"Neistiniti navodi"; "Vreme" br. 528
Budući da sudije Okružnog suda u Beogradu Gradimir Dilparić i Ilija Simić nisu punomoćniku privatnog tužioca i novinaru dozvolili uvid u predmet K 679/99-KŽ 2175/2000 (iako je ovaj predmet od dana združenja u neposrednoj vezi sa predmetom K 64/99-KŽ 2173/2000), autoru teksta "Metastaza pravosuđa" ("Vreme" br. 527) u ovom trenutku je praktično onemogućeno da sudiji Okružnog suda Nevenki Važić dâ definitivan odgovor na njeno pismo objavljeno u prošlom broju "Vremena". Jer, ako su protiv istog okrivljenog i u istoj fazi postupka predmeti K 679/99 i K 64/99 trećeg opštinskog suda bili ranije združeni (kako je to primećeno u pisarnici) ili nisu bili združeni, a sudija trećeg opštinskog suda Nada Mihajlović u ovim predmetima pretrese je zakazivala u isti dan i čas, iako je u predmetu K 679/99 sudila u Veću, a u predmetu K 64/99 kao sudija pojedinac, to bi bez potpunije analize donetih odluka u predmetu K 679/99, koji je prethodio rešenju o obustavi, ostao niz nerazjašnjenih pitanja.
Jedno od tih pitanja je veoma posebno: zbog čega i iz kojih razloga po ovim združenim, pa čak i nerazdruženjima ovih predmeta (iako su, kako se to tvrdi, pretresi po oba predmeta istovremeno zakazivani u isti dan i čas) nije spojen krivični postupak u smislu odredbe čl. 32 ZKP? Pogotovo što je prema tekstu zakona – odredbe čl. 32 ZKP i opšte prihvaćenoj sudskoj praksi kod subjektivnog koneksiteta spajanje krivičnog postupka obavezno (po službenoj dužnosti).
Zbog svega pomenutog smatram da je konačni odgovor sudiji Nevenki Važić i uslovljen uvidom u predmete K 64/99 i K 679/99. Pogotovo zbog toga što advokat Radivoj Paunović kategorički i odgovorno tvrdi da u vraćenom predmetu K 64/99 sa odlukom KŽ 2173/2000. nikakvih zapisnika o glavnim pretresima u predmetu K 64/99 nije bilo.
Jovan Dulović
Bez leblebija, molim
"Kikiriki, semenke", Vreme br.
528
U veoma produhovljenom tekstu "Kikiriki, semenke", Teofil Pančić ne greši samo u jednoj, ali na žalost najsitnijoj i najmanje važnoj stvari, a to je da ispravi makar ono što je zabrljao sa Supermenom. Sve drugo, osim dve-tri dvosmislene ljubaznosti, jedino može da začudi. Prvo to što veruje kako je njegov tekst o knjizi Gorana Petrovića "benevolentni osvrt", a knjizi – i njenom autoru – više se zajedljivo rugao nego što je nastojao da delo predstavi čitaocima. (Jedino vredno spomena je ono što je napisao o bajci, samo što je u romanu nigde nema.) Ja bih pozdravio utemeljen negativan sud o "Sitničarnici 'Kod srećne ruke'" i svakoj drugoj knjizi, i branio pravo, potrebu i obavezu da se on saopšti, ali g. Pančić nije napisao negativnu kritiku nego se sprdao sa ozbiljnom i vrednom književnošću.
Goran Petrović jedan je od danas najznačajnijih savremenih srpskih pisaca i verovatno je iznenadno opšte prihvatanje ovog saznanja, koje su bolji čitaoci zastupali i u vreme prvog Petrovićevog romana "Atlas opisan nebom", izazvalo g. Pančića. Kod nekih novinara vrlo je čest "princip": udri kad ga hvale, brani kad ga napadaju, bez obzira na sve drugo. Po toj naopakoj logici, g. Pančić je došao u situaciju da bolje piše o Dobrici Ćosiću nego o Goranu Petroviću. Osim o tonu svojih tekstova koji je u preteranoj neobaveznosti često sasvim rđav, vredelo bi da se zamisli nad ovim paradoksom.
