| Pošta |
Vreme broj 478, 4. mart 2000. |
| Gde su dokumenti? "Izbori, pa istina"; "Vreme" br. 476 Čitajući pažljivo intervju s Borivojem Borovićem shvatio sam da je ekspertski pravni tim SPO-a napravio grešku podnoseći krivičnu prijavu protiv visokih funkcionera Državne bezbednosti, jer je to omogućilo da se predmet povuče iz suda u Lazarevcu i nestane u lavirintima Okružnog tužilaštva u Beogradu. Sada se s tim pravnim timom mogu igrati "ćorave bake". Dakle, tim jeste pravni, ali da li je u ovom slučaju bio i – ekspertski! Milić Negovanović, pravnik iz Novog Bečeja Kakvo društvo! Ili Aleksandar Tijanić to neće da kaže, da bi zaštitio te ljude, ili to nisu ljudi. Neverovatno je, dakle, da u trenutku kada je ovaj ugledni novinar tako žestoko napadnut, niko od ljudi kojima je govorio makar "dobro jutro" dok su zajedno sedeli u vladi nije sada uputio jednu reč ohrabrenja, privatne podrške ili sažaljenja zbog njegove sudbine. Koliki je strah u tim ljudima? I gde su granice tog straha? Marija Antonović, Beograd Zdravo čitanje pola Ja sam deo postdiplomskih studija, i to onaj iz studija roda, završio surađujući sa Institutom društvenih nauka (Institutum Studiorum Humanitatis) u Ljubljani u periodu 1992-1995. g. i moram reći da ne treba imati bojazni da su studenti kojima je profesorka Svetlana Slapšak predavala bili uskraćeni za tumačenje književnosti kao umetnosti koja doprinosi duhovnom napretku čovečanstva. Sećam se da smo u slučaju tekstova Virginije Woolf pokušali da odredimo, pre svakog suda o korisnosti i raširenosti njene književnosti, biografske konstituente od značaja za njenu polnost. Ovome su prethodila teoretska istraživanja o pitanju samoubistva kao pitanja metafizike, istopolne i heteropolne ljubavi, evropske naspram američke evidencije istoričnosti u njenim romanima; izolovano je religijsko i spiritualno u njenim tekstovima i na potonje je obraćena posebna pažnja; estetiku njenih tekstova legitimisali smo ontološki; sastavili smo repertoar upotrebljenih mitova i uz pomoć njih utvrdili invenciju novih; uporedili smo autorkin status u masovnoj kulturi njenog vremena i poslednjih dvadeset godina. Na sličan način smo analizirali i autore pojedinačnih drugih rodnih pokreta, i to ukrštajući rezultate, eksperimentišući, otapajući humorom gorčinu činjeničnog, trošeći se u poistovećivanju, stalno alternirajući medij ispitivanja. O predmetu istraživanja smo se obaveštavali u svoj dostupnoj literaturi. Čitali smo, naravno, i vaše radove i ulazili u vaš etički i psihološki put identifikacije estetskog. Samo jedno nije bilo moguće u ovakvom istraživačkom radu, i to da planovima elitne kulture i antropologije do te mere zamenimo mesta da se u rezultatu s jedne strane dobiju rasne, lepe, zdrave, a s druge nakazne i nastrane vrednosti teksta, jer bi u suprotnom, priznaćete, gay, lezbijska, biseksualna i transseksualna književnost, koje s ženskom književnošću dele mnoga kvalitativna čvorišta i u kojima tekstovi i život V. Woolf imaju inicijalno mesto u obe polne varijante, ostale sa druge strane – sa strane "duševno obolelih". Ovako postupa kultura granice, kultura elite, zvanična kultura, koja o homopolnosti u povoljnijem slučaju govori u medicinskim terminima izlečivih kompleksa (Edipovog, Elektrinog), a u nepovoljnom je suzbija. Šta je tad, recite, zdravi feminizam, odnosno šta kad je posredi slučaj V. Woolf? Pomoglo bi i feminizmu i upšte studiranju roda u kulturi u kojoj je gay pisac zbog psihološkog identiteta najpre uporno uznemiravan, a onda i ubijen; državna štampa je nad ovim činom izvela ritual naslade i proglasila žrtvu krivcem; pomoglo bi i da se legalizuje homopolnost u istoj državi. Marko Popović, Beograd |
|