---

Danas se navršava sedamnaest godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Na današnji dan pre sedamnaest godina iz komande NATO-a poslata je kodna naredba „Rock and Roll", i bombarderi, tomahavci i informatičke bombe poleteli su ka Jugoslaviji. Deca rođena 1999. sledeće godine će postati punoletna i steći pravo da biraju i budu birana. Šta ona znaju o tome?

Dve najbolje knjige napisane na našem jeziku o NATO bombardovanju SR Jugoslavije proleća 1999. godine su U kandžama humanista Stanka Cerovića i Nazovi NATO radi umorstva Frana Cetinića. Zašto su ove dve knjige najbolje? Zato što slučaj Bombardovanja sagledavaju u dokumentarnoj, istorijskoj, političkoj i medijskoj ravni, i zato što anticipiraju potonji razvoj događaja koji su doveli do haosa kome danas svedočimo, od Brisela do Idomenija. Za takav razvoj Bombardovanje SR Jugoslavije bilo je jedna od prelomnih tačaka – na izvoru je voda bistrija, pa se svi kasniji procesi čistije i razvidnije u njemu ogledaju.

Bodrijar je onomad Zalivski rat 1991. nazvao prvim virtuelnim ratom u istoriji, u kome se koncept CNN-a uspostavio kao osnovna medijska jedinica savremenog sveta. Na osnovu njega Bodrijar je izvodio zaključke o virtuelnosti hiperrealne televizijske slike, simulaciji i simulakrumima stvarnosti i došao do ciničnog zaključka: Rat u Iraku se nije ni desio. Od tada, medijski Simulakrum se širio i granao, otimao se svojim tvorcima i postajao skoro nezavisna sila koja povratno generiše i usmerava političke procese. Naročito s razvojem tehnologije i širenjem interneta koje se u međuvremenu desilo, ovaj Simulakrum postajao je „rep koji maše psom", po frazi Wag the Dog, uzete za naslov onog poučnog filma Berija Levinsona iz 1997. godine. Rascep između Simulakruma i stvarnosti postajao je sve veći, pa su čitavi svetovi i izvan i unutar onoga što zovemo Zapadnim svetom bivali sve nevidljiviji. A onda su u realnost počeli da prodiru bombaši samoubice i migranti koji se nisu udavili preplivavajući Mediteran. U šumi sve bržih i sve plićih informacija sve teže je snaći se šta se to, dođavola, u stvari dešava, otkud i zašto.

Šta se te 1999. desilo? Taj rat je nekako nestao s mentalne mape, a koeficijent njegove virtuelnosti danas je takav da bodrijarovski slobodno možemo da kažemo: Rat se nije ni desio. I nije to jedini rat koji se nije desio.

„Štokavski građanski ratovi", ratovi u kojima se raspala Jugoslavija, poslednji su medijski analogni ratovi u istoriji. Bombardovanje 1999. bilo je rat u kome se NATO prvi put otvoreno deklarisao kao ofanzivni vojni savez, a Pol Virilio je „Kosovski rat" nazvao prvim „internet ratom" u istoriji. To indikativno koincidira sa činjenicom da je to bio prvi rat koji se u toj meri i na taj način, u zabašurivanju kršenja međunarodnog prava, pravdao humanitarnim i moralnim razlozima. Na to je skretao pažnju i Stanko Cerović u svojoj knjizi U kandžama humanista, objavljenoj neposredno nakon rata, 1999. godine. Pošto knjige odavno nema u knjižarama, evo jednog odlomka:

***

„Na kraju ovog rata, francuski diplomati i mediji zaređali su sa objašnjenjima kako je De Gol prevaziđen, iz straha da ima previše Francuza koji vide da se nešto loše desilo sa Francuskom. Čak su objavili i ankete po kojima je De Gol omiljen kao ličnost, ali njegova politika je zastarela. Širak, Žospen, Kon Bendit vide dalje. Zastarela? Kako, nikad nije bila aktuelnija! De Golova politika je bila nerealna u vrijeme kad je vodio, jer je bila vizionarska, a sad dolazi njegova epoha. De Gol je i vodio politiku sa pogledom na kraj hladnog rata. Ko je govorio unaprijed o opasnosti američke sile i diktata? Ko se usudio da predvidi u vrijeme Sovjetskog Saveza da Rusija nije opasnost? Ko je govorio o tome da je jedina bitka koju vrijedi voditi ona za čovjeka? On jeste prevaziđen budući da nikad nije bio u tolikom sukobu sa jednom političkom klasom kao sa sadašnjom zapadnom, ali je van realnosti, nesposobna da izazove, ta klasa, a ne De Gol. Problem jeste u tome: De Gol u ovakav rat ne bi išao, stao bi u ime Evrope i Evropa bi se u njemu prepoznala. To bi bilo odlično i za Ameriku i za Evropu i za Balkan. Ovako, sve je bila greška, zločin i sramota i sve je trebalo spasavati lažnom slikom o trijumfu u medijima. Francuska politička elita neće De Gola za uzor, zato će imati Le Pena za dostojnog konkurenta.

