VREME BR.44 | 26. AVGUST 1991. >

Svet nije stao u Moskvi

Katakter propalog puča je izvestan, uzroci takođe, verovatno i posledice – Sovjetski Svez ide dalje

Samo 61 čas, od ranog jutra u ponedeljak 19. avgusta, do kasne večeri u sredu 21. avgusta, trajala je neizvesnost: Šta je sa Gorbačovom? Da li će osmočlani "Državni komitet za vanredno stanje" uspeti da poništi sve što je Gorbačov uradio za šest godina, a što je svuda u svetu poznato kao perestrojka, glasnost i novi način mišljenja? Predstoji li drugi hladni rat?

Odgovor su, pre svega, dali Moskovljani. Dvadeset i prvog avgusta na ulicama glavnog sovjetskog grada poraženi su tenkovi sovjetske armije u dosad najozbiljnijem pokušaju da se restaurira gotovo već zaboravljeni totalitami, stlajinistički režim. Tenkovi iste armije koja je istog dana pre 23 godine na ulicama glavnog českoslovačkog grada skršila "Praško proleće", drugi ozbiljni pokušaj demokratizacije društva u zemljama realnog socijalizma.

Podudarnost sa datumima je puka slučajnost, ali to nisu i sredstva kojima se pokušavao zaustaviti točak istorije – tenkovi, vojska, sila. Sličnosti sa tadašnjim češkoslovačkim i današnjim sovjetskim liderom ponajviše su u ciljevima koji se mogu označiti jednom reči: reforma. Aleksandar Dubček tada nije uspeo ni sa reformom, nije uspeo ni da ostane na vlasti. Mihail Gorbačov je iz temelja protresao uspavanog džina, pa iako sa reformama nije daleko stigao, uradio je bar toliko da je jedan državni udar koji je, pre svega, imao za cilj vraćanje prošlosti, jednostavno nemoguć. Pučisti su ponajviše potcenili raspoloženje naroda – ne toliko prema Gorbačovu, koliko prema mogućnostima koje im je otkrio, potcenili su duh demokratije koji, jednom pušten iz boce, teško može ponovo da se u nju vrati.

TAKTIČKE GREŠKE: Ipak, nije sasvim izvesno kako bi se završio ovaj pokušaj državnog udara da su pučisti bili organizovaniji, veštiji, odlučniji. Iako su im na čelu stajali iskusni šefovi najmoćnijih sovjetskih institucija – armije, KGB-a i policije – Jazov, Krjučkov i Pugo, poneli su se kao poslednji amateri. Mnoge okolnosti u pripremama i samom državnom udaru još nisu poznate, ali je sasvim jasno da je 'njihova najveća greška što odmah nisu uhapsili predsednika Rusije Borisa Jeljcina. Jer, on je bio opasan protivnik bar koliko i Gorbačov.

Prema jednoj američkoj analizi, pučisti su napravili i niz taktičkih grešaka što se njihovim prethodnicima nije dešavalo kada su obarali istočnoevropske vlade. Svoje prave namere pokušali da prikriju pozivajući se na ustav, pa su i lansirali vest da je Gorbačov podneo ostavku "iz zdravstvenih razloga"; suviše kasno su uveli policijski čas i tako omogućili stotinama hiljada ljudi da demonstriraju protiv njih; pučisti su ukinuli domaći avionski saobraćaj, ali ne i međunarodni; oni nisu prekinuli telefonske veze sa Moskvom, pa su tako, između ostalog, omogućili Jeljcinu i Ševardnadzeu da nesmetano telefonski saobraćaju sa mnogim zapadnim liderima, a stranim dopisnicima da šalju svoje izveštaje.

U nabrajanju taktičkih grešaka pučista – a sigurno to nisu sve – u objašnjavanju propalog državnog udara, ipak, treba stalno imati na umu suštinske razloge kraha "Državnog komiteta za vanredno stanje": jednostavno, prošlo je vreme kada su ljudi bili spremni da bez velikog roptanja progutaju nekoliko vrućih parola. Ako ništa drugo, perestrojka je probudila demokratski duh naroda koji je – uprkos teškom životu i ne malom razočaranju zbog često nedovoljnih i polovičnih mera – u kritičnom trenutku znao za koju stranu treba da se opredeli.

To se najbolje videlo u spremnosti radnika da prihvate Jeljcinov poziv na generalni štrajk, ali i u nespremnosti vojnika da slepo slušaju komande koje su upućivale na obračun sa narodom. Major tamanske divizije Jevdokimov, koji je u prvim časovima udara svojih deset tenkova postavio kao zaštitu pred moskovsku Belu kuću, sedište ruskog parlamenta iz kojeg je dejstvovao Boris Jeljcin, možda je pravi heroj protekle drame. Ali i on je samo jedan od onih – i u vojsci – koji su naučili drugačije da misle.

Na šta su pučisti računali? Pre svega, sigurno, na tri, i dalje, ključne poluge sovjetskog društva: armiju, KGB i Partiju. S pravom su računali i na nezadovoljstvo naroda bednim životnim standardom, pravim privrednim haosom, ogorčenjem zbog učestalih nacionalnih sukoba. Oni su zasigurno računali i na činjenicu da su mnogi iz raznoraznih razloga, bili razočarani Gorbačovom.

Nobelovac Andrej Saharov je neposredno pred smrt 1989. rekao da "opasnost nije u tome što bi Gorbačov eventualno mogao da padne, već da sledi takvu politiku da nam više ne bi stalo do toga da li ga ima ili nema". Prošle zime, pa i u proleće ove godine, neodlučnost Gorbačova da se jasno opredeli za reformski kurs koji je sam pokrenuo kao da je dostigla vrhunac. Neuspeh ekonomske reforme bio je više nego očigledan, a Gorbačov kao da je sve više klizio u naručje konzervativaca i dogmatičara, svih onih koji su se bojali promena i zbog svog privilegovanog položaja. Istovremeno, jedan po jedan, iz njegovog tima ispadali su najverniji saveznici, ljudi koji su inicirali i perestrojku i glasnost – Eduard Ševerdnadze, Jegor Jakovljev, Stanislav Šatalin.

