Reanimacija službi bezbednosti
Čečenija ostaje jedna od najvećih glavobolja predsednika Putina, 13 meseci pošto je posle iznenadne ostavke Borisa Jeljcina došao na čelo Kremlja. Korupcija, siromaštvo, raspadanje infrastrukture, spoljni dug, napola izvršene reforme, samo su neki od razloga za posezanje za aspirinom
Petnaest
meseci nakon početka drugog čečenskog rata, ruski predsednik Vladimir
Putin najavio je povlačenja jednog dela vojske i komandu nad saveznim
snagama u buntovnoj pokrajini prebacio sa armijskog vrha na rukovodstvo
obaveštajne službe FSB-a (bivši KGB). "Ovo ne znači da će se
antiteroristička operacija okončati", rekao je Putin, "nastaviće
se istim intenzitetom, ali sa akcentom na drugačija sredstva i
snage."
Sa nešto više od 100.000 pripadnika savezne armije, unutrašnje vojske, policije, pograničnih službi i državne bezbednosti, koliko ih je u vreme najžešćih borbi bilo u Čečeniji, po rečima zamenika načelnika Generalštaba Jurija Balujevskog, sada ih je ostalo oko 80.000. Ni predsednik Putin, niti Generalštab, a ni novi glavnokomandujući, šef FSB-a Nikolaj Patrušev nisu do sada rekli koliko će vojnika biti povučeno; načelnik Čečenske uprave i vrhovni muftija, Ahmad Kadirev, izjavio je da bi polovina sadašnjeg broja vojnika bila sasvim dovoljna: "Narod Čečenije nada se da je konačno ova operacija uspešno završena i da će početi rekonstrukcija i kuća i privrede."
BILANS: Predsednikova odluka malo je koga iznenadila. Bitke velikih razmera odavno se već ne vode u Čečeniji gde, međutim, ruske snage trpe gubitke maltene svakoga dana. Samo 24. januara, na primer, 14 ruskih vojnika poginulo je u gerilskim napadima i eksplozijama podmetnutih mina. Prema čečenskim izvorima, taj broj daleko je veći. Ni u glavnom gradu Groznom, koji podseća na nama bliže apokaliptične predele Vukovara, ruske snage nisu bezbedne. Gotovo da nema noći bez snajperske vatre i poneke žrtve. Iako su ruske snage zauzele kompletnu Čečeniju još u martu prošle godine, bilo kakvo sabiranje rezultata ne može biti pozitivno. Kao i tokom rata 1995. i 1996. pokazalo se da zauzimanje teritorije nije jednako pobedi. Ogromni napori i razaranja kao i poveći trošak, nisu doveli ni do jednog hapšenja nekog od glavnih lidera pobunjenika, poput poslednjeg izabranog predsednika Aslana Mashadova, Šamila Basajeva ili njegove desne ruke, arapskog dobrovoljca poznatog kao "komandant Katab".
Osim toga, počela je i da jenjava popularnost rata. U rat, odnosno, kako se to ovde zvanično zove "antiterorističku operaciju" Kremlj je ušao sa podrškom više od 70 odsto Rusa, da bi se sada jedva 50 odsto stanovništva i dalje slagalo sa politikom vlade u Čečeniji. Ne treba zanemariti ni cenu rata, kako političku, tako i onu koja se plaća iz ne baš prepunog buđelara. Po rečima premijera Mihaila Kasjanova, u 2000. je svakog meseca operacija u Čečeniji koštala između dve i tri milijarde rubalja (70 do 100 miliona dolara). Ove cifre ne uključuju cenu izgubljene i uništene opreme koja je vađena iz starih sovjetskih zaliha. Kada se one iscrpe, valjaće posegnuti za novčanikom po nova sredstva.
Na međunarodnom planu, reklo bi se da je entuzijazam međunarodne zajednice za zaštitu ljudskih prava i uopšte, za bilo kakvim isterivanjem pravde povodom Čečenije, dramatično splasnuo. Prošle sedmice, Rusija je ponovo dobila pravo glasa koje joj je u Savetu Evrope oduzeto prošle godine zbog Čečenije, iako se teško može reći da se situacija popravila. Vašington je takođe ućutao. Kao da su zaključili da je Moskvi najveća kazna za Čečeniju to što je ima...
NOVA TAKTIKA: Broj tenkova i ogromno ljudstvo nije, dakle, donelo plodove i nova taktika Kremlja sastojaće se od držanja garnizona u svim bitnijim naseljima i korišćenju manjih, pokretljivijih i osposobljenijih jedinica za veranje po čečenskim bespućima u potrazi za pobunjenicima. Portparol FSB-a, general Aleksandar Ždanovič rekao je da će tamošnje snage bezbednosti biti pojačane. On je dodao da će i ostale službe imati svog udela u operacijama, ali da će se državna bezbednost koncentrisati na "eliminisanje pojedinih banditskih formacija i njihovih lidera".
Vojni komentator "Nezavisimaje Gazete", Vladimir Muhin, vrlo
je skeptičan prema taktici garnizona u naseljenim mestima. Po njegovom mišljenju,
takvi garnizoni koji bi bili uspostavljeni u oko 200 naselja i brojali
između 150 i 500 vojnika, predstavljaće maltene idealne mete za gerilske
napade.
