---

Pošto vlast jedno misli, drugo priča, a treće radi, a to što radi u suprotnosti je s političkom platformom zahvaljujući kojoj se našla tu gde jeste, zarad održanja rejtinga potrebna je zaglušujuća i zbunjujuća medijska buka, naročito u segmentu atlantskih integracija

1.

Nakon što je Ukrajina u novembru 2013. zvanično prekinula pristupne pregovore s Evropskom unijom, u Kijevu su krenule demonstracije. Pre nego što je kijevska kriza dobila krvavi rasplet, krajem januara 2014. u Sarajevo je doleteo Jelko Kacin, donedavni specijalni izaslanik EU za Balkan, i navodno u ime Evropske unije preneo sledeću poruku državama Zapadnog Balkana: „Ako pratite razvoj situacije u Ukrajini, videćete za koju sedmicu ili dve kako mi postupamo prema neodgovornoj političkoj eliti. To će biti poruke i za vašu političku elitu". (Kako se od evropske ideje – koju je u svom najplemenitijem vidu onomad, na primer, simbolično označavala rođendanska poseta Fransoa Miterana i Helmuta Kola devedesetogodišnjem Ernstu Jingeru u Vilflingenu – došlo do organizacije koju predstavljaju činovnici tipa uzornog Kacina, o tome drugi put.)

Kacinovu poruku, upućenu i Srbiji, nije bilo teško razumeti, čak i da je saopštena manje nedvosmisleno.

Plan za Ukrajinu koji je bivši slovenački ministar ratne propagande iz 1991. najavio da će se ostvariti u narednim sedmicama ispunjen je, ali ne baš sasvim, za šta se potrudio i Vladimir Vladimirovič. Nedelju dana posle Kacinovog istupa, kada se učinilo da je dogovor između Janukoviča i majdanovaca uz posredstvo Evropske unije ipak na pomolu, javila se Viktorija Nuland i izjavila svoje čuveno „Fuck the EU" i time označila kraj Evropske unije kao bilo kakvog ozbiljnog političkog subjekta. Rasplet znamo. Vladimir Putin je u zapadnim medijima postao novi Hitler, Ramsfeldova „Nova Evropa" preuzela je od Nemačke političko prvenstvo u Uniji, a Angela Merkel započela pad koji će završiti kao najneuspešniji nemački političar nakon Drugog svetskog rata koji je upropastio sve što su, u političkom smislu, Vili Brant, Helmut Šmit, Helmut Kol i Gerhard Šreder decenijama gradili.

Srpski štićenik nemačke kancelarke nadao se da će se u EU prikačiti na Nemačku sa Rusijom u zaleđu, ali su se okolnosti u međuvremenu promenile. Vučić je ostao i ostaće do kraja lojalan svojoj promotorki, nominalno privržen predmajdanovskoj nemačkoj spoljnoj politici i iz nje izvedenom verbalnom balansiranju prema Rusiji, ali praktično, kako se sve dodatno ubrzalo sirijskom i migrantskom krizom, i shvativši da su se odnosi moći promenili (ili ogoleli), odlučio je da se okrene jedinoj sili koja se zaista nešto pita i koja mu može garantovati dalju apsolutnu vlast u Srbiji. Od deklarativno evropskih a suštinski evroatlantskih, ostale su samo atlantske integracije.

2.

Srbija je prošle godine potpisala IPAP sporazum, zatim SOFA sporazum, a pre nedelju dana i NSPO. Njima je Srbija postigla „najviši stepen saradnje s NATO koji može da ostvari zemlja koja nije članica", što je značajno ne samo na vojnom i spoljnopolitičkom planu. Srbija je zapravo de facto postala deo ovog ofanzivnog vojnog saveza i otvorila prostor za učešće u novoj Vojnoj krajini, kako je jedan hrvatski komentator duhovito nazvao pojas autoritarnih zemalja pod NATO kišobranom od Jadrana do Baltika. To će se, manje ili više prikriveno, verovatno i desiti nakon izbora, odnosno nakon čišćenja ostataka radikalnog radikalskog kadra iz SNS-a (uz zadržavanje „adenauerovske" catch-all party sabornosti), kao i nakon ulaska u buduću koalicionu vlast neke od malih otvoreno pronatovskih partija kao kontrolnog listića i u svrhu diversifikacije odgovornosti – zbog čega se izbori, pored ostalog, i raspisuju. Da Srbija postane član NATO de iure i nije nužno, naročito kada su uzme u obzir podrška stanovništva koja će teško u dogledno vreme porasti. A nema se vremena.

