VREME BR.23 | 1. APRIL 1991. >

Politika u "Politici" – Događanje novina

 

Šta stoji iza spektakularno najavljenih promena u najvećoj novinskoj kući Srbije

Zainteresovani za sudbinu demokratije u Srbiji svakako su primetili da se prošlog petka na kioscima pojavio „OSLOBOĐENI NIN". Nedeljnik koji je godinama bio obrazac profesionalizma u srpskom novinarstvu i jedan od novinarskih stubova liberalne misli u Srbiji najavio je svojim čitaocima da. posle nekoliko mučnih godina propagandno-plakatnog novinarstva koje je donelo i sunovrat tiraža, ulazi u novu „oslobođenu fazu". Uz ovu poruku, redakcija je čitaocima uputila i izvinjenje za sve Stoje NIN činio proteklih godina kada je pod sloganom „kreativnog rukopisa" izgubio upravo svoju prepoznatljivu kreativnost i profesionalno poštenje i pristao da bude „stranački bilten", potpuno odan jednoj ideologiji i jednom političkom cilju.

„Oslobođenje" NIN-a je svakako i prvi konkretan uspeh jedne mnogo složenije i neizvesnije operacije oslobađanja kuće „Politika", od istih obaveza i stega koje su uticale da se ova „stara dama srpskog novinarstva" poslednjih godina pretvori u „sluškinju dnevne politike". To oslobođenje jedne od najvažnijih srpskih institucija neće. međutim, po svemu sudeći, biti nimalo lako.

Ne toliko zbog činjenice da su pred ..Politikom" nedavno stajali tenkovi, niti zbog upadljivo pojačanog policijskog obezbeđenja na njenim ulazima, već pre svega zbog učinka koji je postigla negativna kadrovska selekcija i taloženje onih kadrova koji su u jeftinom populizmu, sumnjivom rodoljublju i veličanju 8. sednice kao rente od koje se večito može živeti. izgradili svoje karijere, pozicije i privilegije, zarađene mimo tastature pisaće mašine.

Stotinjak novinara ove kuće, članova Nezavisnog sindikata, svesnih inače da je „Politika" oduvek bila svedok svoga vremena, a ne preki. pristrasni i ideološki obojeni sudija. za sada izgleda nema dovoljno snage da načini ozbiljniji preokret. O njihovoj trenutnoj poziciji možda najbolje govori i podatak da sve svoje skupove ovaj sindikat održava van ..Politikine" zgrade, što praktično znači da rukovodstvu kuće, još nisu uspeli da nametnu kao moćan i ozbiljan partner. Otuda, valjda, proističe i samouverenost tog istog rukovodstva da na sve odlučne zahteve Nezavisnog sindikata, usmerene pre svega na povratak profesionalnom poštenju i časti, odgovara za sada samo nekvalitetnom kozmetikom koja ne obećava nikakve strukturne promene. Da su promene u „Politici" još daleko od želje demokratske javnosti, odnosno da pre nalikuju onome ..menjajmo da bi uglavnom sve ostalo isto", primetili su nedavno i neki opozicioni prvaci, jasno se izgleda kajući što je „Politika" prilikom nedavnih demonstracija bila prilično zapostavljena u odnosu na TV Beograd. Još mnogo ranije, uoči izbora u Srbiji, Slavoljub Đukić, jedan od svojevremeno najuglednijih komentatora „Politike", primetio je na stranicama „Vremena" da „ako je položaj štampe merilo demokratizacije društva, onda je za srpsko društvo od izuzetnog značaja upravo demokratizacija i samostalnost lista ..Politika". Demokratske promene u „Politici" Đukić je tada smatrao neuporedivo važnijim od onih u TV Beogradu, iz prostog razloga što je „Politika" u „ćelom svom veku postojanja, uključujući i posleratni period, davala osnovni ton srpskoj štampi." Taj tradicionalni uticaj podsećao je Slavoljub Đukić i poistovećivanje srpske kulture i Srba sa „Politikom" nema „Vjesnik" u Hrvatskoj, ili „Delo" u Ljubljani. Nema ga ni „Tajms" u Engleskoj, ni „Mond" u Francuskoj, ni „Njujork tajms" u Americi.

