---

Vlada Aleksandra Vučića je, generalno uzevši, prošle godine uspešno kontrolisala migrantsku krizu. Ali s ovim prolećem ona dobija dramatične dimenzije i ubrzanje

Šta kažu vesti, šta se napolju dešava?

Kažu da je Makedonija pre neki dan poslala pismo na 12 strana članicama EU sa spiskom zahteva u cilju obezbeđivanja južne granice od navale migranata: „Makedonija je zatražila, između ostalog, građevinske mašine za izgradnju utvrđenja, materijale za izgradnju 300 kilometara zaštitne ograde, kao i materijal za kamp za 400 osoba. Zatražena je i oprema za kontrolu velikog skupa ljudi, naoružanje s gumenom municijom – od pušaka preko šok bombi i gumenih granata, suzavac, panciri, kacige, šokeri, megafoni... Makedonija je, takođe, tražila pokrivanje mesečnih troškova za ljudstvo, vozila i izlazak vojske na teren."

Vesti još kažu da je vrhovni komandant NATO snaga za Evropu Fil Bridlav pre neki dan optužio Rusiju i Siriju da su izazvali migrantsku krizu kako bi destabilizovali Evropu, te da migrante, među kojima su kriminalci, ekstremisti i militanti, Putin i Asad koriste kao oružje u specijalnom ratu protiv EU i NATO. Novo u ovoj novosti, naročito s obzirom na čin njenog protagoniste, jeste da „specijalni rat" o kome se nekad učilo na časovima ONO i DSZ znači ipak postoji i da nije reč ni o kakvoj teoriji zavere.

Današnje vesti kažu da se jučerašnji sastanak lidera Evropske unije i šefa turske diplomatije Ahmeta Davutoglua u Briselu sveo na razmatranje turskih zahteva isporučenih kao uslov za kontrolu migrantskog talasa i zaustavljanje Balkanske rute, a pretvorio se u nećkanje oko kvota i cenjkanje koliko Turskoj dati milijardi i kakve još sve ustupke pride – bezvizni režim, brže evrointegracije i podrazumevajuću političku podršku za koješta na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu – ali da ništa nije odlučeno već je nastavak pregovora zakazan za desetak dana.

U međuvremenu, u tzv. realnom svetu, pritisak u migrantskom ekspres loncu na granici Makedonije i Grčke raste iz dana u dan. Dok čekamo da ovaj lonac eksplodira, hajde da predahnemo i vratimo se malo u nešto dalju prošlost da vidimo imamo li mi nešto zajedničko sa tim ljudima na granici čijim sudbinama se u Briselu trguje i koliko su oni za nas „Drugi".

***

Beograd je duže bio u istoj državi sa Damaskom nego sa Zagrebom. Bar triput duže. Ova činjenica je u kolektivnoj svesti uglavnom izbrisana, iako su njeni tragovi rasuti u istoriji nacionalne kulture i nataloženi negde u tzv. istorijskom iskustvu. Srbi koji slave Jovandan ili Usekovanje glave Svetog Jovana znaju da se glava njihovog sveca zaštitnika Jovana Krstitelja vekovima čuva u džamiji Omajada u Damasku; jedan od minareta ove džamije zove se Isin minaret, a predanje kaže će se Isus u najposlednjiji vakat, na dan Strašnog suda, baš na njega spustiti da svakom odreže po zasluzi. „Damaskog" jezičkog porekla nisu samo reči damast i dimiskija, otud su negde stigli i kiosk, reket, zanat, zajam, meze, top, kašika, ćela… Narodni pevač zna da je Marko Kraljević turski jezik perfektno naučio služeći cara tamo daleko preko mora, baš u Šamu bijelome, dokle se pruža „pusto tursko" („pusto" u ovoj poznatoj frazi označava golemu veličajnost carstva kome su Srbija i Sirija vekovima pripadali; Šam, arapski naziv za Siriju, poistovećuje se s Damaskom). Kad Filip Višnjić kaže da će se carstvo zatresti zbog Karađorđeve bune na dahije, knjige indžijeli u njegovoj pesmi kažu: „U Šamu će kade proplakati, jera će ih raja ucvijeliti". Vekovima su iste melodije kao voda nalazile puta i uvlačile se u tradicije naroda od evropskog do turkmenistanskog Balkana, tamo i nazad, putem davnih Aleksandrovih pohoda (poslušajte muwashshah Sirijca Sabrija Mudalale i uporedite ih s makedonskom čalgijom; pogledajte koje se pesme pevaju i kako se narod veseli na sirijskim svadbama, ima na youtubu)... Muzika, plesovi, kuhinja, učenja, predanja, bogovi, običaji, navike, predstave i sve ono „istočno" u balkanskom istočnozapadnom diwanu ovde nije stvar egzotike i orijentalnih začina već deo naše tradicije i „identiteta" o kome su pisali Andrić, Ujević i Crnjanski. I koji se ne dâ egzorcirati.

