"Metastaza korupcije"; "Vreme" br. 527
U Vašem cenjenom listu broj 527 od 8. 2. 2001. godine objavljen je
tekst "Metastaza korupcije" u kojem je pomenuto i moje ime.
Duboko sam povređena neistinitošću navoda vezanih uz moje ime i iznenađena
propustom autora teksta da, pišući o jednoj važnoj i osetljivoj temi,
proveri navode advokata Radivoja Paunovića. Potreba da se čuje i druga
strana valjda je i pravilo novinarske profesije, a ne samo jedan od
aksioma sudskih postupaka.
Da je tako postupio, autor teksta bi utvrdio da drugostepeno veće Okružnog
suda u Beogradu kome sam predsedavala nije odlučivalo u konkretnom
sudskom predmetu, koji se pominje u tekstu, a u kome su, kako to autor
teksta navodi, "u pitanju pare, tačnije 117.000 dolara koje je
advokat u bekstvu, izvesni Vladimir Šekrevski, falsifikovanim pečatom i
ovlašćenjem, što je nesporno utvrđeno, bukvalno ukrao od jedne
inostrane firme koju zastupa Paunović". Autor teksta je mogao,
proverom u sudskoj pisarnici ili obraćanjem meni i članovima veća kome
predsedavam, utvrditi da predmet o kome je reč u tekstu ovo veće nije rešavalo.
Dakle, nisam odlučivala u konkretnom predmetu i nisam "sve učinila
da novac ostane kradljivcu", kako se neistinito navodi u tekstu.
Radi istinitog obaveštavanja javnosti, mogu da navedem da je
drugostepeno veće Okružnog suda u Beogradu, čiji sam predsednik, odlučivalo
u predmetu Kž.br. 2173/2000 po žalbi advokata Paunovića kao punomoćnika
privatnog tužioca Dragiše Đurića, protiv rešenja Trećeg opštinskog
suda u Beogradu K.br. 64/99 od 2. 11. 2000. godine, kojim je obustavljen
krivični postupak protiv okrivljenog Vladimira Šekrevskog zbog krivičnog
dela ugrožavanja sigurnosti iz čl. 67 st. 1 KZ RS. Inkriminacija se
sastoji u tome da je okrivljeni (kako je to navedeno u tužbi) privatnom
tužiocu "tokom jula 1998. godine u više navrata... pred svedocima,
uputio ozbiljnu pretnju da će napasti na život oštećenog, tako što je
viša puta ponovio svedocima da prenesu oštećenom – da će biti
ubijen". Kako advokat Paunović, kao punomoćnik privatnog tužioca,
nije došao na glavni pretres zakazan za 2. 11. 2000. godine u 9.00 sati,
a poziv za isti je primio na prethodnom glavnom pretresu od 20. 6. 2000.
godine, što se prema odredbama ZKP-a smatra urednim pozivom, a izostanak
nije opravdao, to je prvostepeni sud primenom odredbi čl. 58 st. 1 ZKP-a
obustavio krivični postupak. Okružni sud u Beogradu, u veću
sastavljenom od sudija, Nevenke Važić kao predsednika veća, Vere Vukotić
kao sudije izvestioca i Nade Zec kao člana veća, odlučujući o žalbi
punomoćnika privatnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja
istu je svojim rešenjem Kž. br. 2137/2000 od 13. 12. 2000. godine odbio
kao neosnovanu, jer podnosilac žalbe nije osporio da se u zakazano vreme
nije pojavio na glavnom pretresu i nije naveo razloge koji bi opravdavali
ovaj izostanak (opširniji razlozi navedeni su u obrazloženju rešenja).
Ova odluka veća je pre dostavljanja strankama prošla i proveru Odeljenja
sudske prakse Okružnog suda u Beogradu, koje vodi računa o ujednačenosti
sudskih odluka i pravnih shvatanja.