Odabir vesti

Priča o tome kako je sa stranica „Politike" postupno proterivano ono što je oduvek bilo njen zaštitni znak („ne moramo da budemo prvi. ali moramo da budemo pouzdani"), odnosno kako je promovisao potpuno novi imidž stvoren logikom da u novinarstvu može i mora biti neuporedivo više stavova nego činjenica, ima svoju zanimljivu i manjeviše poznatu predistoriju. U ime navodnog uvođenja naroda na političku scenu, pa i tvrdnje da „narod zapravo ureduje novinu" najednom je postalo dozvoljeno gotovo sve: proizvodnja euforije, nacionalno harangiranje. medijski terorizam, simuliranje novinarske hrabrosti blaćenjem drugih potpisivanje tekstova koji liče na policijski izveštaj ili to jesu. Nekada elitna novina počela je da robuje svojevremeno provincijalizmu, pa su tako i najkrupniji svetski događaji ostajali u senci podataka da je Milošević postao počasni građanin Paraćina ili nekog drugog mesta. Stranicama „Politike" počeli su da defiluju mnogi trećerazredni intelektualci. nudeći uvek istu argumentaciju, dok mnogi najviđeniji jednostavno nestaju jer ne pristaju na „pevanje u horu." Izvodi iz druge štampe svodili su se, uglavnom, na citiranje bratske „Ekspres politike" ili TV Beograd: drugi su pominjali samo kada ih je trebalo napasti za „antisrpstvo i beščašće". Iz stenograma sa sastanaka vođenih poslednjih nedelja u pojedinim redakcijama, ali i sa skupova novinara članova Nezavisnog sindikata, može se citirati još mnogo toga što govori da su protekle godine zaista spadale u „olovna vremena" „Politikine" kuće. Tako se. na primer. moglo čuti o „običajnom pravu" pojedinih urednika da bez konsultovanja bitno menjaju tekstove saradnika i dopisuju šlajfnu-dve izveštaja sa nekog skupa, prilagođavajući ga „našoj stvari", bez obzira na istinu.

U takvoj situaciji broj nepodobnih novinara rastao je gotovo svakodnevno, a redakcije su neprekidno dobijale kadrovsku infuziju iz redova onih koji su garantovali lojalnost, jer ona naravno, uvek traži manje napora i sposobnosti nego profesionalizam. Ti ..nepodobni", koji po cenu potpunog guranja na margine i egzistencijalne ugroženosti nisu pristajali na „pristao sam, biću sve što hoće", danas su najuporniji u nastojanjima da „Politika" strese sa sebe zao duh podaništva.

Sunovrat moralnog i profesionalnog ugleda „Politikine" kuće počeo je, inače, nekih devet meseci pre istorijske Osme sednice CK SKS, u vreme kada su samo najupućeniji znali za sukob Ivana Stambolića, tada predsednika Predsedništva Srbije, i njegovog ambicioznog političkog saborca Slobodana Miloševića, koji je nešto ranije postao predsednik CK SK Srbije. Objavljena je, naime, u nedeljnom broju „Politike" krajnje neuspela humoreska „Vojko i Savle", u kojoj je na valjda najjeftiniji mogući način izvredan akademik Gojko Nikoliš. zbog njegovog, sasvim usputnog istupanja povodom Memoranduma SANU.