Pavel Felgengauer, jedan od najuglednijih vojnih analitičara u Moskvi, pak podseća da prepuštanje komande službi državne bezbednosti u borbi protiv gerilaca nije ništa novo. Tokom četrdesetih i pedesetih, Staljin ih je koristio za borbu protiv gerilaca u Ukrajini i u baltičkim republikama (Estonija, Letonija, Litvanija). Felgengauer upozorava da su u Staljinovo vreme sve snage bezbednosti bile veoma disciplinovane i da su korupcija ili neizvršavanje naredbi bili surovo kažnjavani. Danas, tvrdi Felgengauer, "oficiri otvoreno odbijaju naređenja koja stižu iz FSB-a ili MUP-a, a pobunjenici se kroz kontrolne punktove probijaju ne uz pomoć oružja, već keša". Osim toga, kaže Felgengauer, današnjim vlastima nedostaje Staljinova "krvoločna odlučnost". On ne bi oklevao da (baš kao i 1944. godine) deportuje kompletno stanovništvo u Sibir.
DRUGI BILANS: Sa ili bez Sibira, Čečenija ostaje jedna od najvećih glavobolja predsednika Putina, 13 meseci pošto je posle iznenadne ostavke Borisa Jeljcina došao na čelo Kremlja. Korupcija, siromaštvo, raspadanje infrastrukture, spoljni dug, napola izvršene reforme, samo su neki od razloga za posezanje za aspirinom. Sa jedne strane, 2000. je bila berićetna po novog ruskog predsednika. Visoke cene nafte i dugoročni efekti nekih ekonomskih reformi dali su plodove, te je bruto nacionalni dohodak porastao za nešto više od sedam odsto. Industrijska prozivodnja povećana je za 10-15 odsto, u nekim sektorima i do 30. Uvedena je nova, jednostavna poreska stopa od svega 12 odsto ne bi li se silna siva zona privrede dovela malo u red. Nije još bilo hrabrosti da se otpočne i sa dugo najavljivanom reformom bankarskog sistema, niti sa zemljišnom reformom, ali i jedno i drugo moglo bi uslediti u novoj 2001. Najavljena je i reforma armije koja bi do 2006. godine trebalo da se smanji za nekoliko stotina hiljada ljudi, ali i da postane profesionalnija i efikasnija. Možda čak i sposobna da okonča rat u Čečeniji. Obećana je i reforma državne uprave, koja bi trebalo da postane malobrojnija ali i efikasnija i bolje plaćena.
Poslednjih dana stare godine, Rusija je dobila i staru himnu, doduše sa novim tekstom. Glinkina svečana pesma koju je dekretom za himnu proglasio Boris Jeljcin, ispostavila se – nekako bledunjava, teška za pamćenje i pevanje, a nije imala ni tekst. Dobra stara himna koju je svojevremeno izabrao lično Josif Visarionovič, ponovo će se čuti na olimpijadama i šire. Ravnoteže radi, dvoglavi carski orao je nakon 80 godina ponovo na državnom grbu. Ruska armija će pak zadržati crveni steg koji se 1945. zavijorio nad zgarištem Rajhstaga u Berlinu. Po Putinovim rečima, ovim kompromisom zadržava se ono najslavnije iz ruske i sovjetske tradicije. Šef države inače crkvu pohađa redovno i ljubi ikone sve kako treba i dolikuje. Za uzvrat, patrijarh Aleksej II o Putinu misli sve najlepše.
PUTIN I MEDIJI: Kritičari ruskog predsednika, međutim, smatraju da svoju prvu godinu na vlasti i nije baš iskoristio kako treba. Po njima, nije krenuo u odlučne privredne i društvene reforme. Najviše mu zameraju to što je doveo do pojačanog uticaja službi bezbednosti, prevashodno bivšeg KGB-a. Recimo... Započeta je reforma političkog sistema, sa naglaskom na centralizaciju državne piramide i razvlašćivanje moćnih guvernera u 89 administrativnih provincija koliko ih Rusija ima. Radi lakše kontrole, Putin je zemlju podelio u sedam regiona, od kojih svaki nadgleda specijalni predsednički izaslanik. Petorica među njima su bivši oficiri ili pripadnici službi bezbednosti.
Kritičari Putinu zameraju i odnos prema medijima koji su kritički nastrojeni prema vlastima. Teško bi bilo opisati recimo NTV kao nezavisnu medijsku kuću, te stoga namerno ne koristimo izraz "nezavisni mediji". Jedan od glavnih suvlasnika NTV-a (jedine nevladine televizije koja se vidi širom Rusije), Vladimir Gusinski, nalazi se u kućnom pritvoru u Španiji i čeka odluku Madrida o zahtevu Moske za njegovo izručenje. Gusinski, vlasnik medijske imperije Medija Most, i još mnogo čega, tvrdi da ga vlasti proganjaju zato što se njegova NTV uporno bori za slobodu javne reči, a pri tom zakači i predsednika Putina ili rat u Čečeniji. Poreske vlasti, međutim, ukazuju na slabu likvidnost NTV-a, a državni tužilac još i na neregularnosti prilikom privatizacije.
Pred kraj godine, u intervjuu vlastima dragim i probranim novinarima, Putin je rekao da mediji nemaju razloga da se plaše države: "Bilo kakva represija bila bi kontraproduktivna po vlast zato što društvo želi da ima slobodnu štampu." Neki u zemlji voljni su i da mu poveruju.
Nenad Šebek
