---

Odavno se misli da je savremena umetnost postala tehnika, da joj tehnika pronalazi nove puteve i uvodi je u nove, veštačke svetove, jer je savremeni čovek – prema starom Hajdegerovom proroštvu – postvaren. Tom i takvom čoveku – misli se – svet predmeta koji je proizvod tehnike određuje način života, a način života postao mu je forma bez sadržaja. Da bi se umetnost vratila duhovnom, iskonskom i suštinskom, ona danas mora da pronađe svoj izgubljeni i zaboravljeni put. Zalutati na tom putu znači prepustiti se tehnici, koja će čoveka u jednom trenutku odbaciti kao suvišnost i potpuno ga postvariti, nametnuvši mu jedan totalitaristički i utilitarni sistem.

Slikarstvo Marije Dragojlović upozorava nas da moramo da se zamislimo da li će se dosadašnja predstava o umetnosti promeniti ili će umetnost postati pratilja ovih promena, bez ikakve mogućnosti da o bilo čemu sudi i odlučuje, bez želje, potrebe i nade da bude kritična prema vremenu u kome nastaje i da tom vremenu postavlja pitanje o njegovom smislu, i sačuva nešto od onih svojih slavnih vremena. Odnosno, postavlja se jedno paradoksalno pitanje: da li će umetnost ili „umetnost" promeniti umetnika – da li će umetnik i dalje biti stvaralac ili će postati rob? Šta će od ove trenutne skalamerije koja se zove umetnost, od njenih efemernih pitanja, od plagijata, podražavanja i podržavanja, od opšte globalne uniformnosti, od ovog haosa koji nema snage da pređe u kosmos – šta će od svega toga biti od koristi i pomoći za afirmaciju sveta? Čini mi se da umetnost u nedostatku izgubljene suštine sama sebi kopa grob.

Marija Dragojlović želi da svetu vrati umetnost, da je još jednom spusti na tacnu, uprkos novim astalima i novoj posluzi. Njoj Đavo Kreacije ne da mira, iako zna da se nalazi u raskoraku: ona je savremeni umetnik zatečen između – zna da gubi želeći da dobije. Ona se našla u samom središtu vremena i prostora: gore-dole, pali-gasi, dođi-pođi. Sve oko nje i u njoj drhti ne pomerajući se.

Na katalogu jedne Marijine izložbe napisano je Rouge noir. Ova sintagma može imati bukvalno značenje, ali svaka sintagma koju stvori umetnik može da ima bezbroj značenja, zagonetki, zamki, nejasnoća i protivrečnosti. Da li je to crveno crno – crveno koje je crno? Najmanje je crveno-crno, jer onda bi bilo reči samo o jednoj običnoj i bledoj nijansi. Ako bi bilo crveno sa crnim zajedno a posebno – to bi bilo čudesno, to bi bio sudar nemogućeg. Ili je to crveno a crno? Onda bi to bio oblik otkrivenja, nešto nezamislivo. A pomisao da je crveno crno ukazivalo bi na halucinaciju. Obratno, da je crno crveno slutilo bi da smo u Rajskom naselju. Ali nije to. Marija nije od proroka te vrste. Jedino još ostaje da je Rouge noir ono poslednje, poslednja pojava sveta. Apokalipsa. Ne, to je za Mariju nemoguće. Ali možda bi nas to vodilo u srce tame? Mislim na Konradov roman. Ja sam Srce tame doživeo kao mesto prepuno svršenosti – kao život i smrt, dve sablasti, dva blizanca koja ruku pod ruku lutaju Svetom, kako bi se sreli u onom Čudovištu, kao u onom Kopolinom filmu.

Da li je u tom smislu Marija Dragojlović naslikala Ružu – jednu crvenu i drugu crnu? Na prvi i naivan pogled neupućenih, Ruža je banalna tužna radost. Ali suština Ruže je da – gori. Goreti nije ni banalno, ni tužno, ni radosno. Goreti je postojati, jer Ništa ne može da gori. Goreti je plamen i ispred i iza: vrata Nečega, vrata koja se istovremeno i otvaraju i zatvaraju. Zašto je taj plamen i ispred i iza? Na to pitanje nema odgovora. Sâmo pitanje je odgovor.

