Seksualno zlostavljanje dece u Srbiji >

Žrtve nepoverenja i lažnog morala

Na uzrastu od 10 do 18 godina, u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoji četvoro dece koja su preživela određeni vid seksualnog nasilja i još četvoro koja poznaju nekoga kome se to dogodilo. U ovom trenutku, dvoje dece iz svakog školskog odeljenja izloženo je seksualnom nasilju. U osnovnoj školi, deca obelodanjuju najpre porodici, koja im po pravilu ne poveruje. Mladi u srednjim školama najčešće kažu drugarici ili drugu, koji su skloniji da im poveruju. Od dve trećine dece koja ispričaju šta im se dogodilo, više od polovine osoba kojima su se poverili ne preduzima ništa. Samo sedam odsto njih prijavi slučaj nadležnim službama

Koliko dece u Srbiji tokom života preživi seksualno nasilje i koliko je dece u Srbiji bilo izloženo seksualnom zlostavljanju u poslednjih godinu dana, pokazalo je istraživanje Incest trauma centra iz Beograda u okviru prve Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Republici Srbiji, a u saradnji sa Ministarstvom prosvete i Centrom za promociju zdravlja žena iz Beograda.

"Prvi put u Srbiji je urađena Nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece i niko ne može da kaže da li ga sada ima manje ili više", kaže za "Vreme" Dušica Popadić, direktorka Incest Trauma Centra Beograd. "Jedini zvanični reprezentativni podaci na osnovu prijavljenih slučajeva Incest trauma centru Beograd, od početka našeg rada 1994. godine, predstavljaju sasvim drugu vrstu podataka koju smo do sada objavljivali na godišnjoj osnovi i oni su uvršteni u više nacionalnih dokumenata. Često smo tokom protekle dve decenije govorili u javnosti da se ‘siva brojka’ u Srbiji neće značajno razlikovati od npr. podatka Saveta Evrope da je jedno od petoro dece u Evropi preživelo određeni vid seksualnog nasilja do navršene 18. godine."

DECA-ŽRTVE NE LAŽU: "Niko se seksualnim nasiljem nad decom kod nas nije bavio jer nam se činilo da to nije moguće i nismo verovali u to, poricali smo da tako nešto postoji. Ono, opet nažalost, postoji svuda u svetu i to kod nas nije izraženije nego u Evropi", kaže za "Vreme" Biljana Lajović, koordinatorka grupe/jedinice za zaštitu od nasilja i diskriminacije Ministarstva prosvete. Prema njenim rečima, ima najmanje 16 oblika seksualnog zlostavljanja dece: od prikazivanja pornografskog sadržaja, dodirivanja, skidanja do onog najeksplicitnijeg, i naglašava da je to krivično delo. "Oko deset odsto dece – prosečno troje – u školskom odeljenju je izloženo nekoj vrsti seksualnog nasilja, a jedan deo dece kaže da zna nekoga kome se to dogodilo, što je indirektno priznanje, fenomen poznat u istraživanjima. Deca treba da znaju da nisu kriva, da ne misle da su kriva i da ne treba da osećaju stid i sramotu ako su bila žrtve seksualnog zlostavljanja. Naš cilj je da dete osnažimo da kaže ‘Ne!’ i da se skloni iz te situacije tako što ćemo, između ostalog, ojačati poluge sistema (Centar za socijalni rad, Tužilaštvo, policiju, lekare) da efikasno i dosledno reaguju. Deca ne lažu kad je o tome reč, uvek im treba verovati", kaže Lajović.

Neverica i odbijanje roditelja dodatno otežava sprečavanje seksualnog zlostavljanja dece.

"Decu moramo da naučimo da se obrate nekoj odrasloj osobi od poverenja koja će znati šta dalje treba da radi. To mogu da budu roditelji, neka bliska starija osoba ili neko iz škole", nastavlja Lajović. "Svaka škola u Srbiji po zakonu je obavezna da ima tim za zaštitu od fizičkog, socijalnog, emocionalnog, elektronskog i rodno zasnovanog nasilja."

KO SU POČINIOCI SEKSUALNOG NASILJA: Nalazi iz studije ITC-a ukazuju da je, od svih pitanja, deci najteže bilo da saopšte ko je počinilac seksualnog nasilja – 62,1 odsto dece koja su preživela nasilje odlučilo je da ne identifikuje počinioca. Ovo nije neobično s obzirom da iskustva ITC-a pokazuju snažno prisutna osećanja stida, straha, krivice i niskog samopoštovanja. Štaviše, deca su ovde "lakše" saopštavala koje nasilne seksualne radnje su preživela. U polovini slučajeva, nasilje se ponavljalo.

Najčešće mesto gde se nasilje događa je kuća, u 32 odsto slučajeva, a svakako stvaraju zabrinutost i društvene mreže sa 22 odsto na kojima je dete primilo i bilo izloženo eksplicitnom seksualnom sadržaju. Podaci pokazuju da je akutno seksualno nasilje češće kod dece u osnovnim školama. Takođe, skreće pažnju podatak da je u srednjim školama u 7,4 odsto slučajeva škola označena kao mesto događaja, čime mladi upozoravaju na silovanja na ljubavnom sastanku i druge vidove seksualnog nasilja.