Sporazumi koje je država potpisala s NATO-m, naročito IPAP, obezbedili su, pored ostalog, i dodatne linije snabdevanja i logističke podrške za promovisanje nove generacije političke i intelektualne elite, gramšijevskim rečnikom rečeno: putem molekularne agresije u cilju uspostavljanja kulturne hegemonije. Pošto NATO nije samo vojna, već i poznata humanitarna organizacija, u IPAP-u, u odeljku „Ljudska prava", stoji da će NATO sa Srbijom sarađivati i na sledećim pitanjima: „Važne oblasti uključuju unapređenje rodne ravnopravnosti, jačanje multikulturalnog dijaloga, mere za borbu protiv diskriminacije i unapređenje položaja pripadnika osetljivih grupa (naročito dece, žena, osoba sa invaliditetom, LGBT osoba, starijih), zaštita nacionalnih manjina i zajednica, veća inkluzija Roma, kao i smanjenje siromaštva." Mediji i akademska scena su važna karika. Tako u odeljku „Medijska strategija" u IPAP-u piše: „Predstavnici nadležnih ministarstava i institucija će izraditi nacrt Strategije, a ona će obuhvatiti aktivnosti kojima se obezbeđuje pružanje informacija štampanim i elektronskim medijima, organizacija tribina i okruglih stolova; podrška akademskim i istraživačkim institucijama, kao i saradnja sa nevladinim organizacijama. Strategija će ohrabriti srpske akademske, istraživačke i naučne institucije da uđu u proces saradnje sa NATO-om i da pristupe zajedničkim projektima. Podrška Odeljenja za javnu diplomatiju NATO će biti važna za uspešno sprovođenje ove strategije, kao i saradnja i podrška kontakt ambasade za saradnju sa NATO, NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, kao i članica i partnera u NATO."

Nešto je u redovima, nešto malo više između njih.

3.

Pošto vlast jedno misli, drugo priča, a treće radi, a to što radi u suprotnosti je s političkom platformom zahvaljujući kojoj se našla tu gde jeste, da bi se održao famozni rejting potrebna je zaglušujuća i zbunjujuća medijska buka, naročito u segmentu atlantskih integracija kako bi se u ovoj fazi one zamaskirale i predstavile („frejmovali") na poželjan način. Za buku, pretnje i skretanje pažnje zadužena je i u ovom slučaju osovina Pink‒Informer; ona i inače radi na uspostavljanju poželjnog tabloidnog jezika političke komunikacije, zastrašivanju oponenata i diskreditaciju kritičara vlasti, razbijanju opozicije na što manje jedinice i nametanju dinamike i simulakruma političkog života. (Ista osovina deluje i u Crnoj Gori, tamo s neskriveno atlantističkih pozicija, gde je Vučićev oblik vladavine i medijskih strategija, mada na manjem uzorku, prethodno eksperimentalno potvrđen.)

U Srbiji je tokom 2014. uspostavljena medijska mreža i na drugom polu, sa stubom u KKR-u (nakon lobiranja kod Evropske komisije i dva susreta bivšeg šefa CIA Dejvida Petreusa sa Vučićem nađen je modus za promenu medijskih zakona u tu svrhu). Ta mreža – izvan koje će od svih elektronskih i štampanih ostati svega dva-tri medija, od kojih je najveći „Politika" (koja je kao „proruska" zato i targetirana kao arhineprijatelj) – proradila je u punom kapacitetu prošle godine, naročito nakon prestrojavanja Adria-grupe, i služi, pored ostalog, naizmenično kao sredstvo pritiska, obaranja biračke podrške SNS-u do nužnog uvođenja u vlast poželjnog manjinskog partnera, i kreiranja poželjnog contenta za uspostavljanje binarne političke scene na opozitu Zapad/Rusija, modernitet/zaostalost, kauboji/indijanci.

Kada je o NATO reč, najvažnije je, što reče Hilari Klinton onomad o medijskoj strategiji kontrole štete povodom Vikiliksa: umeti od kiselog limuna napraviti slatku limunadu.

E sad, kako se od ovakve politike pravi slatka limunada? Svim sredstvima.

4.

Motivi aktuelne politike su u prvom redu vlastodržački, ali nisu lišeni ni realpolitičkog izgovora „jači tlači", niti argumenta da unutrašnji kapaciteti – politički, ekonomski, kulturni, intelektualni, kadrovski, bilo kakvi – za drugačiju politiku jednostavno ne postoje. To je, naravno, nemoguće demantovati i jednostavno je za razumeti, ali sa teretom „slavne slobodarske prošlosti" i serije nepriznatih ratnih poraza, to nije lako izgovoriti. Zato se izlaz traži u ideologiji modernizacije i vesternizacije koju promovišu najgori i koja je dovedena do groteske u floskuli „promena svesti", odnosno u ideji promene kulturnog koda koji se retroaktivno za tu svrhu rekreira, a koji u tom obliku s kojim se razračunava nikada zapravo nije ni postojao. Uz to, da bi se aktuelnoj politici dao dodatni legitimitet, poseže se za poželjnim istorijskim analogijama.