Dirljiva je, inače, logika i propedeutička volja da mi se objasni kako "jedna TV stanica" ne može biti "obrazac morala", a "cela jedna država" ne može imati veze sa pojmom pravde. G. Pančić ume da rasuđuje i ne bih želeo da se stekne neki pogrešan utisak zato što moram reći da njegovo upozorenje kako se "ne mogu ovako neodgovorno i banalno/banalizujuće mešati 'realne' i 'idealne' kategorije" nije čak ni školski naivno. On se samo pravi da ga zbunjuje najobičnije retoričko sredstvo zasnovano na metonimiji koje inače stalno koristi u svojim tekstovima.
Sumnjam i u to da mu stvarno smeta, ili da ne razume zašto treba biti jednako daleko od šovinizma i belosvetske šizofrenije. Uprkos koještarijama o "denuncijaciji" i "kikirikiju", ipak se može naslutiti da mu to u šta se upustio nije prijatno i da ni sam ne veruje u to što piše. Zaista nisam mislio da će napomene ni o šovinistima, ni o ljubiteljima istine po modelu CNN-a i pravde po modelu američke spoljne politike g. Pančić povezati sa sobom. Iako je on otvorio pitanje političkih, ideoloških i geopolitičkih aspekata Petrovićevog romana, i to na sasvim pogrešan način, niti je takvo povezivanje bilo čime nagovešteno, niti je bilo namera.
Ukoliko je nešto zasmetalo ili zazvučalo neprilično u odnosu na g. Pančića, utoliko gore. Ako je to uzrokovalo one sitne bezobrazluke o tipu diskursa, "Politici" od 6. oktobra i nekakvom navodnom "dojmu da je cilj" moje "suvišne reakcije" bio "jedna mala, slatka denuncijacija" i sve što je bez svrhe i povoda na to nakalemljeno, možemo odmah preći preko svega toga kao da nije ni rečeno. G. Pančić i ja smo lepo sarađivali u "Vremenu", nadam se da ćemo i u drugim prilikama i nema nikakve potrebe da se ova rasprava po svaku cenu pretvori u nešto drugo.
G. Pančić je, međutim, morao da izmisli ovakve razloge u svom "suvišnom odgovoru" jer mu je strano pitanje književne vrednosti i značaja jednog dela za kulturu. U velikoj je, tragičnoj zabludi g. Pančić kada kaže "koliko čitalaca toliko i čitanja", pa onda "žali bože vremena i truda" da se o knjigama i tekstovima raspravlja. Sasvim pogrešno, jer nipošto ne sledi da koliko čitalaca toliko i dobrih, opravdanih strategija čitanja, a još manje da je svaka kritika dobra i opravdana. Knjiga Gorana Petrovića je važna za savremenu srpsku kulturu i pretvarati je u sprdnju sa supermenima i penzionerima sa Kalemegdana znači zapravo rugati se srpskoj kulturi i malobrojnim preživelim čitaocima ozbiljnih i vrednih dela. "Vreme", odmah da dodam i sam Teofil Pančić kao glavni urednik, negovali su na stranicama posvećenim kulturi ozbiljnu kritiku, i ja sam duboko ubeđen u opravdanost takvog koncepta.
Zamislite, uostalom, ovako nešto: koliko novinara toliko i tekstova, pa zašto se onda uzbuđivati ako je neki tačan a neki netačan; ili, koliko političara toliko i politika, pa zašto se onda uzbuđivati ako je jedna korisna a druga besmislena ili štetna... Nije, prema tome, ovde reč o nekoj sitnoj zađevici, nego o tome kako se odnositi prema savremenoj kulturi. Osporavanje proze Gorana Petrovića bilo bi dobrodošlo da je kritički promišljeno ili da otkriva novi čitalački i spisateljski senzibilitet. To je važno od Vuka do Vaska Pope i Zorana Mišića, od Sterije do Kiša, pa je važno i od Pavića do Gorana Petrovića, a važno je i od pisca ovih redova do Slobodana Vladušića i Dragana Boškovića, i nekih novih imena koja treba što pre dobro zapamtiti. Kako posle nekog vremena izgleda onaj ko se ruga vrednim delima ili potcenjuje svrhu i potrebu ozbiljnog mišljenja o književnosti? Pametan i sposoban čovek treba o tome da brine na vreme, kako mu u preteranoj neobaveznosti ne bi ostalo da posle kikirikija i semenki nudi leblebije, ili da mašta o susamu i orasnicama kao nedosegnutom idealu.