Moramo se stalno vraćati na ulogu medija u ratu. Oni su muzička pratnja iza događaja, ključna za stvaranje ’atmosfere’.

Logika je bila jednostavna. NATO je morao da nastavi rat koji je bio nelegalna intervencija u kojoj su pogažene norme međunarodne politike, eliminisane Ujedinjene nacije, zategnuti odnosi sa cijelom planetom van zapadnog svijeta. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka.

To je trebalo da obave mediji: da ovu realnost prekriju moralnom motivacijom i pretvore je u humanitarni preporod politike.

Napravljen je obrt koji se u politici često pravi i za koji su vjerovatno ideju imali Englezi: pošto je intervencija bila protivpravna, neodbranjiva, imperijalna, politički rizična, kriminalna na terenu, onda je sve to objašnjeno kao prelazak u novo doba: moral umjesto prava, humanizam umjesto politike. Zar javno mnjenje ne čeka samo to?

Zar nije zasićeno političkim kalkulacijama i pokvarenošću javne scene? Pa dobro, pošto je u pitanju ukidanje prava, zar onda ne možemo reći da je to sve u ime višeg morala? Taj moral sputavaju norme. Slijedimo zakone srca, a ne birokratska pravila. Ako nema razloga za rat, zašto da to ne pretvorimo u adut: pa razlog je samo u moralnoj indignaciji. Epohalna promjena. Zgodan je i datum: ulazimo u treći milenijum kao preporođeni. Publika traži čiste emocije. Ako se završi rat do letnjih odmora sve je u redu. Poslije ćemo preći na letnje seksualne teme. Na jesen se niko neće sjećati ni šta smo radili ni šta smo govorili. Zakoni šou-biznisa nikad nijesu omanuli.

Tako je pređen novi stepen u ozbiljnosti rata. Prvo se prešlo sa pretnje na bombardovanje, onda sa lokalnog na planetarni problem, onda na pitanje prestiža imperije i održavanje svjetskog poretka, a onda, najvažnije od svega: na manipulaciju ljudima mimo do sada poznatih granica. Jer od svih nevolja ovoga svijeta, političkih i ratnih, važnija je promjena prirode čovjeka: iz uobičajene doline plača prešli smo u Vrli Novi Svijet.

To je, po mom mišljenju, najveća tema koju je otvorio rat NATO-a protiv Jugoslavije, prelazeći za samo nekoliko dana put od bezazlene greške u procjeni do pitanja o razlozima postojanja ovakve civilizacije."

***

Mnoge ovde pomenute stvari prepoznajemo danas kao aktuelne, od uspona evropske desnice lepenovskog tipa i pratećeg moraliziranja, do medijske zatrovanosti, komunikacijske implozije i mediokritetstva vladajuće političke i medijske klase.

Uzgred, obavezna lektira za medijski deo priče o Bombardovanju 1999. jesu Dnevnici Alistera Kembela, Blerovog „spindoktora" koji je 1999. bio šef kriznog propagandnog odeljenja NATO-a. Nakon ovog uspešno obavljenog posla, izmislio je Sadamovo hemijsko oružje kao povod za razaranje Iraka i postao globalni simbol medijskog lažova i manipulanta. Posle Blerovog pada, napustio je državnu službu, zatim se neko vreme javno ispovedao na televiziji o svojim mentalnim bolestima, depresiji i alkoholizmu, glumio i svirao, a onda je ponovo počeo da pruža konsultantske usluge. Radio je na modernizaciji Kazahstana, da bi zatim, pošto je na Balkanu postao popularan autsorsing medijskih, bezbedonosnih i obaveštajnih usluga, otišao na Kosovo da bude savetnik Hašimu Tačiju, pa u Bosnu da bude savetnik Zlatka Lagumdžije, pa u Srbiju, gde je, kao i njegov poslodavac Bler i šef mu kabineta, postao traženi saradnik današnje Vlade Srbije za unapređenje lokalnih medijskih strategija i praksi. U čitanju hiljade stranica Kembelovih Dnevnika, vođenih u periodu službovanja kod Tonija Blera, svako malo nameće se Andrićeva misao: „Kad bi ljudi znali sa koliko malo pameti se vlada svetom, smrzli bi se."