Da se autor teksta, pre njegovog objavljivanja u javnosti, obratio
sudiji Nevenki Važić, bio bi mu omogućen uvid u predmet u čijem rešavanju
je ova sudija učestvovala, kao i u dopis advokata Paunovića upućen ovom
sudiji od 24. 1. 2001. godine, koji obiluje neistinama i pretnjama, te opširniji
izveštaj članova veća kome sam predsedavala o radu na predmetu Kž.br.2173/2000,
koji je povodom navedenog dopisa dostavljen 31. 1. 2001. godine, dakle pre
objavljivanja teksta u vašem listu, predsedniku Okružnog suda u Beogradu
sa predlogom i nadom da će on kao starešina ustanove preduzeti korake u
cilju zaštite kako članova ovog veća, tako i ustanove kojoj je na čelu,
a koja je nažalost izostala.
Zbog toga sam prisiljena da sama štitim svoj ljudski, moralni i stručni
integritet, kao i integritet kolega-članova veća kome predsedavam, a što
sve ne bi bilo potrebno da je autor teksta postupio profesionalno i u
skladu sa novinarskom etikom. Ovim ne želim da umanjim potrebu borbe
protiv korupcije u društvu, pa i u pravosuđu, jer mi je kao dugogodišnjem
sudiji stalo da se otkriju konkretni slučajevi korupcije i time otkloni
sumnja u "kolektivnu korumpiranost pravosuđa". Međutim, plašim
se da se ovakvim, netačnim povezivanjem mog imena za predmet u kome nisam
odlučivala, a u kontekstu korupcije u pravosuđu, već u startu ta borba
namerno ili nenamerno obesmisli i usmeri u pogrešnom pravcu, što nadam
se, nije bila namera autora teksta. Uverena sam da mediji imaju ogromnu,
ponekad odlučujuću ulogu u formiranju stava javnosti, da pravi krivci za
korupciju budu otkriveni i kažnjeni, čemu je preduslov profesionalno i
objektivno novinarstvo, kao garant da ne bi, sa druge strane, došlo do
(ne)namernog skretanja pažnje javnosti na one (kao u mom slučaju) koji
sa tim nemaju veze, čime se takvima nanosi šteta, pravi krivci ne
otkrivaju, a naoko se zadovoljava opravdana želja javnosti i stvara
privid da, eto, i mediji vode borbu protiv korupcije.
Kako je sudski postupak javan, to se moji navodi mogu proveriti uvidom
u sudske spise, a autor teksta ne može pružiti javnosti na uvid odluku
sa mojim potpisom, vezanu za "krađu 117.000 dolara", jer u donošenju
takve odluke nisam učestvovala. Stoga se pitam da li će Vaš cenjeni
list, kada proverom utvrdi istinitost mojih navoda, posvetiti jedan tekst
ulozi, položaju i statusu nosilaca pravosudnih funkcija u društvu i
njihovoj borbi za nezavisnost svoje funkcije, protiv svih vrsta pritisaka,
pa i pritisaka stranaka (učesnika postupka) nezadovoljnih odlukama
donetim u zakonito sprovedenom sudskom postupku.
Nadam se da će Vaš list pored pružanja prostora neproverenim pričama,
biti otvoren i za iskrene borce protiv korupcije, a za nezavisno pravosuđe.
U prilogu vam dostavljam dopis advokata Paunović Radivoja od 24. 1.
2001. godine i izveštaj članova veća Okružnog suda u Beogradu povodom
tog dopisa od 31. 1. 2001. godine, a radi provere istinitosti mojih navoda
možete izvršiti uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u
Beogradu K.br. 64/99 i Okružnog suda u Beogradu Kž. br. 2173/2000, u
pisarnicama tih sudova.
Nevenka Važić,
sudija Okružnog suda u Beogradu
Odgovor novinara "Vremena" objavićemo u
idućem broju.
Cigarete, šiba, tur...
"Povod za..."; "Vreme" br. 527
Iako se duboko ne slažem ni sa jednom ocenom autora, želim da Vam se
zahvalim što ste ispunili moja očekivanja i objavili opširnu analizu
"rock" CD-a na tekstove Vladike Velimirovića.