Aleksandar Jerkov
Savetnička uloga
"Sve je stalo"; "Vreme" br.
527
Medijski "stampedo" g. Branka Dragaša, inače, kako je sam izjavio, "savetnika po pozivu" predsednika Vlade Srbije, dobrano ugrožava dosad neprikosnovenog g. Dinkića. Imam neke nedoumice s tim u vezi, a u svetlu opetovanog zalaganja za Evropsku uniju.
U zemljama EU-a pozicija "savetnika predsednika vlade" je institucionalizovana i savetnik je javna ličnost, odnosno nastupa u ime države i ima propisana prava i obaveze. Elem, o tome postoji npr. pismena odluka koja se obelodanjuje u službenom javnom glasilu ili se ličnost na toj funkciji na drugi način javno promoviše. Američki predsednik, recimo, ima institucionalizovano veće ekonomskih savetnika, savetnika za nacionalnu bezbednost itd. Svi savetnici g. Koštunice su javno promovisani najmanje time što je odluka o njihovom imenovanju objavljena u "Službenom listu SRJ". Zašto nešto slično ne postoji i u Srbiji?
G. Dragaš je bio suvlasnik Credibel banke. Taman smo se bili privikli na slogan "Zaplovimo zajedno", a banka je bankrotirala. U zemljama EU-a bankrot firme neposredno vodi bitnom opadanju ili čak gubljenju profesionalnog rejtinga preduzetnika. Pravilo je u tim zemljama da predsednik vlade bira za savetnike lica, pored ostalog, i sa besprekornom profesionalnom reputacijom. Zašto se taj princip u Srbiji konsekventno ne provodi?
Prosto kazano, prevashodno oni koji su u proteklom periodu delali po standardima EU-a ili u njihovom duhu imaju legitimitet da usmeravaju ili utiču na društvene tokove. Jer, šta imamo od toga da "novo vino sipamo u stare mešine"?
Budimir Rudović, Novi Beograd
Manjina i većina
"Venčanje bez mlade"; "Vreme"
br. 528
Mislim da bez obzira na stav po tom pitanju u nekim zemljama, homoseksualizam nikako ne treba ozakonjivati, već ga treba tretirati kao poremećaj i bolest.
Ne vidim zašto bi se homoseksualizam tretirao drugačije od sodomije ili nekrofilije, na primer.
Većina ljudi ima urođenu prirodnu odbojnost prema stvarima koje nisu normalne, nezavisno od zakona koji to zabranjuju. Tako bi se moglo reći i za ubijanje. Iako ima ljudi koji uživaju u tome, nije bilo predloga da se ubijanje ozakoni. Neko će reći da to nije isto, ali na šta bi ličila deca koja bi, recimo, odrasla sa homoseksualcima, kada bi im se dozvolilo usvajanje, ili šta bi bilo, na primer, sa nestabilnim osobama, podložnim manipulaciji (naročito u periodu puberteta). Uništavali bi se mnogi životi i stvarao bi se jedan izopačen svet bez morala i bez skrupula, pod pokroviteljstvom malog broja ljudi koji bi, zauzevši mesta u javnom životu, agresivnom propagandom pokušavali da stvore sliku o masovnosti.
Ne znam zašto bi manjina nametala svoj poremećeni način života ogromnoj većini?
Trebalo bi da bude obrnuto, s tim što ne mislim da bi te ljude trebalo šikanirati ili diskriminisati na bilo koji način, već bi ih trebalo tretirati kao druge hendikepirane ili mentalno poremećene ličnosti, i trebalo bi im pomoći koliko je to moguće.
Mislim da u sadašnjem parlamentu (sem predstavnika SDU-a) nema poslanika koji bi glasali za aktuelni predlog, sem ako se parlament ne pretvori u javnu kuću, a skupštinska zasedanja u orgije (do sada su takve tenzije dostizale samo do verbalnog nivoa).
Petar Mitrović, Beograd