Mesecima su trajale rasprave o tome koje tajanstvena ličnost M. Šarenac koja je potpisala humoresku („utvrđeno" je da je čovek predavač ONO i DSZ na Tehničkom fakultetu u Mariboru) i kako je takvo štivo uopšte dospelo na stranice „Politike". Iz. u to vreme prvorazredne političke igre. danas ostaje zanimljivo tumačenje koje je glavni urednik „Politike" dr Živorad Minović dao na sednici Izdavačkog saveta tog lista u septembru 1987. godine: „Humoresku je Politici' dostavio Radmilo Kljajić. izvršni sekretar GK SK Beograda; moja je greška što odmah nisam objasnio kako se našla u listu. a nisam to učinio jednostavno zato što su mi telefonirali neki rukovodioci, među njima i Dragiša Pavlović, predsednik GK SK. Na mene je vršen pritisak da ne kažem", objasnio je Minović, dodajući da humoreska u stvari nije usmerena protiv Nikoliša. nego protiv njega. Minovića, lično.

Iz današnjeg ugla interesantno je i to da je urednik nedeljnog izdanja „Politike" u kome se humoreska pojavila bio niko drugi nego dr Aleksandar Prlja, koji je, doduše, Komisiji OOSK „Politike", zakazanoj takođe za ispitivanje slučaja „Vojka i Savla" izjavio da „tekst te humoreske nikad nije ni video ni dodirnuo rukom". To je, naravno, vrlo moguće, pošto je bila reč o političkoj intrigi visokog ranga (akademik Vladimir Dedijer je tvrdio da je humoresku u stvari napisao Petar Stambolić). u kojoj urednici baš i ne moraju da znaju šta im ulazi u novine. Vredi, međutim, podsetiti na to da je te „prelomne" godine dr Prlja, u svojstvu predsednika Komisije za informisanje jednog od gradskih foruma, bio vrlo aktivan u ustoličenju politike Osme sednice. kao što ju je beskompromisno sprovodio u vreme njegovog nezaboravnog obavljanja funkcije ministra spoljnih poslova Srbije. Kako se zna. Živorad Minović se posle martovskih demonstracija, a čineći formalan ustupak Nezavisnom sindikatu novinara „Politike", odrekao funkcije glavnog urednika ..Politike" (ostao je direktor) i na to mesto imenovao dr Priju u v.d. statusu.

Smena direktora

No, da se vratimo „godini raspleta" 1987. i definitivnoj okupaciji „Politike" koja je usledila nakon ostavke predsednice Izdavačkog saveta Živane Olbine i smenjivanja direktora dr Ivana Stojanovića. Kad je davala ostavku, Olbina je pitala „da li se i koliko menja profil lista, gubi li on svoj identitet, počinje li sve više da liči na večernji list, postoji li prevelika okupiranost Kosovom na senzacionalistički način, povlači li se uvek granica u obračunu s nacionalizmom, da li se baš biraju pravi saveznici..." Sutradan je u „Politikinoj" rubrici „Među nama" („Оdjeci i reagovanja" još nisu bili rođeni) osvanuo naslov „Šta hoće Živana Olbina" (Olbina je danas sekretar Stalne konferencije gradova Jugoslavije).

Dok su ga smenjivali. Ivan Stojanović, jedan od ljudi iz „lobija" Ivana Stambolića, pitao je da li za nesprovođenje „jedinstvene uređivačke politike" odgovornost možda snose i glavni urednici i kolegijumi listova. Umesto odgovora, glavni urednik Živorad Minović izabran je i na mesto v.d. direktora. Dr Minović je, inače, karijeru u „Politici" započeo još 1961. kao dopisnik iz provincije. U javnosti poznat više kao politička nego kao novinarska figura, Minovića kolege pamte po lojalnosti svakom gazdi koje se pojavio na srpskom političkom nebu, sasvim nezavisno od usmerenja. Bio je uz liberale, čak pisao knjigu o njima, zatim, redom, uz Dražu Markovića. pa uz Ivana Stambolića, da bi postao čovek koji je u velikoj meri zaslužan i za uzlet i ustoličenje Slobodana Miloševića. Kako mu je u svom čuvenom pismu neposredno posle Osme sednice napisao Vladimir Dedijer: „Vi menjate gazde kao ciganin konje". Minović je, kažu upućeni, uvek imao nepogrešivi alarm i osećaj za oluju, „ра je uvek na vreme osećao kada trenutni gazda počinje da se ljulja", te da je dobro od njega se distancirati. Mnogi danas zato pokušavaju da protumače šta stoji iza njegove poruke Foruma nezavisnih novinara NIN (s kojim je naglo pristao da pregovara) da redakcija, naravno, može da predloži koga god hoće za v.d. glavnog urednika, ali da bi on rado, kao svog kandidata na tom mestu, video, navodno. Miodraga Perišića, člana rukovodstva Demokratske stranke!

