Intervju – Nikola Pešić, umetnik >

Umetnost više niko ne voli

"Umetnici danas rade projekte koji im zadaju drugi, a projekte finansiraju uglavnom strani fondovi čiji je zadatak da formiraju onu vrstu javnih diskusija u društvu koje u principu odgovaraju neoliberalnom kapitalizmu. Umetnici se onda ‘uklapaju’ u temu i tu nema govora o umetnosti. Radovi koji nastaju su nategnuti i, najgore od svega, užasno dosadni. Pritom, umetnici ne samo da lažu druge kako ih strašno zanimaju teme kojima se bave, već počnu i sami sebe da lažu kako rade nešto mnogo važno za društvo"

Sa četrdesetak godina Nikola Pešić, umetnik sa kojim razgovaramo, uspeo je da ostvari nekoliko karijera, paralelnih i čini se, bar prema Guglovom pretraživaču, jednako uspešnih. On je vajar, ali i slikar, prevodilac koji trenutno radi na prevodu štiva iz oblasti moderne joge profesora Marka Singletona, zatim "nesertifikovani instruktor joge" na putu da stvori i svoj metod vežbanja koji bi se zvao "jogi bilding", ali i pisac našeg jedinog veganskog kuvara.

"Volim da šetam iz krajnosti u krajnost", kaže Nikola u razgovoru za "Vreme". "Nisam tipičan vajar. Jesam uključen u vajarsku scenu, ali moje skulpture su objekti, preciznije, trodimenzionalni crteži. Nemam klasično vajarsko obrazovanje. Završio sam slikarstvo, a pred kraj studija počeo sam da pravim objekte."

Njegove vajarske radove video je Mrđan Bajić i predložio mu da se prijavi na postdiplomske studije u njegovoj klasi. Nikola je tako i uradio, ali je ispalo da u tu klasu nikada nije ni ušao:

"U isto vreme dobio sam i stipendiju nemačke vlade, pa sam otputovao i tamo proveo tri godine na postdiplomskim studijama kod izraelskog vajara Mihe Ulmana. Kada sam se vratio, samo sam napravio magistarsku izložbu sa radovima nastalim u Nemačkoj. Takođe, Ulman se pojavljivao u klasi samo par puta u toku godine, pa sam u vajarskom radu najviše imao konsultacije sa samim sobom. To je, verujem, bilo i dobro za mene."

To je bio početak ove umetničke karijere. Sada Nikola Pešić iza sebe ima desetine grupnih i samostalnih izložbi, uspešnu saradnju sa galerijom "Zvono", radove u značajnim kolekcijama i pre svega – zdravo telo i slobodan um.

"Vratio sam se slikanju posle 15 godina i primetio sam da mnogo bolje slikam nego kad sam prestao, jer opet, sada konsultujem samo sebe. Shvatio sam da ne želim po svaku cenu da se dokažem, da napravim neku novu umetnost, već lepo, smireno slikam. Potez mi je smireniji, možda jer sam stariji, nigde ne žurim, jer nemam gde da žurim, preda mnom je vreme. Mislim da je to dobro. Potrebna je neka praznina, da se oslobodiš i radiš. Uspeh ne zavisi od naprezanja, nego od toga da li u tebi ima nečega ili nema. Ne možeš na silu da postaneš najoriginalniji na svetu."

"VREME": Tema vaših slika je ono što se zove "mrtva priroda"?

NIKOLA PEŠIĆ: Tačnije, enterijer. Na samostalnoj izložbi u "Zvonu", 2013. godine, izlagao sam slike, po prvi put u životu. Ideja je bila da odaberem "banalne" teme i da im dam monumentalni format. Svidela mi se ta kombinacija. Prema fotografijama koje sam sam napravio, naslikao sam jedno prljavo hotelsko kupatilo i hotelsku kuhinju u fazi sanacije, i jednu monumentalnu, gotovo monohromatsku sliku laboratorije. Sada nastavljam sa slikanjem banalnih tema na monumentalnim formatima. Recimo, vaza sa cvećem na platnu dva sa dva metra.

Spadate u umetnike koji iza sebe imaju galeriju.

Ja imam svoju galeriju koja me zastupa, galeriju "Zvono", sa kojom imam odličan odnos. Kod njih sam napravio prve korake i danas, posle toliko godina, naš odnos je savršen. Ponašamo se drugarski jedni prema drugima i poštujemo rad onog drugog. A to znači, sa moje strane, da poštujem njihovo vreme, trud i novac, uložene u moje predstavljanje. Neki umetnici samo protutnje kroz galeriju, naprave izložbu i odu. Često budu nerealni sa cenama na samoj izložbi, a kasnije prodaju sliku "ispod ruke", u ateljeu, bez učešća galerije. Na taj način pokazuju nepoštovanje prema galeriji i njenom trudu, ali i sami gube mnogo toga.