Naprednjaci vole da svoje političke oslonce traže u Obrenovićima, pa često u tu svrhu potežu poslovičnu lukavost Knjaza Miloša kao uzorni modus operandi. Dobar je za ovu svrhu i Kralj Milan sa svojom Tajnom konvencijom sa AU nakon Berlinskog kongresa, u vreme Lige tri cara, kao i sa svojim modernizacijskim nastojanjima kojima su Srbi navodno pružali žestok otpor: dok su ga na svakom koraku saplitali i pokušavali da ga udave u govnima, on je srebrnim budakom udarao temelj Srpskim državnim železnicama. Za tragički patos zadužen je Knjaz Mihailo, prizivan kao devetnaestovekovni Đinđić.

Druga, bliža istorijska figura čijeg se istorijskog primera, iako stisnutih usana, drže naprednjaci, a sufliraju im i deesesovci i demokrate i drugi, jeste Milan Nedić. Nezgodno je samo što je bio kvisling, šteta što nemamo nekog kao Vladko Maček. Ali, opet, strateška prednost Srbije u odnosu na ostale zavisne bivše jugoslovenske republike jeste u tome što je ona imala širi izbor kolaboracionista, i to različitih stepena i motiva kolaboracije – nedićevce, ljotićevce i četnike. Ovaj pluralizam se preslikava i na današnju političku scenu u smislu usklađivanja interesa male zemlje među vihorima prema interesima najmoćnije ekspanzionističke sile na njenim granicama s kojom se ne valja kačiti.

Dakle, ako bi povukli ovu istorijsku analogiju i tražeći farsične istorijske reinkarnacije u današnjoj srpskoj političkoj komediji del arte, uz nešto karikaturalnog uopštavanja, ponuda za predstojeće parlamentarne izbore biće u izboru između neonedićevaca, neoljotićevaca i neočetnika. Predstavnika ovih opcija ima u svim partijama, samo s nejednakom koncentracijom. Pri tome, unutar političke klase sa svojim intelektualnim privescima znatan broj, naravno, otpada na karijeriste, profitere, oportuniste, kukavice i bitange. Višedecenijska negativna selekcija proizvela je najgoru političku i intelektualnu javnu elitu u modernoj srpskoj istoriji, u kojoj se ogleda potpuni slom srpskog društva. Pristojan svet, onaj produktivni deo Srbije iz koga bi mogla da nastane istinska elita i koga naravno da ima, zazire od javnih poslova, sklanja se od medijskog malstroma i, zgađen, povlači u svoje vrtove.

5.

Ko su, dakle, današnji neonedićevci, neoljotićevci, neočetnici?

Neonedićevci su oni koji su iz nužde za NATO. To pravdaju istorijskim okolnostima, ali i potrebom da budemo deo naprednog, razvijenog sveta, da manemo epiku, okrenemo se budućnosti, gledamo od čega se živi, ali da sve vreme, uz miloševski mig i u strogoj diskreciji, držimo figu u džepu. Majstori su političke tehnologije dolaska i očuvanja vlasti, one blerovsko-kembelovsko-mardokovskog tipa, te su u tom smislu i načitani (vidi The New Machiavelli - How to Wield Power in the Modern World državnog savetnika Džonatana Pauela). Znaju da dođu na vlast ali ne znaju šta s njom da rade. Nisu sposobni da uspostave pozitivan model ni elementarne komunikacije, a kamoli politike, kulture ili proizvodnje ičega konkretnog. Njihova pragma je reaktivna, pa im je potrebno trockističko „permanentno vanredno stanje". Kako se kriza indukuje i njome upravlja uče od svojih američkih neokonzervativnih think-tank učitelja političke veštine prevođenja mišljenja u taktiku, a taktike u političku moć. O sebi i ne misle kao o političarima, već kao o menadžerima srednjeg nivoa. Prema strancima su ponizni, prema podanicima bahati. Nemaju ambiciju da zagospodare svim oblastima društvenog života. Kultura ih ne interesuje, zainteresovani su prvenstveno za vlast, moć, medije i pare.