Dozvolite mi još nekoliko reči kao odgovor na odgovor Biljane
Srbjanović na moju kritičku opasku o njenom tekstu.
Uverena da mi zadaje posebno bolan udarac i da me kompromituje u
javnosti tako što me proglašava za stručnjaka za šverc cigareta, B.
Srbljanović me zapravo primorava da prvi put javno iznesem šta se
dogodilo sa tom klevetom od pre šest godina. (Smatrao sam da se taj slučaj
tiče samo mene i osobe koja je izjavu dala.) Još tada sam rekao da se
istinitost takvih izjava proverava na sudu. Na osnovu moje tužbe i
iznetih dokaza sud je osobu koja me optužila za veze sa švercom cigareta
proglasio krivom za klevetu.
I tu je ključna razlika između B. Srbljanović i mene i razlog zašto
sam se u ovu raspravu upustio. Ja smatram da se i kod nas problemi
"koji imaju pravni naziv" mogu i moraju rešavati civilizovano a
ne "šamarčinama" kojima B.S. preti. Isto važi i za kritiku
nakaradnih pojava u našem društvu i kulturi, koja se mora bazirati na
argumentima a ne na ostrašćenom preziru. Po mom mišljenju, to je
nepisana obaveza javnih ličnosti među koje spada i B. Srbljanović.
I na kraju, izvinjavam se Biljani Srbljanović ako sam je
"seksualno uznemirio" i to tako što sam citirao deo NJENOG
teksta. Ona je doduše svoje "šibom po golom turu" nekorektno
skratila izbacivši "šibu", čime je potpuno promenila smisao i
pretvorila pretnje kaznom u ono što joj iz nekog razloga više odgovara.
Iskreno se nadam da ju je uznemirenje u međuvremenu prošlo.
Miljenko Dereta
Zagrebačka Šeherezada
"Ja sam umetnik anarhist";
"Vreme" br. 527
Koliko god me obradovala pojava prijatelja Gotovca, napravila mi je i
nepotreban posao. Naravno, ni na javi ni u snu nisam radio finu
("fajnšnit") ni grubu niti ikakvu montažu filma Plastični
Isus. Ne bih se upuštao u pisanje gnjavatorskih ispravki da ne strepim da
neki trudoljubivi a naivni istraživač ne shvati ovo "otkriće"
ozbiljno, nesvestan da je moj drug zagrebačka Šeherezada, a za njene sve
zanimljivije i fascinantnije priče ponegde važi ono holivudsko
upozorenje: Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima samo je
slučajna.
Branko Vučičević
Pitanje nekog duga?
"Ko je autor teksta"; "Vreme"
br. 527
Andrić je mogao uzeti te radove da ih pripremi za štampu, da im
pomogne da za štampu uopšte budu, pa ih je prepisao, recimo, da bi prema
njima imao ličniji, stoga kritičkiji i oštriji odnos. Recimo da je hteo
to da učini, ali je odustao od namere; ili nije stigao. Razlozi za tu
Andrićevu nameru mogu biti brojni.
Na primer, možda je osećao izvestan dug prema dotičnom gospodinu
Dragomiru Jankoviću, za koga verujem (zahvaljujući Miroslavu Karaulcu)
da je autor spornih radova. Na kraju krajeva, pisci često čine takve
stvari; najčešće i bez razloga.
Borivoje Adašević
Kikiriki, semenke
"Zadužbine Gorana Petrovića";
"Vreme" br. 527
U jednoj stvari, ma koliko beznačajnoj, Aleksandar Jerkov je potpuno u
pravu: onaj kriptonit se u priči našao mojom nepažnjom, tj.
neobnavljanjem gradiva; fakat je da bi Super Šilja – iz mnogih razloga
– bio lik mnogo primereniji ovoj priči, i da bi kikiriki u tom pogledu
mogao da odigra ključnu ulogu; no, sve su to, okreni-obrni, samo elementi
fantastičkog, kao i advanced
reading kod Petrovića, i njihov "predznak" je od sporednog
značaja.