Često čujemo da nema tržišta, da li je to tačno?

Ovde je umetnicima još uvek problem što kada im se na izložbi proda rad, treba da daju procenat galeriji. Umesto toga, oni često sačekaju da izložba prođe i prodaju ga u pola cene ili za mnogo manje, u ateljeu. To je u organizovanom svetu nezamislivo i ako uradiš tako nešto stavio si tačku na karijeru! Tržišta nema jer ga ruše umetnici koji ne poštuju ni sebe ni galeristu. A nisu svesni da ne možeš nešto jeftino da prodaš a da se to ne sazna. Snižavanjem cena ispod svake pristojnosti, umetnici sami obaraju buduće cene svojih radova, ali prave problem i kolegama. Tako se uništava tržište.

Rekli ste da neki kolekcionari nemaju hrabrosti da kupuju savremenu umetnost. Zašto im treba hrabrost?

Treba im hrabrost, jer ako je umetnik mlad ne možeš da znaš da li si napravio dobar izbor. Ne znam baš mnogo kolekcionara i ne znam razlog zbog koga kupuju. Ali, ako podrže nešto u šta veruju i to plate, mislim da je to onda dobro. Potrebna je ljubav prema umetnosti, i u tom smislu, nema baš mnogo pravih kolekcionara. Znamo ko su bili veliki kolekcionari tokom istorije umetnosti. To su bili pre svega otmeni ljudi, ljudi sa stilom. Kod nas je takav samo gospodin Radivoje Dražović.

Objasnite malo tu ljubav?

Svi žele nešto da iskoriste. Niko više ne voli umetnost. Umetnici rade projekte koji im zadaju drugi. Posebna priča su naši istoričari umetnosti. Oni se ne viđaju na izložbama, ili vrlo retko, samo ako su sami uključeni u organizaciju. Ne obilaze izložbe, nema ih na završnim izložbama Fakulteta. Ne pišu kritičke tekstove, već samo tekstove za koje su unapred plaćeni od umetnika. Nemaju žar za taj posao, nemaju ljubavi.

Pomenuli ste projekte, da li njihovo postojanja loše za umetnike ili scenu?

Projekte finansiraju uglavnom strani fondovi čiji je zadatak da formiraju onu vrstu javnih diskusija u društvu koje u principu odgovaraju neoliberalnom kapitalizmu. Umetnici se onda "uklapaju" u temu i tu nema govora o umetnosti. Radovi koji nastaju su nategnuti i, najgore od svega, užasno dosadni. Pritom, umetnici ne samo da lažu druge kako ih strašno zanimaju teme kojima se bave, već počnu i sami sebe da lažu kako rade nešto mnogo važno za društvo, a u stvari rade za sistem i za parče kolača.

Šta je motiv da se finansiraju takve "neumetničke" teme, pretpostavljam da on postoji?

Verovatno zato što određeni diskursi treba da se forsiraju u javnosti. To je deo kulturne politike, tj. globalne politike. Pretpostavljam da svi treba da postanemo globalna zajednica koja razmišlja na isti način, gde su posebnosti samo začin, bez suštine. To je moja pretpostavka. Nikada me nije interesovalo da se uključim u to. Besmisleno mi je. Imam svoje ideje, svoja razmišljanja. Od kritičara ili institucija očekujem da prepoznaju to.

Mislite na likovne kritičare?

Žao mi je što nema kritike, nema ni negativne kritike. Kada sam kao student pročitao u nekom od starih časopisa negativnu kritiku neke izložbe, mnogo mi se to dopalo. Voleo bih da neko analizira scenu, voleo bih da se neko bavi onim što se dešava na sceni, a ne da veštački proizvodi teme koje će se obrađivati. Umetnik tu dođe kao ilustrator teme koju je kustos zamislio. Vrlo često nije ni kustos ništa zamislio nego je deo nekog od tih projekata, koji su u trendu.

Imate različita interesovanja. Osim umetnošću, bavite se prevođenjem, držite časove joge, pišete...