LOŠ IZBOR: Umesto njih Gorbačov se tvrdoglavo okruživao ljudima u koje je, očigledno, takođe imao puno poverenje – Jazov, Krjučkov, Janajev, Lukjanov. Čak se suprotstavljao javnom mnjenju i poslanicima Vrhovnog sovjeta kada su, na primer, bili protiv izbora Janajeva na mesto potpredsednika. A to su upravo ljudi koji su pokušali da mu dođu glave. Gorbačov sada priznaje grešku u odabiranju "svojih ljudi".

Veliki minus sovjetskom predsedniku bio je i sukob sa Borisom Jeljcinom koji je tek poslednja dva-tri meseca nešto splasnuo jer su obojica videli, ili bar naslućivali, odakle im preti prava opasnost. Tako je postignut dogovor da se konačno potpiše sporazum o savezu koji je iz temelja trebalo da izmeni postojeću državnu strukturu. Svečani čin zakazan je za 20. avgust. Samo naivni mogu da veruju da je slučajnost što je državni udar izveden dan ranije.

Krajnje neverovatno zvuči i verzija, kojoj se priklonio i svetski šahovski prvak Gari Kasparov, da je u državni udar umešan i – Gorbačov. Po jednom objašnjenju, on je izazvao pučiste kako bi povećao svoju popularnost, po drugom, znao je da se udar priprema, ali nije reagovao kako bi se oslobodio najljućih protivnika.

Priča o neuspelom puču ne bi bila potpuna ako se ne bismo podsetili i na neke vrlo ozbiljne najave takvog čina. Bivši ministar inostranih poslova Ševardnadze učinio je to još decembra prošle godine, Aleksandar Jakovljev, bivši član Politbiroa i jedan od tvoraca perestrojke – prošlog petka. Vraćajući partijsku knjižicu, on je rekao da staljinistički deo partijskog rukovodstva priprema puč.

Priče o mogućem državnom udaru već mesecima kolaju po svetu, ali je ipak i za takvu obaveštajnu silu kao što je američka CIA, on došao kao iznenađenje. U Vašingtonu se sada tvrdi da su "nadležni" predviđali samo dalje Gorbačovljevo popuštanje i ustupanje centralne vlasti republikama. Pretpostavljalo se, čak, da bi Gorbačov bio spreman da Partiju još više gurne na margine odlučivanja, pa se pominjala i mogućnost da bi – kao što je to uradio i Jeljcin – mogao da napusti Partiju, da se stavi na čelo novog, ujedinjenog demokratskog pokreta. I da, u svakom slučaju, suviše radikalne, da su – kao što se "odrekao" socijalističkih zemalja Istočne Evrope – odriče socijalizma, kao i oni koji su mislili da su sve promene koje dopušta i nedovoljne i prespore. Svi su izgledi da dileme više neće biti.

U četvrtak, po povratku u Moskvu, Gorbačov je nagovestio velike kadrovske promene u vrhu Partije, dodajući da nikakvog "lova na veštice neće biti". Takođe je rekao da povratka na staro ne može biti, čak i to da se u promene mora ići smelije i energičnije. Uz ovo, sada mnogo jasnije programsko opredeljenje, vredno je citirati još jednu njegovu misao: pokušaj udara nije doneo samo nevolje; ovaj događaj pomogao je svima da shvate vrednost i značaj zajedničkih demokratskih inicijativa, Nema nikakve sumnje u to da će ugovor o novom savezu biti uskoro potpisan, da će to sigurno označiti kraj starog Sovjetskog Saveza i nastajanje nove državne organizacije koja treba da okupi svih sadašnjih petnaest republika, ili bar njihov najveći deo.

Priča o 61 času koji je potresao svet i onome što mu je prethodilo nije potpuna bez reagovanja sveta na ove događaje. Za stav Zapada koji se, baš kao i Gorbačovljeva česta neodlučnost, kretao od pune moralne podrške i gromkih aplauza, do oklevanja da se to pretoči u konkretnu, značajnu ekonomsku pomoć, možda je karakterističan i uvodnik "Njujork tajmsa" objavljen odmah posle puča: "Juče se u SSSR zaustavio svet! Državni udar protiv Mihaila Gorbačova možda baš i nije bio iznenađenje, ali je, ipak, šokantan. Velika pogodba koju su zagovarali neki zapadnjaci u cilju pomoći sovjetskim reformama možda nikada ne bi funkcionisala, ali sada svetu preti teški gubitak..."

Zapadu se mora priznati, a to je učinio i Gorbačov po povratku u Moskvu, da je gotovo jednodušno bio protiv pučista. I SAD i Evropska zajednica reagovali su brzo i efikasno i nema sumnje da je i to omogućilo povratak Gorbačova u Moskvu. Zapad će sada na miru moći da preispita svoju dosadašnju politiku koja se svodila na to da Sovjeti sami moraju da učine odlučujući korak u uvođenju tržišne privrede, pa da onda put Moskve krenu dolari i marke. Zapad će. takođe, morati da se opredeli ko mu je bliži i miliji – Boris Jeljcin ili Mihail Gorbačov.

Ali, te dileme su sada manje značajne. Za Zapad, za svet, ponajviše za Sovjetski Savez, najvažnije je da se u Moskvi 19. avgusta svet nije zaustavio.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---