Marija Dragojlović je naslikala diptih sa Ružom. Na levom krilu diptiha je crni prostor u koji slikar želi nešto da smesti, bolje reći da skrije, da nečemu nađe poslednje mesto. Ta crna crnina nezajažljiva čeka. Da možda ne čeka crvenu Ružu koja je naslikana na desnom krilu diptiha? Ta Ruža deluje kao da je sva-u-svemu. Kada bi se diptih sklopio, kada bi se kao neka vrata zatvorio i sam od sebe zaključao – da li bi ona Tama progutala Ružu ili bi Ruža rasvetlila Tamu? Između Ruže i Tame očigledno bi se dogodilo nešto o čemu slikar neće ništa da kaže. Pa mi sada nastavljamo da nagađamo: Da li će Tama kao odraz moguće čiste mistične Praznine pozvati Ružu kao odraz čiste mistične Punine, da li će Ruža pretvoriti Prazninu u Puninu? A kada se krila sklope – ako se sklope – počeće nepoznato i nevidljivo kretanje o kome nam nije dato da bilo šta saznamo?

Jedino što se još možemo zapitati: da li je slikareva Ruža poslednji pozdrav umetnosti ili poslednji poziv umetnosti?

Uvodeći Ružu u svoje slikarstvo, Marija Dragojlović na najotvoreniji način štiti umetnost od postvarenja. Zašto je odabrala Ružu? Zato što je Ruža jedan od najznačajnijih, najkompleksnijih i najprotivrečnijih simbola. Ona kao simbol skriva u sebi celovitost. Ruža se iz svoga tajanstva pojavljuje samo onda kada su svet i čovek ugroženi do te mere da im preti da izgube smisao. A zagledan u sopstveni ambis, čovek je stalno na ivici one poovske potrebe za halucinantnom samodestrukcijom.

Naslikavši dve Ruže – Ružu crvenu sa crnim nadambisom (1999) i Ružu crnu sa sivim izbledelim i jedvaambisom (2009) – slikar suprotstavlja „nebesko savršenstvo i zemaljsku strast". Budući da je Ruža odraz nepoznatog, ćutanja i tajne, ona je simbol koji se može povezati sa umetnošću, jer je i umetnost nepoznato, neuhvatljivo i tajanstveno. Marija Dragojlović je upravo stala nad ambis. Čekajući njenu odluku, podsetiću vas na malu metafiziku Ruže.

„U blagom sutonu odustala je od smrti, / svake mijene i straha" (Danijel Dragojević, „Ruža").

– Pesnik poredi Ružu sa večnošću. Ruži su strani smrt, promena i strah. Ona, dakle, nije odraz prolaznog sveta, ona nije sada; ona je uvek. Zbog toga se pesnik da bi raspravljao o njoj obraća Bogu: „Bože, kako ima nešto od kasne duše", a ta „kasna duša" je ona duša koja nije prisutna u zahuktalom, neodmerenom i opsednutom svetu.

„Gospode, otvorio si se / samo prema meni, / ko ruža koju oduvek znam. (...) / Samo sam te ja živeo, / imao, otvorio, / ružo­bože, bože u ruži, / koju oduvek znam, / o kojoj oduvek govorim, / i ne znajući kakva je bila, / pre nego što si joj ti / razbuktao latice smisla / ka meni, za mene. // Znam, skriveni Gospode, / skriven i zatvoren / samo u meni, / ti, tajna žilo zlata, / ružodijama­nte" (Huan Ramon Himenes, „Ti, tajna žilo zlata, ružodijamante").

– Pesnik upoređujući Boga i Ružu govori o Ružibogu, što znači da ih izjednačuje, a Boga još imenuje Ružodijamante. Iz ovih stihova mi ne znamo da li je Bog u Ruži ili je Ruža u Bogu, jer ih pesnik ne razlikuje; on ne zna kakva je Ruža bila jer ne zna ni kako Bog izgleda. On samo kaže da je živeo „u smislu te ruže".