Dve istorijske epizode:

Pre vek i po Omer-paša Latas, „silni i slavni serasker" rođen u Janjoj Gori kod Plaškog, „radi Šama i turskoga dina", kako kaže narodna pesma, najpre je gušio pobune protiv otomanske vlasti u Albaniji, Kurdistanu i u dva navrata u Siriji, a zatim je „smirio" Bosnu i u okovima poslao petstotinjak najuglednijih bosanskih aga i begova u Carigrad (u kome tada živi pradeda Boba Dilana, pre nego se odseli za Kurdistan). Onda je dalje otišao istim poslom u Mesopotamiju, današnji Irak, a zatim krenuo na Crnu Goru i Krit.

Sredinom pretprošlog veka, dakle otprilike u isto vreme kad Omer-paša osramoćenog Ali-pašu Stočevića, Njegoševog pobratima, vezanog na magarcu voda po Bosni, u Šamu traje potmuli rat Druza i hrišćanskih maronita, potpirivan od turskih vlasti po principu divide et impera. Godine 1860, u vreme kada u Srbiji ograničenog suvereniteta po drugi put na vlast dolazi Knjaz Mihailo, ovaj rat će se završiti pokoljem u Damasku u kome je pobijeno jedanaest hiljada hrišćana. Na pritisak evropskih sila, Turska je pohapsila vođe Druza i osudila ih na zatvor i progon na obode carstva. Deo osuđenih Druza deportovan je u Tripoli, a njih petstotinjak u – Beograd.

Petsto tamo – petsto ovamo.

O sudbini u Beogradu zatočenih Druza pisao je libanski pisac Rebi Džabir u romanu Beogradski Druzi, koji je 2012. godine proglašen za najbolji roman napisan prethodne godine na arapskom jeziku (objavljen ubrzo potom i kod nas u prevodu Dragane Đorđević i izdanju „Geopoetike"). Beogradski Druzi i njihova sudbina nikakvog traga nisu ostavili u poznatoj lokalnoj predaji, kulturi i istoriji, niti se zna šta se desilo s njima nakon što su Srbi posle četiri i po veka konačno dobili ključeve Beogradske tvrđave. Izgubilo se sećanje na njih, kao što se izgubilo sećanje na onih petsto bosanskih aga i begova u Istanbulu. Izbledelo je, izvan porodične predaje, i sećanje na silne cincarske, jevrejske i ciganske seobe, na sudbine hiljade Srba otišlih stotinjak godina ranije iz Vojvodine u današnji Donjeck, Lugansk i Kirovogradsk, na hiljade prognanih vojvođanskih Nemaca, na hiljade Grka pristiglih u Bačku nakon Drugog svetskog rata, izgubiće se za generaciju-dve sećanje i na onaj silni svet koji je napustio Jugoslaviju tokom poslednjih ratova i raselio se ka Turskoj, Kanadi, Norveškoj, Nemačkoj. U Srbiji živi najmanje 600.000 ljudi koji su devedesetih ovde izbegli, a stotinjak izbeglica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova još uvek živi u barakama izbegličkog centra u Krnjači, pored prihvatnog centra za izbegle Sirijce, Iračane, Avganistance, Pakistance, Sudance, Somalijce... „Poussière humaine, ljudska prašina što mučno promiče između Istoka i Zapada, ne pripadajući ni jednom, a bijen od oba".

* * *

Elem. Zagledani u sopstveni pupak i njegove direktne prenose u medijima, Evropljani su šokirani prodorom do juče nevidljivog Trećeg sveta u njihovu do juče zaštićenu i ušuškanu realnost. Čak i oni koji ne okreću glavu u stranu, teško se mire s činjenicom da se pažljivo i dugo negovana evropocentrična slika sveta, u suočenju ne samo s migrantskom krizom, kao šoferšajba upravo rasprskava pred njihovim očima.