"Izuzetno važan podatak iz Nacionalne studije predstavlja činjenica da je 48 odsto dece i mladih prvi put u životu razgovaralo o temi seksualnog nasilja tokom našeg intervjua u okviru Studije. Samo 10 odsto škola je otvaralo ovu temu", naglašava Dušica Popadić. "Podsećam da je Ministarstvo prosvete RS još 2007. donelo nacionalni dokument Protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, u čijem Priručniku stoji zakonska obaveza da u minimum 11 redovnih predmeta koji su jasno imenovani treba uneti nastavne sadržaje koji se tiču teme nasilja nad decom. Nažalost, do danas je to samo sporadičan slučaj, jer nečinjenje ne podleže sankciji. Ne postoji efikasnija prevencija od učenja kako prepoznati i suprotstaviti se seksualnom nasilju. Samo primena već donesenih zakonski obavezujućih dokumenata doneće mogućnost da se seksualno zlostavljanje deteta spreči. Zamislite da smo svi mi koji smo sada odrasli, učili u vrtiću, na redovnim časovima u osnovnoj i srednjoj školi da seksualno nasilje postoji i koje su karakteristike te pojave. I podatak iz Nacionalne studije da samo sedam odsto slučajeva biva prijavljeno policiji i drugim nadležnim službama bio bi drugačiji jer bi se tokom školovanja naučilo da se radi o krivičnom delu i podigla bi se svest o zakonskoj obavezi prijavljivanja svih koji, Zakon kaže, imaju sumnju ili saznanje.

Podsećam i na to da je, na inicijativu Incest trauma centra Beograd, Skupština Srbije 2013. godine izglasala da seksualni delikt nad decom ne zastareva u Srbiji, čime smo jedina zemlja u Evropi, pored Velike Britanije, sa ovom važnom mogućnošću za procesuiranje počinioca i oporavak deteta. Zato, prijavite ovo krivično delo čim saznate da je dete zlostavljano", kaže direktorka ITC-a.

Prosečan uzrast kada se seksualno nasilje dogodilo je 14 godina i deca su se odvažila da u prosečnom periodu do dve godine nakon zlostavljanja saopšte ITC-u da su preživeli traumu. Nacionalna studija snažno potvrđuje da deca i te kako govore o preživljenom seksualnom nasilju i uporno tragaju za osobom od poverenja. S tim u vezi, visoka je zabrinutost u vezi s tim da najčešće osoba kojoj se dete poveri – ne preduzme ništa da je zaštiti. Jednako upozorenje je u tome da članovi porodice nisu prva adresa od poverenja za dete koje uvek ima najbolju procenu kome može da kaže. Važan podatak je i da deci nije lako da govore o efektima seksualnog nasilja, odnosno na koji način je nasilje ostavilo traga na njih. Jedna trećina se izjasnila da o tome ne bi ništa rekla. Od onih koji su pružili odgovore, najčešće, mladi navode ljutnju i bes kao efekte (74,1 odsto), a zatim i kod dece i mladih slede osećanja straha (69,3 odsto), stida i krivice (55,8 odsto).

SAME SU KRIVE: Pored slabe informisanosti o ovoj temi u školskom sistemu, studija je pokazala da su čuvari tabua u velikom procentu roditelji – 51,1 odsto. Za decu koja su o seksualnom nasilju razgovarala sa roditeljima, u skladu sa patrijarhalnim obrascem, majka se pojavljuje kao glavna osoba koja informiše dete (48,6 odsto) i dalje nosi glavno breme odgovornosti o dobrobiti deteta. Nakon majki, edukatorke su i bake i sestre – dakle, proširen je stari obrazac odgovornosti žena. Dete sa kojim su razgovarale, podaci pokazuju, naučilo je punu informaciju o tome da seksualno nasilje mogu vršiti i članovi porodice i porodični prijatelji i da, ako se nasilje dogodi, treba da obavezno obavesti osobu u koju ima najviše poverenja. Van porodice, najčešći sagovornici su drugovi i drugarice (30,2 odsto), što iznova potvrđuje značaj edukovanosti đaka i vršnjačke podrške.

Međutim, studija je pokazala da i mladi i roditelji upadaju u zamku okrivljavanja deteta-žrtve, stigmatizuju devojčice i već ranjive društvene grupe dece koja žive u domu i na ulici, kao i decu sa smetnjama u razvoju. Postoje odgovori i jednih i drugih da "seks između odrasle osobe i deteta nema posledica po dete", kao i "ako je dete seksualno zrelo, u redu je da odrasla osoba ima seks sa njom/njim". Mladi jasnije od roditelja prepoznaju da su počinioci seksualnog nasilja najčešće osobe muškog pola. Roditelji u značajnoj meri ne prepoznaju devojčice kao glavne mete počinilaca. Uočava se da postoji spremnost za prijavljivanje nadležnim službama u stavovima "kad sumnjate ili znate da je dete seksualno zlostavljano, uvek treba prijaviti policiji" i "osobe koje seksualno zlostavljaju decu treba da idu u zatvor", ali je ta spremnost deklarativna. Podaci pokazuju da roditelji manje veruju od mladih da je oporavak deteta koje je preživelo seksualno nasilje moguć.

Sajber zlostavljanje raste na globalnom nivou. Mnogi roditelji kupuju ajpede, ajfone, tablete svojoj deci ne shvatajući mogućnosti uređaja. Zlostavljači koji su se do sada pribojavali da javno istupe, sada imaju paravan iza kojeg se kriju. Direktorka ITC-a navodi podatak da se seksualno nasilje putem društvenih mreža pojavljuje u 22 odsto slučajeva. "Neophodan je nadzor roditelja, česti razgovori školskog osoblja, roditelja i dece o riziku i bezbednoj komunikaciji putem interneta", smatra Dušica Popadić. Sličnog je mišljenja i Biljana Lajović, koja ističe da deca nisu zaštićena ako sede u sobi za kompjuterom, pogotovo devojčice koje vrebaju sajber seksualni "predatori". Kako postupati u tim situacijama, pogledajte na sajtovima www.kliknibezbedno.rs i www.netpatrola.rs.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---