„Ne zavidi, ti, sobna ružo, onoj ruži što je napolju. / Neka treća ruža, još nepropupela, / ima vas obe u svom dečjem snu kao primere za ugled" (Aleksandar Ristović, „Ti, sobna ružo").

– Treća Ruža je večna, osnovna, sušta Ruža koja u svom snu, koji se neprestano ponavlja, sadrži sve oblike i suštine sveta. Ta Ruža obnavlja svet. Pesniku je ona simbolički zajednički sadržilac. U njoj je Sve.

„Ružo, oh čisto protivrečje, slasti ničiji san da ne budeš ispod tolikih kapaka očnih" (Rajner Marija Rilke).

– Ovaj natpis na pesnikovom grobu napisan je da se poeziji – Stvaranju – i Pesniku – Stvaraocu – ukaže na svest o protivrečnosti čovekovog postojanja (života i smrti), a što simbolizuje upravo Ruža. Pesnik Rilke je svestan da Ruža nije svakome data, da nije svakome data spoznaja izražena u jedinstvu suprotnosti. Ali on sanja o tome da ga niko ne sanja. Dovoljna mu je Ruža.

„Ružo, gubiš moć, / Nevidljiv crv te truje, / Što beži svu noć / Pred krikom oluje! // On postelju splete, / Sred radosti rumene, / I žudnjom mračnom tom / Taj život sada vene" (Viljem Blejk, „Bolna ruža").

– Blejk govori o Ruži koja privlači, koja je Ljubav. U velikoj ljubavi svi stradaju; zbog toga je simbolika Ruže dvostruka – ona je davanje i uzimanje, stradanje i uzdignuće. Ružin bol je odricanje Sebe da bi dobio Drugi... (Ali, kako izaći na kraj sa Blejkom.)

U ona vremena Ruža je povezivana sa tajnom i tišinom (sub rosa – „ispod ruže", u tajanstvu). Tada je predstavljala Ljubav. Ali, paradoksalno, u kulturama koje danas vodimo kao naše povezivana je sa sahranom i smrću (evo onog Rilkeovog epitafa). Pesnici Pindar, Propercije i Tibul pevaju o Ruži „Jelisejskih polja", polja smrti, zagrobnog carstva. Dakle, njeno značenje spaja savršenstvo, tajanstvo, ljubav, blaženstvo, molitvu i meditaciju sa smrću i vaskrsenjem. Uzbuđuje činjenica da su katolici po Ruži dali ime brojanicama (rozarij, ružarij), a takođe i posebnoj molitvi Devici Mariji, čiji je atribut Ruža. Slikari iz vremena renesanse Bogorodicu su pozivali – Santa Maria della Rosa. A slavni pesnik Dante u Božanstvenoj komediji uzdigao je Ružu kao mistični simbol: na najvišem tajanstvu neba – u Raju – on vidi ogromnu plamteću Ružu! Kada se govori o Ružinoj crvenoj boji, meni je najbliža pripovest prema kojoj je na njene latice kanula krv iz Afroditine noge jer se ubola na Ružin trn tražeći mrtvoga Adonisa. Kako su povezani Ljubav i Smrt, uvek i doveka!

Ne, nisam zaboravio na slikarstvo Marije Dragojlović. Ta će puška pući.

