Propuštena zahvalnost

"Bez prava na zaštitu"; "Vreme" br. 463

U interesu dobre saradnje svih realizatora Kampanje protiv homofobije (Fonda za humantiarno pravo, EUMS-a i Arkadije), molim vas objavite sledeću dopunu u vezi sa navedenim tekstom. Da bi napisala taj tekst, vaša novinarka Jelena Grujić obavila je veoma opsežno istraživanje - razgovarala je (dva i po sata!) sa mnom, sa mojom advokatkinjom Natašom Rašić iz Fonda za humanitarno pravo i Goranom Georgijevim, koodinatorom Kampanje ispred istog Fonda - stoga nas čudi da je u njemu došlo do za nas neprijatnih propusta.

Naime, slučaj o kojem ste vi pisali - i tretirali ga čisto individualno, što je naravno vaše (novinarsko) pravo - mi tretiramo, kako smo sve troje napomenuli J. Grujić, u okviru pravne pomoći žrtvama homofobije koja je organizovana (prvi put u ovoj zemlji!) u okviru Kampanje protiv homofobije, a taj deo realizuje Fond za humanitarno pravo. Publicitet dat tom, pojedinačnom slučaju homofobije toliki je da bi se nasilje nad seksualnim manjinama učinilo vidljivo i da bi se žrtve homofobije - kojih ima veoma mnogo - podstakle na sličnu reakciju, odnosno da bi bile obaveštene da preko Fonda za humanitarno pravo mogu dobiti besplatnu pravnu pomoć, što je, kako je napomenuto, jedan od segmenata projekta Kampanja protiv homofobije. To se, nažalost, iz vašeg teksta ne vidi.

Takođe, molim vas da objavite i moju rečenicu koju sam, kao izvršni direktor Kampanje i njen inicijator, rekao prilikom intervjua datog J. Grujić, a smatram je veoma važnom. Ona glasi: "Ja lično, i ostali gay/lezbijski aktivisti, veoma smo zahvalni Fondu za humanitarno pravo zbog svega što je, u okviru Kampanje protiv homofobije, učinio na zaštiti i promociji prava seksualnih manjina i što je jedini od svih beogradskih NGO grupa i organizacija imao senzibilitet za jedan takav projekat."

Dejan Nebrigić,
izvršni direktor Kampanje protiv homofobije

Nebitan je položaj

"Kuća duhova - ponovo"; "Vreme" br. 463

Ne znam kako drugačije shvatiti nečiji razgovor sa novinarem u formi pitanja i odgovora, razgovor koji se snima, ako ne kao intervju? Žao mi je što ga gospodin Radislav Trkulja nije tako shvatio.

Zatim, što se datuma prestanka rada Muzeja tiče: zna se da beogradski muzeji nisu radili od početka do kraja rata, što znači da se tako vladao i Muzej savremene umetnosti. I iz teksta je jasno da se navedeni datum, 27. april, odnosi na dan kada su zbog detonacije polupana stakla Muzeja (datum koji, uzgred budi rečeno, gospodin Radislav Trkulja nije znao pa je za taj podatak zamolio sekretaricu - ko ne veruje neka presluša snimljeni razgovor). Ako sam kriva, izvinjavam se. I samo još nešto: zašto Muzej nije radio već 24. marta? Zar je neko ko je odlučio da se tog dana ujutro Muzej ne otvori znao da će te večeri početi bombardovanje?

I, na kraju: moguće da su sada skulpture sklonjene sa poda zbog nedavne posete Muzeju gospodina Željka Simića, ministra kulture. Kad sam ja bila u Muzeju, one su bile na podu, nezaštićene nikakvim, na primer, najlonom, od vetrova i prašine koji su šest meseci ulazili kroz polupana stakla. Ukratko, mislim da je bitno da su umetnička dela bila ugrožena, a ne da li leže kako sam ja opisala njihov položaj, ili su položena, kako njihovu poziciju opisuje gospodin Trkulja.