Vitezovi od Ovčare
Zahtev za izručenje dva bivša i jednog aktivnog oficira VJ-a
otvara još jednu bolnu dilemu za nove vlasti
Tri
nedelje nakon povratka glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte
iz prve zvanične posete SRJ-a, ispostavilo se da pitanja izručenja
Slobodana Miloševića i postojanja tajnih optužnica nisu jedini problemi
na relaciji između Beograda i Haga. Već sledeći gost iz belog sveta,
predsednica Delegacije za odnose sa jugoistočnom Evropom Doris Pak,
podsetila je vlasti na zahtev za izručenj trojice oficira bivše JNA čiji
se slučaj vuče gotovo deset godina. Reč je o penzionisanom generalu
Miletu Mrkšiću, demobilisanom kapetanu Miroslavu Radiću i aktivnom
pukovniku VJ-a Veselinu Šljivančaninu. Njih trojica, inače prvi koje je
Tribunal ikada optužio, traže se zbog ubistva gotovo tri stotine
zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara krajem novembra
1991.
GUTANJE ŽABE: Slučaj
"vukovarske trojke" jedna je od onih tempiranih bombi koje je
Milošević ostavio u amanet svom nasledniku. Optužnice i nalozi za hapšenje
uručeni su vlastima SRJ-a 1994, dok se Milošević, u želji da se
oslobodi sankcija, još uvek poigravao idejom o saradnji sa Tribunalom.
Tako je, preko volje, pristao da kroz režimsku štampu pusti oglas
Tribunala sa zahtevom za njihovu predaju, pa čak i da im se lično
dostavi taj zahtev. Istovremeno, domaće vojno tužilaštvo je, takođe
preko volje, pokrenulo istražne radnje oko masakra u Ovčari, tek da bi
moglo da se kaže da "naši organi rade na tome". Dalje se nije
išlo, a od kada je povodom NATO bombardovanja prekinuta svaka saradnja sa
Tribunalom, činilo se da Mrkšić, Radić i Šljivančanin mogu da
odahnu. Sve dok Doris Pak, od čije preporuke zavisi znatan deo
finansijske i političke podrške postmiloševićevskoj Srbiji, nije, kako
je rekla, "zamolila sagovornike da vide da li postoji mogućnost da
se trojka uhapsi". "Nismo dobili odgovor", objasnila je Pak
na konferenciji za novinare, "ali smo im dali ideju da ih
uhapse." Ideja je verovatno dobra, ali kod mnogih iz vojske i iz
civilnog rukovodstva izaziva osećaj koji je pokojni hrvatski ministar
vojni Gojko Šušak lepo opisao kao "gutanje žive žabe".
Nevolja je u tome što se za razliku od nekih drugih slučajeva kojima
se Haški tribunal bavi o Ovčari sve isuviše dobro zna, jer je u pitanju
jedan od najtemeljnije istraženih zločina u jugoslovenskim ratovima.
Nema, naime, nikakve dileme oko činjenice da su nakon osvajanja Vukovara
19. novembra 1991. pripadnici Prve gardijske brigade iz vukovarske bolnice
izveli oko tri stotine muškaraca za koje se sumnjalo da su pripadnici
Zbora narodne garde prerušeni u pacijente i osoblje. Takođe je nesporno
da su ovi ljudi prebačeni u improvizovani logor na poljoprivrednom dobru
Ovčara, na oko deset minuta vožnje od Vukovara. Dva dana kasnije, vojska
je prepustila zarobljenike organima Teritorijalne odbrane istočne
Slavonije, Baranje i zapadnog Srema koji su ih istog dana sve pobili i na
licu mesta potrpali u masovnu grobnicu. Istražni tim organizacije Lekari
za ljudska prava je tokom 1992. ekshumirao leševe i obavio patološke
analize. Prema njihovom izveštaju, u grobnici su nađena 294 tela,
uglavnom muškaraca, ali i nekoliko žena, staraca i dečaka. Velika većina
je, prema patološkom nalazu, ubijena hicima u glavu iz vatrenog oružja,
mada je nekolicina stradala od hladnog oružja ili im je glava smrskana
tvrdim predmetom. Povoljna okolnost za istražitelje jeste što su trupe
Ujedinjenih nacija obezbedile lokalitet u Ovčari neposredno nakon dolaska
u Slavoniju u januaru 1992. i tako sprečile uništavanje dokaza. Od
trenutka kada je patološki nalaz objavljen (januar 1993) postale su
bespredmetne tvrdnje srpskih vlasti da je u pitanju hrvatska ujdurma, to
jest da su u Ovčari životinjske kosti. Sem toga, nekolicina preživelih
svedoka detaljno je opisala šta se dešavalo, tako da postojanje zločina
nije dovedeno u pitanje.