Čim se poveže sa modernim medijima, umetnost menja puteve do čoveka: dolazi mu na noge pod firmom tehnologije. Budući da je tehnologija posledica napretka, ona tu svoju moć prenosi na umetnika i umetnost. A jedna od osobina umetnosti jeste da nju ne karakteriše napredak. Umetnost predstavlja stabilnost i ne „usavršava" se prema modelima tehnike. Ona govori o osnovama postojanja i o suštini čoveka. Njen cilj je pre da prati njegove vibracije nego ritam razvoja sveta koji ga okružuje. Zato je pitanje postvarenja umetnosti, koja čoveka želi da stavi u službu proizvodnje a ne igre, sada važnije nego ikada u modernom dobu. U umetnosti se uvek javljalo moderno. Ali to moderno kasnije postaje staro moderno, koje ima potrebu za novim modernim, tako da se svako moderno bori protiv modernog, pa se postavlja pitanje da li se u tom sukobu bivšeg modernog protiv sadašnjeg modernog iscrpljuje smisao umetnosti i uloga umetnika? Da li je umetnikova uloga postala isključivo traganje za modernim ili je njegova uloga da teži Velikoj Igri, „snu, mašti i utopiji". Zbog toga je dragoceno Dalijevo upozorenje: „Slikare, ne trudi se da budeš moderan. To je jedina stvar koju, nažalost, ma šta radio, nećeš moći da izbegneš."

Savremena umetnost se sve više poistovećuje sa proizvodima društva: tehnikom, politikom, zabavom... Tu međuzavisnost je dobro uočio Gi Debor govoreći da je umetnost jedan od fundamentalnih aspekata društva spektakla koje je i samo definisano tehnikom, što – kako je rekao Žak Elil – „omogućava da se umetnosti dodeli novo mesto i nova forma". Znači li to da umetnost neminovno mora da se prilagodi ili poistoveti sa putem kojim ide društvo? Ne znači. Jer „umetnost ima svoje specifičnosti. Iako ugrađena u novo okruženje, ona je i dalje jedinstvena aktivnost, izraz snažne čovekove volje, potraga za prevazilaženjem samog sebe, najdublja intuicija" (Žak Elil, Carstvo besmisla). Jedno drugo svedočanstvo nam govori suprotno – svedočenje H. R. Rokmakera (Moderna umetnost i smrt kulture) osporava svaku potrebu za savremenom umetnošću budući da ona više, po njegovom mišljenju, „ne traga za smislom života": „Utisak je da je umetnost zaista suvišna. Pošto sam video izložbu Dokumenta u Kaselu (1968), pošto sam lutao kroz odeljak pop-arta, shvatio sam da su Pikadili serkus ili Brodvej sa svojim neonskim znacima mnogo fascinantniji, zabavniji, bogatiji smislom i možda ’umetničkiji’."

Od Marije Dragojlović (evo, puče puška!) saznajem da umetnik ne dozvoljava sebi da prihvati, nego mora da kao zver traga „za prevazilaženjem samog sebe". Zar svako veliko umetničko delo nije oblik zverinjaka? Normalno je da umetnik prepoznaje i prihvata metež svoga vremena, ali on mora i da odoleva tom vremenu štiteći sebe i svet od prekomernih promena koje, kako vreme odmiče, sve više dobijaju oblike entropije. U njenom slikarstvu nisam uočio nameru da se umetnost zaustavi u svojim promenama ili da se vrati svojim prošlim idealima, krađama-i-prekrađama. Ja sam u njenom slikarstvu našao primer mogućnosti da umetnik u svome delu zadrži ono što je oduvek bilo karakteristika umetnosti – simbol.

Iako je duboko zašao u megalopolis tehnike, savremeni čovek još nije izašao iz šume simbola. Da li će uopšte hteti ili moći da se odvaži na koju će stranu? Da li će taj njegov nevidljivi korak zavisiti od morbidnih proračuna tehničara ili od iskonske potrebe da svet skriva u simbolima, poeziji, ritualima i proroštvima kako bi ga doveo u vezu sa podsvesnim i halucinantnim, sa snovima i maštom? Odgovori na ova pitanja ne donose se odlukom. Rešiće ih sukob u umetniku. A taj sukob na ivici šume tehnologije i šume simbola dobiće tragične dimenzije ako se onostrano ponovo ne vrati u ovostrano.

Da li će Marija Dragojlović spasiti umetnost od same umetnosti? To ne znam. Da li je svesna da je umetnost nad ponorima i promenama, i da li njena stvaralačka intuicija govori o njenoj svesti da umetnost koju smo zvali umetnost nestaje? Ni to ne znam.

A Ruža? Ruža-Je-Ruža.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---