Vreme broj 526, 1.februar 2001.

Srbija je u poziciji bankrotiranog dužnika kojem svetski poverioci slabo veruju, misle da još negde nešto krije i traže da hitno isplati sve dugove s kamatama pod pretnjom dužničkog ropstva

U svom poslednjem predizbornom govoru bivši predsednik bacio je neku vrstu kletve na svoju zemlju koja će se, pretio je i proricao, bez njega raspadati, dušmani će je čerupati, domaći izdajnici će im pomagati i na kraju će narod ropstva i bede dopadnuti. Malo je tebalo da on sam sve to ostvari, a otkad je otišao zemlja je krenula drugim putem, ali ima još ponečega čime se zluradost može nahraniti i utešiti.

Srbija (Jugoslavija) vratila se u međunarodne institucije, ali malo kao i da nije. Postala je punopravna u svemu, ali joj se nekako preporučuje da se za sada ne poziva ni na kakva prava, nego da samo ispunjava obaveze. U Beograd je dolazila haška tužiteljica da se raspita za zdravlje svojih mogućih mušterija i lepo objasnila da ona radi u najboljem srpskom interesu, pošto ne sme biti kolektivne krivice, pa joj zato treba predati poznate pojedince. Ispada da se nove vlasti, iz čiste gluposti ili zaljubljenosti u svoje protivnike, ustežu da prihvate ovu uslugu.

S druge strane, albanski ekstremisti raspucali su se po južnoj Srbiji iz oružja koje im je NATO onako uspešno oduzeo. Morali su da se pobune jer ne mogu više da trpe srpski zulum koji im ne priznaje ni osnovno ljudsko pravo da ubiju vojnika kad im se nađe na nišanu. KFOR, odnosno NATO, ne može da ih spreči, ili neće, ili je suviše rizično, ili politički nezgodno, a od Srbije se očekuje da bude uzdržana i poštuje neki ugovor po kojem ispada da vojnici mogu samo mirno da nastave da ginu na teritoriji vlastite države.

Oni koje Hag traži zbog njihovih individualnih krivica nisu više na vlasti, a ovi novi su priznati i pohvaljeni. Ali, oni i dalje nemaju pravo da štite zemlju od nasilja onako kako bi to radila svaka država. Srbija je, dakle, još pod hipotekom iz vremena Miloševića, dužna je da toleriše albansku separatističku gerilu, da o njoj brine više nego o životima svojih vojnika, da pokazuje neko razumevanje za svakoga osim za sebe samu i šta je onda sve to ako ne dokaz da svet veruje upravo u kolektivnu krivicu.

To da je sud u Hagu veliko čistilište od kolektivne krivice je bajka.

Predstava o toj krivici je stvorena i trajaće još dugo bez obzira na to hoće li Milošević biti izručen. Insistiranje na tom izručenju predstavlja zapravo dodatno kažnjavanje i ponižavanje Srbije i novih vlasti, što je opet dokaz vere u kolektivnu krivicu. Zato je, izgleda, važnije da mu se sudi u Hagu nego kakva bi bila kazna i za šta bi bio optužen.

Ako Srbija kaže da je Milošević pre svega kriv pred svojim narodom, Hag će reći da je to manje važno u odnosu na ono za šta je kriv pred drugima, uključujući i NATO. Kao što kaže gospođa Del Ponte, Milošević je znao i nije sprečio pogibiju u zgradi televizije, a ne smatra da je NATO grešan što je izabrao taj cilj. U suštini, izručivanjem optuženih Srbija bi trebalo da prizna da je NATO pravilno postupio, da je sama kriva što je bila bombardovana, a to se kosi sa svakim osećanjem pravde njenih građana i čini mi se da je to osnovni razlog što je ovdašnjim vlastima ta stvar toliko neprijatna.

Zvanični predstavnici zemlje ovo ne mogu i ne treba da kažu na ovaj način, a i građanima će biti lakše ako na to budu gledali nekako drugačije, recimo pragmatično, sa stanovišta budućih kredita i investicija. Sve što vlast može da radi jeste da izvrdava i odugovlači, ali ako ne bude izbora poniženje će morati da se proguta. Nije mi nimalo lako da nekome preporučim nešto tako, a još gore je što nisam siguran da je Srbija u stanju da podnese sve te razne oblike kolektivne krivice koja joj je namenjena. Ne verujem da neko negde to pažljivo dozira, niti da mnogo mari hoće li ova zemlja možda eksplodirati ili se prosto srušiti.

DOS jeste ubedljivo pobedio i preuzeo vlast, ali to se dogodilo u nekoj vrsti prigušenog i pomalo skrivenog unutrašnjeg sloma glavnih mehanizama vlasti, što znači da je ovde sve još jako rovito i klimavo. Zemlja se jedva nekako, polugladna, dovukla do onog 5. oktobra, izgurala bivši režim i spremila se da odahne nadajući se kakvoj pomoći, a tu je dočekalo crnogorsko otcepljivanje, albansko nasilje u Preševu i Bujanovcu i još sve te haške optužnice, što znači sve sami dugovi i krivice.

Ko može da očekuje da se zadugo održe na okupu i u propisnoj disciplini vojska ili policija izložene napadima fanatika kojima ni Kosovo nije dosta, a kojima se ne sme uzvratiti? Ko će to da se odazove na poziv države da uzdržano brani njenu teritoriju i možda pogine pazeći da ne povredi sporazum iz Kumanova? A pri tom malo ko u komandnom kadru može biti siguran da se ne nalazi na nekoj tajnoj optužnici i da ga iznenada neće skleptati i otpremiti u Hag.

Ko zna koliko u Srbiji još ima raznih policijsko-ratničko-razbojničkih družina, naoružanih, organizovanih, na svašta spremnih i nikome lojalnih?

A ni oni koji bi trebalo da ih hapse ne veruju ni u njihovu krivicu, ni u hašku pravdu. Ako bi se s tim odmah krenulo, ovde bi lako mogao nastati nezaboravan vatromet. Mogao bi se pokidati lanac policijskog komandovanja, delovi te službe, ionako jednom nogom u podzemlju, mogli bi se odmetnuti i pretvoriti u gerilu goru od one albanske, pa da vidimo ko će onda ovde da sprovodi tranziciju i privlači strani kapital.

Srbija je u poziciji bankrotiranog dužnika kojem svetski poverioci slabo veruju, misle da još negde nešto krije i traže da hitno isplati sve dugove s kamatama pod pretnjom dužničkog ropstva. U te dugove spadaju nečija deca koja ginu u južnoj Srbiji, kao i haški optuženici među kojima su jedan bivši i jedan sadašnji predsednik, a predsednike, kakvi su da su, još niko nikome nije izručivao.

Ako niko u svetu nije u stanju da razume kakav haos može proizvesti plaćanje svih ovih dugova, Koštunici ne preostaje ništa nego da gospođi Del Ponte predloži da uzme njega uz obećanje da će sve priznati.