Godina 2011, kada je Rebi Džabir napisao svoj roman, bila je godina „arapskog proleća", NATO je rasturio Libiju, Gadafi je u direktnom prenosu ubijen, u Siriji je izbio rat i zemlja se uz podršku velikih sila raspala, iz Iraka su se povukli poslednji američki vojnici ostavljajući haos za sobom, obeležena je desetogodišnjica avganistanskog rata, a nedugo potom na ruševinama Iraka i Sirije nastala je Islamska država. Bežeći od rata i nasilja, polovina od 25 miliona Sirijaca napustila je svoje domove. Od toga je pet miliona izbeglica utočište isprva našlo u kampovima po okolnim zemljama, a zatim, izgubivši svaku nadu, polako krenula put Evrope. Isprva niko nije obraćao pažnju na njih, ni ovde ni u EU, sve se to dešavalo negde tamo daleko, dok je izbeglički talas iz godine u godinu rastao i poprimao dimenzije nove seobe naroda.

Tokom 2015. iz Sirije, ali i iz Iraka i Avganistana i od drugde, sve do Podsaharske Afrike, kroz Srbiju je prošlo više od 600.000 ljudi, a svi upućeni su upozoravali da je to samo početak onoga što nas tek čeka. Od početka ove godine kod Preševa je ušlo više od 120.000 izbeglica, a još bar milion ih je na putu ili se na njega sprema. U ovom trenutku najmanje 80.000 ih je zaglavljeno u Grčkoj, dnevno ih pristiže po dve i po hiljade, a do kraja marta očekuje se bar još sto hiljada koji će preći Egej.

Činovnici Evropske unije u paničnom strahu od „varvarske najezde" dreše kesu, mažu i prenemažu, nikakvog održivog rešenja nema na vidiku, a u „politici odvraćanja" u plišanim rukavicama odgovornost i sav prljav „terenski" posao pokušavaju da prebace na zemlje Balkanske rute, Grčku, Makedoniju i Srbiju. Proteklih nedelja Austrija je bila naročito agilna, mladi Kurc je išao okolo, podmićivao i pretio, za njim je stizao bivši poljski premijer Donald Tusk i u ime EU cinično izdavao uputstva zemljama Balkanske rute kako da podižu zidove, usporavaju pritok, nerazmrsivo zapletu birokratiju i učine sve da zagorčaju život nesrećnim ljudima ne bi li se oni vratili odakle su došli, u rat i bedu. Kako bi sačuvali svoje bezgrešno lice, ulogu siledžija koji će batinom, žicom, šok bombama, suzavcem, torpedima i oružanom silom rasterati nepoželjne s njenih granica velikodušno su prepustili balkanskim divljacima i neradnicima.

Vlada Aleksandra Vučića je, generalno uzevši, prošle godine uspešno kontrolisala migrantsku krizu, ali ona sada dobija novu dinamiku i dramatično ubrzanje. Šta god birokrate iz EU pričale, pitanje je vremena kada će grčko-makedonska granica pod pritiskom ljudi koji svakog dana pristižu pući, a onda je skoro izvesno da će se za nekoliko nedelja Srbija suočiti s desetinama hiljada izbeglica zaglavljenih između Preševa i Šida. Humanitarna kriza na pomolu tražiće mnogo veći angažman od dosadašnjeg i aktiviranje svih kapaciteta društva. Najgore što može da se desi jeste da migranti postanu predmet lokalnih politikantskih i predizbornih obračuna i međusobnih optuživanja, povod za treniranje ksenofobije i rasizma, s jedne strane, ili, sa druge, apstraktnog humanizma i moraliziranja koje lepo zvuči a ni na šta ne obavezuje, i u ime kojih su i razvaljene zemlje iz kojih dolaze ljudi čije leševe izbacuje more na obale Evrope. Od septembra prošle godine, kada se fotografija mrtvog Ajlana Kurdija, na zgražanje „humanista", pojavila u medijima, samo dečjih leševa koje je Egejsko more izbacilo bilo je više od 340, kaže statistika. Po dvoje svakog dana.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---