Sve ostalo u tekstu A. J. krajnje je mutno: o čemu se tu uopšte radi?
O alternativnom prikazu knjige?
O ispadu lobističke nervoze
zato što neko izdvaja svoje nevažno mišljenje o nečemu za šta smo se
već dogovorili šta je i kakvo je? Zaista ne želim da verujem u to. Ako
je moj (verovali ili ne: benevolentni) osvrt na knjigu Gorana Petrovića vaistinu tako loš, zloban i neutemeljen, on će svakako više naškoditi
mojoj malenkosti nego knjizi i njenom piscu, i u tom slučaju – pravo mi
budi. Ako stvari s njim stoje drugačije, onda je ova brižna brže-bolje
"ispravka" jedne Zlomisli mnogo razumljivija. No, ni to nije
mnogo važno: žali bože vremena i truda. Koliko čitalaca toliko i čitanja,
tumačenja i vrednovanja, i čemu se onda uzbuđivati?
Tako jedino zanimljivo – bar koliko i zbunjujuće – mesto u ovom
tekstu nedefinisanog žanra i namene biva onaj bizaran pasus u kojem g.
Jerkov ođednom "uvodi u radnju" svetog Savu, Žiču, CNN i
Ameriku, a sve kao simbole (na silu) različitih sistema vrednosti kojima
se, kao, priklanjaju različiti čitaoci Petrovićeve knjige, pa im njihov
"pogled na svet" neretko preči da vide svu blistavu lepotu
knjige. Tako Jerkov, nakon što se obračunao sa zaslepljenim obožavaocima
Žiče, govori da "na scenu izlaze u sitno zlo zaodenute udvorice i
tuđe sluge kojima je CNN obrazac morala, Amerika ideal pravde a svaka
politička niskost i zločin nad Srbima bolji nego onaj koji Srbi čine".
Uh. Da li je ovo ukradeno iz uvodnika apokrifnog broja Politike
od 6. oktobra 2000, onog koji se – u "predviđenom" obliku –
nikada nije pojavio jer je u međuvremenu treskom
pao ceo jedan diskurs? Šta ovaj žalosni recidiv jedne retorike uopšte
radi u tekstu o jednom romanu i
komentarima? I šta ovaj vidno nasekirani iskaz uopšte ima značiti?
Kako CNN može biti "obrazac morala" (ili nemorala, uostalom)
kad je to samo jedna TV stanica iz Atlante, Džordžija (meni inače užasno
dosadna)? Kako, pak, Amerika može biti "ideal pravde"? To je
jedan kontinent, jedna geografska celina koja nema "moralni"
naboj bilo koje vrste i predznaka. Ako je g. Jerkov mislio na državu SAD,
koju kolokvijalno često nazivaju Amerikom, opet nije jasno kakve veze ima
cela jedna država s pojmom pravde? Kako se mogu ovako neodgovorno i banalno/banalizujuće
mešati "realne" i "idealne" kategorije? Koji je to
uopšte nivo ekspresivnosti i artikulisanosti?! Na kraju, nije mi
najjasnije kakve bi sve ovo veze trebalo imati bilo sa mnom bilo sa jednim
popularnim romanom, a opet, sve se to nalazi u tekstu koji je
podnaslovljen kao replika na moj tekst. Zato je jedino do čega mi je
stalo u ovom suvišnom odgovoru na jednu suvišnu reakciju upravo
notiranje ove nedoumice. Ostaje dojam da je cilj bio jedna mala,
slatka denuncijacija, uz trapavo korišćenje najoveštalijih klišea
iz jednog sada već potpuno odbačenog vokabulara. Jedino što je, međutim,
zaista denuncirano jeste korespondentovo suvišno ugađanje najprizemnijim
čaršijskim predrasudama, koje je mogao mirno prepustiti svojim nekadašnjim
oponentima iz zaklanih-nedoklanih ostataka Francuske 7: oni to rade
najbolje.
Sve se ovo, siguran sam, moglo izbeći konzumiranjem pojačane doze
kikirikija pre pisanja.
Teofil Pančić