Prošlo je inače, tek nešto više od dve godine kad je prilikom ponovnog imenovanja Minovića za dvostruku funkciju direktora i glavnog urednika „Politike" Radmila Anđelković. tada predsednica RK SSRN Srbije, sada u rukovodstvu SPS, a ovih dana pominjana kao jedan od kandidata za v.d. glavnog urednika „Politike". u njegovom radu izrekla sledeću ocenu: „NO 'Politika' i list 'Politika’", postali su nesebičnim zalaganjem Živorada Minovića ono što su danas list naroda koji informiše o dobrim, ali i o svim negativnim pojavama u društvu."

Ipak, ideološka formula osvajanja „Politike" pre skoro četiri godine, verovatno je najvidljivija iz Beleške sa sastanka „Grupe za koordinaciju aktivnosti u oblasti javnog informisanja" pri Predsedništvu SSRN Srbije, koju su svojevremeno objavile „Književne novine". Prisutni su bili Vojislav Mićović, Sava Kržavac (obojica vrlo aktivni u kontroli higijene javne misli), Ratomir Vico (sada v.d. direktor RTB), Živorad Đordević, Živorad Minović, Dragan Pajić... U Belešci piše da podeljenost na idejnoj i političkoj osnovi u redakciji „Politike" i nekim drugim glasilima u kući traje više od 15 godina, još s početka sedamdesetih...

Suština je u sudaru komunističke i građanske orijentacije u ostvarivanju uređivačke politike... Grupa smatra da se takvo stanje u samom listu i NO ..Politici" ne može prevazići, te da je potrebna politička pomoć izvan kuće, pre svega organa OSK Beograda i CK SKS".

Glavni otpor ofanzivi Slobodana Miloševića na kuću „Politike" pružio je, svojevremeno. nesumnjivo NIN. Iz toga vremena zapamćena je i rečenica koju je Slobodan Milošević izgovorio u Gradskom komitetu SK još pre Osme sednice: „Redakciju NIN treba rekonstruisati", posle čega je na jednom od zidova u ovom nedeljniku dugo stajalo upozorenje „redakcija u rekonstrukciji". Skoro godinu dana su razni zabrinuti forumi govorili o nejedinstvu u kući. o sukobu pojedinih izdanja (već pravoverne „Politike" i još neznabožačkog NIN-a). Na teške nepravilnosti u tom nedeljniku među prvima je javno ukazao Vojislav Mićović, koji je na sednici Predsedništva RK SSRN, kada je smenjivan Ivan Stojanović, pod tačkom „tekuća pitanja" izrazio nezadovoljstvo „tekstovima o 8. sednici CK SK Srbije". Po Mićoviću „pristup autora ovih tekstova pokazuje površnost, jednostranost i vidnu političku pristrasnost". On se pozabavio i „izborom činjenica, govornika i kompozicijom njihovih izlaganja", kao i načinom „plasiranja fotografija". Ljiljana Bulatović (u to vreme krajem 1987. godine predsednica Akcione konferencije SK kuće „Politika"), je sa svoje strane najavila da "će se sa postojećim kriznim žarištima u nedeljnim izdanjima ’NIN’ i 'Svet’ ići u beskompromisnu diferencijaciju". I, Ljiljana Bulatović je kasnije postala i glavna urednica „Sveta", a diferencijacija je obavljena samo napola. U NIN-u je. naime, ostalo još novinara koji su mislili drugačije...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---