***

Ništa to nije novo. Evo, za fusnotu:

Znamo da je Tukidid ne samo „otac istoričara" nego i prvi mislilac istorije i politike, te da zato njegovo delo, koje je „vječna tekovina", treba i danas čitati kao „lječnički recept", što reče Pesnik. Još pre dve i po hiljade godina on je razdvajao nominalne i stvarne uzroke rata. Tako, kao najistinitiji – ali i najskriveniji – uzrok Peloponeskog rata o kome piše, Tukidid je naveo strah, i to spartanski strah od političke beznačajnosti. Taj strah je, znamo, izvor mnogih nesreća. I danas mu svedočimo; najopasnije su Imperije u opadanju. „Ono što je nevidljivo moćnije je od vidljivih strahota", kaže Tukidid na jednom mestu; strasti mnoštva prilagođuju se trenutku, moć koja je samoljubna i sama je sebi svrha, koja nije u etosu utemeljena i stoga nije u stanju da išta dobro iz sebe proizvede, pošto nema svoje Periklovo doba jer ukida slobodu, razbuktava strasti i podstiče pohlepu, osuđena je na teror sitnih i beskrupuloznih demagoga i kraj u mučnom raspadanju. Kako strah od političke i istorijske beznačajnosti – koji se javlja u sudaru s realnošću i uvek prisutnom, makar potisnutom, svešću o sopstvenim ograničenim mogućnostima – raste kod država i ambicioznih pojedinica, tako se povećava udeo iracionalnosti i emocija u donošenju sudova i odluka, što za sobom povlači porast verbalnog i stvarnog nasilja: „Muka mi je više od tolike iskrenosti i siline tankoćutnosti, daj mi malo lucidnosti".

Sve je to odavno već viđeno, opisano, anticipirano, samo je s vremenom tehnologija napredovala i sve više i dublje prodirala u svakodnevicu. Pomenuti Pol Virilio je tokom NATO bombardovanja Jugoslavije pisao knjigu Strategija obmane, upozoravao na tehnike medijske manipulacije i njene posledice, pričao o licemerju humanitarnih izgovora za rat, NVO-novogovoru i nastanku užasavajuće informatičke mašine koja proizvodi, standardizuje i usmerava poželjne emocije visokog registra ka targetiranim ciljevima, suspenduje racionalno mišljenje i govor, razara sposobnost orijentacije, dokida svaku individualnost i vodi rat protiv realnosti. Pošto smo zasićeni kratkovekim, sve bržim i sve krvavijim medijskim slikama kojima izmiče svaki kontekst, u nedostatku ikakvog pojmovnog aparata kojim bi se zbrka razjasnila, mediji zahtevaju od konzumenta ne da misli nego da oseća, pa svaki razgovor zamenjuju afektirane grimase smajlija i klikovi na lajk i dislajk. Iskustvo odbija da primi, razvrsta i obradi stvarne i izmišljene događaje, informacije gube uporište u stvarnosti, prošlost se zatrpava smećem, briše i falsifikuje, a artefakti koji se u kulturi stvaraju ne nadilaze trenutak promocije i spektakla, sve su jeftiniji i nikakav trag u vremenu ne ostavljaju.

***

Kako se u Srbiji danas govori o NATO agresiji? Tzv. liberalna inteligencija, kao i pre sedamnaest godina, da ne bi slučajno bila optužena za kolaboraciju s Miloševićem, ili se pravi blesava, žmuri i ne pominje, ili se samooptužuje i usput bizarno retušira celokupnu nacionalnu istoriju. Tako da je ta tema, kao i mnogo šta drugo iz istorije, tradicije i kulture, prepuštena na milost i nemilost nacionalistima koji je (zlo)upotrebljavaju u skladu sa svojim kapacitetima, podilazeći najgorim porivima i osobinama sluđenog i očajnog naroda.

Kada je o prvima reč, to nigde nije izgledalo grotesknije nego tokom prošlonedeljne posete britanskog princa Čarlsa, rođaka srpskog princa Aleksandra Karađorđevića (koga narod od milošte zove Aca Gica, a Alister Kembel u pomenutim Dnevnicima posprdno ga naziva „King" of Yugoslavia). Svačega smo se nagledali toga dana, dočeka i ispraćaja, prekida programa i direktnog uključivanja, slika vožnje prinčevskog para jezerom u čamcu s popovima, eksiranja rakije, čaja u pet, sviruckanja Bitlsa (verovatno „Love, love me do", nikako „Taxman", „Her Majesty", „Piggies" ili „Back in the USSR"), i preporuka za okretanje budućnosti (kao da o njoj nismo sve već čuli od Sex Pistolsa). Ali gostoprimljivost s kojom je prinčevski par dočekan bila je toliko napadno snishodljiva, a medijsko izveštavanje „iz minuta u minut" toliko groteskno, da je celodnevni medijski cirkus izazivao „transfer blama". Naravno, sve to i nema veze sa samima Čarlsom i Kamilom, oni su radili ono što čitav život rade – šta će, takav im posao – ali ima veze sa odsustvom ikakvog samopoštovanja i dobrog ukusa kod domaćina, i takvim viškom kolonijalno-provincijalne razmetljivosti da to izaziva gađenje.

