Vreme broj 483, 8. april 2000.

Naizgled beznačajan događaj koji se dogodio 27. marta u domu Vojske Jugoslavije otvara neka značajna pitanja: da li su Dragan Čović i Ratko Bulatović, uz saglasnost Vuka Draškovića, primajući odlikovanja od Dragoljuba Ojdanića u ime Slobodana Miloševića, priznali legitimitet savezne vlade, vojske Jugoslavije i Slobodana Miloševića kao samoproklamovanog vrhovnog komandanta iz straha ili kao izraz dobre volje za daljom saradnjom? Njima verovatno nije palo na pamet da ta odlikovanja vrate, kao što je to učinio roditelj poginulog vojnika jer su naučili od svog šefa da treba biti praktičan i da se ne treba zamerati ljudima od kojih možeš izvući neku korist.

Što se tiče Ratka Bulatovića, velika je tragedija to što mu se dogodilo, ali on mora da zna da je za njegovu nesreću kriv upravo onaj koji mu je dodelio orden. Ako je to znao roditelj poginulog vojnika, morao je znati i on, a pogotovu Vuk Drašković koji je dao blagoslov. Za razliku od Vuka Draškovića, koji je 1993. pisao pismo ženi onoga koji ga je premlatio, Bogoljub Arsenijević Maki je molio upravo suprotno, da se niko ne ponižava pred Miloševićem tražeći njegovo pomilovanje. Taj čovek se sam oslobodio Miloševićevog ropstva i pokazao time, a i mnogim drugim gestovima, da ume bolje da se bori protiv Miloševića kao običan građanin nego Drašković sa svojom potrošenom harizmom. Takvih ljudi ima još u Srbiji, ali ne mogu da dođu do izražaja jer neki misle da imaju monopol "liderstva" nad borbom protiv Miloševića i sujeta im ne dozvoljava da se povuku i puste neke nove ljude da pokažu šta umeju.

Petar Mitrović, Beograd

Gore od kiča
Nastavak polemike o tekstu "Bosanski rok"; "Vreme" br. 479

Moram priznati da sam zgrožen sadržajem teksta g. Uroša Komlenovića "Bosanski rok" u broju 479 od 11. marta tekuće godine, str. 51. Zapanjujuća je ocena g. Komlenovića o vrednostima bosanskog roka, odnosno onog dela bosanskog roka koji odražava najvulgarniji populizam.

Istovremeno se zapaža i neko perverzno divljenje Goranu Bregoviću koji, dakle, ima prava da potkrada i falsifikuje, dok su neki drugi autori iz iste branše na nekim drugim (civilizovanijim) prostorima svojevremeno za to bili i novčano kažnjavani. Da li on zaista misli da turbo-folk i druge parakulturne "tekovine" ništa ne duguju Bregoviću, Hariju i ostatku kompanije? Ono što možda najviše upada u oči jeste taj shizofreni odnos prema muzici koji provejava u njegovom tekstu. S jedne strane on (kao da) osuđuje prostotu, vulgarnost i debilizam miloševićevske Srbije i njene estradne scene, a sa druge strane nam ex cathedra propoveda kako je r'n'r "za narod". E pa, gospodine Komlenoviću, "narod je govno" (a to je rekao verovatno najveći evropski državnik ovog veka general Šarl de Gol), a "povlađivanje narodnom ukusu nije kič; ono je gore od kiča" (ovo je napisao verovatno najveći srpski pisac Danilo Kiš). Mišljenje g. Komlenovića o Pink Flojdu (kao i, per analogiam, desetinama drugih pravih velikana muzike) njegova je lična stvar, koja mu naravno ne služi na čast, ali mu jednostavno nije mesto u ovoj propagandnoj paškvili čiji je valjda jedini cilj da nas uveri da treba pod hitno organizovati neki monstr-spektakl koncert Gorana Bregovića u Beogradu (predlažem na otvorenom i to na Ušću, tu će simbolika zaista biti potpuna).

Milan M. Ćirković, Beograd

prethodni sadržaj naredni