Neoljotićevci su ideološki za NATO. Zastupaju ga vatreno, aktivno i pasivno. Nisu brojni, ali su dobro raspoređeni. Vrše funkciju grupa za pritisak i zastrašivanje. Njihova ciljna grupa nije biračko telo, nego mediji i intelektualna elita. Preziru nedićevce kao neiskrene i dvolične, iako oni sprovode njihovu politiku, jer to čine ne zato što vole, nego što moraju. Njihov je izbor, pak, civilizacijski: NATO je pesnica slobodnog sveta, sila Svetla protiv sila Mraka. Insistiraju na binarnoj politici i spuštaju nivo javne komunikacije do prebrojavanja podobnih – sve što se o svetu ima reći staje u 140 karaktera: ako nisi za NATO onda si za Miloševića, ratne zločine, genocid, Putina, a protiv slobode, demokratije, ljudskih prava, LGBT populacije i rodne ravnopravnosti. Zato su posebno osetljivi na slučajeve narušavanja poželjne manihejske slike sveta, sumnjive nijanse i tonove. Agilni su u identifikovanju neprijatelja NATO-a koji zatim prolaze tranžiranje: „ismejati, izolovati i eliminisati". S naročitom strašću dekonstruišu nacionalnu istoriju i mitove, ne prezaju od istorijskih falsifikata i iskrivljavanja i nastupaju kao bespogovorni vlasnici istorijskih istina. Obožavaju identitetska pitanja i najambiciozniji su po pitanju „promene svesti" i privođenju primitivnih Srba Civilizaciji, i silom, okupacijom ako treba; ko ima neku primedbu taj je putinoljub. Licencirani su procenitelji političke podobnosti koja je jedini kriterijum dobijanja dozvole za participaciju u javnom životu, a u pitanjima morala i večnog života predstavljaju sekularno sveštenstvo. Zainteresovani su za bezbednosna pitanja. Kuloarski su ceremonijalmajstori, proizvođači i distributeri difamirajućih tračeva, obožavaju sve salonsko i vrlo su kemp. Internacionalisti su, nekad ljuti liberali, nekad salonski levičari; u mladosti često vatreni četnici ili komunisti, otud neofitska strast u lovu na veštice. Neretko kriptošovinisti i kriptorasisti s white trash pozicija. Naravno, mrze Ruse i sve rusko, vole Rome a gade se Cigana, a za Paštune, Irance, Kurde, Arape, Azere, Druze, Sirijce i slične čudne vanevropske narode misle da su nešto kao trogloditi. Regionalno su usmereni, selektivno su obrazovani. U političkoj praksi zainteresovani su prvenstveno za društveni i internet aktivizam, kao i za prostor kulture. Kulturni su kompradori. Obezbeđuju ideološku potku neonedićevcima, u smislu formulisanja nadideološke ideologije moderniteta i progresa – Vest iz d best, pri čemu je za njih Vest monolit sovjetskog tipa. Iako ne bi da se o tome mnogo priča, deo su neonedićevske vlasti, iz pragmatičnih razloga, a tek će biti.

Neočetnici su nominalno protiv NATO, ali na svakoj krivini pragmatično pretrčavaju u neonedićevce, zajedno su piškili u pesak. Nedić je uostalom za njih „srpska majka", ustaju kad se njegovo ime pomene. Nacionalisti su, ponekad šoveni. Ucveljenost je njihova osnovna karakteristika. Skloni su samosažaljevanju, autoviktimizaciji, coktanju i antropološkom pesimizmu: „Sudbina je prema meni bila nemilosrdna i bacila me je u haos. Hteo sam mnogo i mnogo sam započeo, ali svetski vihor je odneo i moje delo i mene". Uvek su vrlo zabrinuti za nacion, i uvek se osećaju uskraćenim za nešto, za efikasnost i razumevanje, pa najviše vole da čekaju da se neki saveznik negde iskrca i da se negde drugde sve razreši. Neretko neonedićevcama daju za pravo u tome što ovi za njih kažu ili gledaju da se nekako uklope. Anahroni su i folklorni rusofili, najviše jer ih to ništa ne košta: kada bi se iz Dunava pomolio Goli otok munjevito bi revidirali, iz pragmatičnih razloga. Vole da guslaju o slavnoj prošlosti koju romantizuju bez kraja i konca, a o kojoj najčešće pojma nemaju – za njih je Srbija zauvek opanak i seljak što miriše na mesečinu mlaku. Po pitanjima politike, istoriografije i estetike, kao da ih je sve Radoš Bajić pravio. Nemaju jedinstvenu komandu, ne da Bog da se Srbi slože, pa idu u nekoliko kolona, često međusobno suprotstavljenih. Neočetnički varijeteti se stoga kreću u rasponu od onih tipa Dragiše Vasića, preko Čiča Draže do Koste Pećanca, od manje ili više sofisticiranih slavskih Srba do primitivnih radikala. Omiljena su lovina neoljotićevcima. Jedni drugima obezbeđuju ne samo medijsko gorivo nego i raison d’ être. Ući će u parlament da tamo budu strašilo od ruske čizme, faktor kohezije neonedićevaca i neoljotićevaca, i da izdaju ako zatreba.

Dobro, a gde su partizani?

Dont vori, njih nema u ovom filmu. Ima, doduše, jedan, ali on je u Limožu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---