Da, ali to nije neka filozofija. Tako žive umetnici u inostranstvu, o kojem svi maštaju. Umetnici, i naši ljudi generalno, misle da ako negde odu, da će im biti mnogo bolje. Ali nije sve baš tako ružičasto u inostranstvu. Kada sam studirao u Nemačkoj, svako od mojih kolega je radio još nešto: neko je klesao nadgrobne spomenike, neko je utovarivao smrznute polutke ili noću radio u kafiću, ali svako je radio nešto. Umetnik treba da ima neki stalan izvor prihoda sa strane, upravo da ne bi morao da potcenjuje svoju umetnost kada dođe do prodaje, samo da bi preživeo.

Vi ste jedan od umetnika koji imaju iskustvo na sajmovima savremene umetnosti po svetu. Kakvo je tamo stanje sa tržištem?

Kada sam sa galerijom "Zvono" otišao prvi put na sajam savremene umetnosti u Beču, organizatorka manifestacije Gabrijela Gantenbajn nam je u poverenju rekla da Austrijanci organizuju taj sajam jer nemaju razvijeno tržište za savremenu umetnosti i da žele na taj način da podstaknu i edukuju kolekcionare, ne bi li počeli više da se zanimaju za savremenu umetnost. Dakle, nemamo samo mi problem sa interesovanjem za savremenu umetnost.

Koga biste od naših umetnika izdvojili, ko zadovoljava vaše standarde?

Od naših umetnika najviše cenim Biljanu Đurđević, slikarku. Cenim je jer je ona jedan od retkih profesionalaca, vredna je. Pre nekoliko godina u posetu su mi došli bivše kolege sa akademije u Nemačkoj. Ovde su želeli da razgovaraju sa odabranim umetnicima, a na njihovoj listi bila je i Biljana. Organizovao sam taj susret, ona je došla i prezentovala svoj rad: veliki broj slika velikog formata. To ne može da se uradi preko noći, iza toga stoji ozbiljan rad i posvećenost koju cenim. Ona ima viziju, stvorila je svoj umetnički svet, a to je veoma važno.

Šta je vaš umetnički svet?

Moja zanimanja su prilično neujednačena. U skulptorskom radu uglavnom sam pokušavao da ponovo interpretiram neke teme iz religiozne umetnosti: tajnu večeru, četrdeset mučenika, devet anđeoskih vrsta Pseudo-Dionisija Areopagita... stare teme, na nov način. Uvek me je fascinirala moć simbola i njihova interpretacija i da li mogu da se interpretiraju na nov način. Privlačilo me je da pravim skulpture koje su prijatne na dodir, koje imaju perfektnu izradu. Mislim da umetničko delo, pogotovo skulptura, treba da fascinira. Skulptura je predmet koji lako može da postane fetiš i ta granica me uzbuđuje.

Sigurno postoje vajari čiji rad vas fascinira?

Bil Viola, Džef Kuns, Aniš Kapur... to je nekoliko umetnika koji me zanimaju, svaki na svoj način. Imao sam priliku da upoznam Džefa Kunsa na njegovoj izložbi u Berlinu. Oduševio me je kao profesionalac. Možda mi se čak učinio i previše profesionalnim. Bilo mi je zanimljivo kad sam u Berlinu video jednu od njegovih poznatih skulptura, veliki cvet. To je ogromna skulptura, perfektno izrađena, košta navodno milione evra, a stoji potpuno nezaštićeno na otvorenom. Bila je prilično neuglancana, a na jednom njenom naboru sam čak video i mahovinu koja je počela da raste. Bilo mi je to sve čudno, počne čovek da se pita ko se tu sa kim šali.

Čini se da je zdravlje kod nas neka vrsta tabua, tema o kojoj niko ne voli da govori? Vi ste ljubitelj kuvanja, bavite se pravilnom ishranom, da li je hrana zaista toliko važna?

Na Fejsbuku sam imao 20.000 fanova, u vreme Veganskog kuvara, a kada sam sve to batalio i počeo da objavljujem slike kako tranžiram fazana, sledbenici su hteli da me linčuju. Sve sam ugasio. Usput sam shvatio da su stres i fizička neaktivnost gori za zdravlje od loše ishrane. Predrasuda je da su potrebni neki posebni uslovi. Dovoljno je da se fizički malo aktiviraš, da ne jedeš zapakovanu hranu i napraviš neku selekciju u životu. Ne moraš baš sve što si zamislio da ostvariš. Malo se opustiš i to je to. Nema tu velike filozofije. Zdravo telo i zdrav duh olakšavaju ti da misliš bolje, jer turoban stomak proizvodi turobne misli!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---