Naslovna strana „Blica" na kojoj je krupnim slovima pisalo: „Vas Srbe su baš mnogo bombardovali" u tom smislu bila je antologijska, iako je mogla i da se čita i u ključu slavne britanske škole cinizma, baš kao i medijski izveštaj u istom broju koji kao da su u četiri ruke pisali Dušan Kovačević i Džon Kliz (možda nije bez vraga montipajtonovac Teri Džons u „Pismu srpskom prijatelju", objavljenom u „Vremenu" br. 979, tvrdio da je Leteći cirkus Montija Pajtona nastao upravo u Srbiji). Naročito zanimljiv deo iz „Blicovog" izveštaja odnosio se na kratak kurs iz istorije koji je Čarlsu i Kamili u šetnji Kalemegdanom održala istoričarka Dubravka Stojanović. Ona je po sopstvenom priznanju imala veliku tremu pred prinčevskim parom jer se „takve stvari događaju jednom u životu", te da je za nju ovaj susret predstavljao „nezaboravno iskustvo". Iz medija smo saznali da je profesorka imala na raspolaganju dvadeset minuta, da po protokolu nije smela da postavi Čarlsu i Kamili nikakvo pitanje, te da „nije bilo predviđeno" da priča o NATO bombardovanju. „Bilo je predviđeno samo da prođemo pored izložbe fotografija Beograda iz Prvog svetskog rata, ali princ Čarls je kod jedne slike zastao i uzdahnuo: ’Ovo je baš srušeno’. Nije mogao da veruje, ispričala je profesorka."

Elem, zašto bi srpska istoričarka i pričala princu Čarlsu nešto o Bombardovanju 1999, ne samo zbog protokola već i zbog činjenice da mi taj rat, kao i sam princ, zapravo – nemamo u iskustvu. Najbolje bi bilo da mi sve to zaboravimo.

Još malo pa će biti kao u Sto godina samoće: Hoze Arkadio Drugi Buendija bio je na staničnom trgu u Makondu sa tri hiljade radnika Kompanije banana u štrajku, kada je po nalogu vlasnika Kompanije, gospodina Džeka Brauna, vojska otvorila vatru iz mitraljeza, sve radnike pobila, leševe natrpala na teretni voz i poslala ih ka moru. Ali kada se Hoze Arkadio Drugi, čudom preživeo, iskočio iz voza i vratio se kući, Makonđani su ga ubeđivali da se pokolj nikada nije desio, pa se on zatvorio u Melkijadesovu sobu da otud nikad više ne izađe.

Ili kao u onom Pesnikovom vicu: „Konobar, otkad su dva i dva pet?" „Ma, gospodine, dva i dva su četiri, ali od nečeg se mora živeti."

***

Današnju godišnjicu Bombardovanja, kako smo pročitali na naslovnoj stranici „Danasa" pre neki dan, obeležiće demonstrativni marš srpskih neonacista predvođen Goranom Davidovićom Firerom, liderom zabranjene neonacističke organizacije „Nacionalni stroj". Neobičnom koincidencijom, sinhrono s tim danas će u Haškom tribunalu biti izrečena presuda Radovanu Karadžiću, što će verovatno izazvati i demonstracije Karadžićevih i Šešeljevih poklonika.

Karte su, dakle, podeljene, uloge dodeljene, a pažljivim rasporedom figura odnos prema Bombardovanju postavljen kao referendumsko pitanje: Jeste li za Miloševića ili NATO? Karadžića ili Anri-Levija? Napredak ili Zločine? Za Svet ili Izolaciju? Modernizam ili Primitivizam? Istok ili Zapad? Za Čarlsa ili Acu Gicu? Za Jelenu Milić ili za Firera? Ko takvo pitanje postavlja ili je glup, ili je pokvaren, ili ima zadnju nameru i neki sitnosopstvenički interes koji krije iza krupnih floskula. Ali ako se na ovako postavljenim „civilizacijskim izborima" istraje, to će imati katastrofalne posledice, uključujući nasilje svake vrste, a na političkoj sceni dobićemo onda i prave neonaciste. Kome to nije jasno, tome ništa nije jasno.

A gde je ono kljuse u koje bi se uzdali? Teško pitanje. Predugo smo ga učili da ne jede.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---