PROMOCIJA
ZA HAG: Na nesreću po optužene, ni njihova uloga u masakru nije
sporna, i to najviše zahvaljujući Šljivančaninu, tada majoru i
komandantu jedinice, koji je u vreme opsade Vukovara bio promovisan u
"novog Savu Kovačevića" od strane režimskih medija, odnosno
"viteza od Vukovara". Njemu je to očigledno prijalo, pa je neštedimice
pozirao pred kamerama i davao intervjue. Tako se i dogodilo da bude
snimljen kako 19. novembra pred kamerama viče na predstavnika Međunarodnog
Crvenog krsta da uđe u bolnicu i preti mu da će ga baciti u rečicu
Vuku. Šljivančanin je, pošto je negde primećeno da se previše uživeo
u ulogu, vanredno unapređen i tiho premešten u Podgoricu, da bi nakon
dizanja optužnice, uz novo vanredno unapređenje, bio premešten bliže
oku, u Centar visokih vojnih škola u Beogradu. I danas se nalazi tamo, sa
činom pukovnika, ali je u međuvremenu izgubio želju da priča sa
novinarima. Radić, koji je u Vukovaru komandovao specijalnom četom vojne
policije u sastavu Prve gardijske brigade, neposredno je rukovodio
prebacivanjem zarobljenika iz bolnice (na zadnja vrata, dok je Šljivančanin
kod glavnog ulaza izvodio svoju malu predstavu za kamere). On se tokom
rata demobilisao na sopstveni zahtev i pretpostavlja se da živi u
Beogradu. General Mrkšić, koji se tereti po liniji komandne
odgovornosti, ostao je, pak, u sastavu VJ-a i dogurao do komandanta
Korpusa specijalnih snaga, da bi neposredno pred pad Knina bio
prekomandovan u Vojsku Srpske Krajine. I on živi u Beogradu, i povremeno
ga viđaju kako na Kvantaškoj pijaci prodaje kruške.
Izručenje Šljivančanina predstavljaće najveći problem za novu
vlast, a pogotovo za predsednika Koštunicu, koji je ujedno i vrhovni
komandant VJ-a, jer je u pitanju zahtev za predaju aktivnog oficira. Pored
gotovo instinktivne netrpeljivosti koju Koštunica, čini se, oseća prema
Tribunalu, predaja Šljivančanina mogla bi da unese uznemirenje kod
brojnih kadrova iz VJ-a koji imaju razloga za strah da bi u bliskoj budućnosti
mogli da podele Šljivančaninovu sudbinu. Ipak, malo je verovatno da bi
hapšenje i isporuka "trojke" kod nas mogli da izazovu masovne
demonstracije poput onih koje ovih dana potresaju Hrvatsku. Savezni
ministar pravde Momčilo Grubač je ovih dana otvoreno rekao ono što se
mnoge njegove kolege iz nove vlasti ustežu da kažu: da će novi savezni
zakon, koji će biti izglasan za nekoliko meseci, omogućiti hapšenje i
isporuku Slobodana Miloševića Tribunalu. Kad taj zalogaj klizne, onda će
i ostale žabe lako sići niz grlo.
Dejan Anastasijević
