DEMONSTRACIJA SILE: Predsednik Kine Si Đinping na manevrima u Južnom kineskom moru aprila 2018.

Kina – Tajvansko pitanje >

Bambusova mreža

Mao Cedung je svojevremeno govorio da će se Kina svakako ujediniti sa Tajvanom, ako ne za 100, onda za 1000 godina. Kada se Nikolaje Čaušesku pobunio da je to je isuviše mnogo vremena, Mao je rok smanjio na 500 godina. Deng Sjaoping je ujedinjenje stavljao u izgled od 10 do 100 godina, dok Si Đinping ne licitira sa vremenom već prosto kaže da je "ujedinjenje neminovno". Sigurno je samo jedno: da Peking neće odustati od svoje politike prema Tajvanu koji tretira kao neotuđiv deo Kine i da neće tolerisati mešanje trećih zemalja u ovo "unutrašnje pitanje"

Delikatniji (od pitanja statusa Tibeta i provincije Sinđijang, uzdrmane terorističkim napadima i sukobima Ujgura i Hana od devedesetih godina prošlog veka, prim. red.) su odnosi sa Tajvanom koji je de fakto samostalan od 1949. godine kada je Čang Kaj Šek, posle poraza u građanskom ratu sa komunistima, prešao na ostrvo, zajedno sa oko dva miliona ljudi, pretežno vojnika. To su bile jedinice koje su se pred Maovom armijom povukle do juga Kine prema granici sa Burmom. Milion vojnika i isto toliko izbeglica brodovima su prebacivani na Tajvan. Među njima su bili i svi članovi Parlamenta, mnogo intelektualaca, pravnika, inženjera, umetnika i biznismena koji su bežali pred Crvenom armijom Mao Cedunga. Prebačena je i ogromna količina umetničkog blaga iz Zabranjenog grada, sve je bilo dobro sortirano i zapakovano u drvene kontejnere. Čang je poneo i zlatne rezerve u vrednosti tadašnjih 300 miliona dolara. To govori da je prelazak na Tajvan duže planiran.

Čang Kaj Šek, videvši kolaps svoje armije, dao je ostavku na dužnost predsednika i generalisimusa. Vršilac dužnosti predsednika Li Congžen, umesto Tajvana izabrao je SAD i tamo živeo sve do 1965, kada se, posle amnestije, vratio u Peking. U decembru 1949. godine iz grada Čengdu avionom je, sa američkim savetnicima, prebačen na Tajvan.

Čang Kaj Šek je ponovo preuzeo predsedničku dužnost i zadržao je sve do smrti. Članovima Parlamenta, biranim tokom građanskog rata samo na teritoriji kojom je vladao Čang, potvrđen je doživotni mandat u novoj skupštini u Tajpeju. Došljaci iz kontinentalne Kine sasvim su potisnuli šest miliona lokalnih Kineza koji su od tada imali samo drugorazrednu ulogu. SAD su već 9. decembra 1949. godine priznale Čang Kaj Šekovu vladu, kao jedinu legitimnu vladu koja predstavlja sve Kineze. Republika Kina, u kojoj je tada živelo osam miliona stanovnika, prema 800 miliona u NR Kini, dobila je mesto stalnog člana u Savetu bezbednosti UN.

PRELEPO OSTRVO

A nova Kina narednih 15 godina ostala je nepriznata i izvan svetske organizacije. Tajvan je postao bastion antikomunističke Kine, uz obilatu američku vojnu i ekonomsku pomoć. Tome su doprineli i događaji u regionu i rat u Koreji kad su Amerikanci, dva dana posle invazije severa na jug Koreje, stali na stranu Južne Koreje, a u tajvanski moreuz poslali svoju Sedmu flotu da spreče eventualni napad NR Kine na Tajvan. Kina nije imala snage ni šanse, svakako ni namere, da se bavi desantom na Tajvan, jer je već ratovala u Koreji na strani severa.

Od tada su SAD na sebe preuzele naoružavanje Tajvana i sve troškove oko toga, tako da Republika Kina, kako i danas glasi zvanični naziv za ostrvo, nije iz budžeta gotovo dve decenije izdvajala za vojne potrebe. To je omogućilo da se u privredu i obrazovanje ulažu iz godine u godinu mnogo veća sredstva, uz američku nepovratnu finansijsku pomoć naredne dve decenije.

Do dolaska Čang Kaj Šekove armade, Tajvan je 50 godina bio pod okupacijom Japana, koji je ovo ostrvo pretvorio u svoju poljoprivrednu bazu za pirinač, čaj, šećernu trsku i druge kulture. Japanci su otvorili škole i izgradili bolnice, ali su terali lokalno stanovništvo da govori japanski jezik, negirali su njihov nacionalni identitet i bili omraženi kod Kineza. Dolaskom Čangove armije oni su proterani sa ostrva. Još na Kairskoj konferenciji velikih sila, Ruzvelt i Čerčil obećali su Čang Kaj Šeku da će, posle poraza Japana u ratu, Mandžurija i Tajvan biti vraćeni Kini.

Istorija Tajvana je po mnogo čemu interesantna i pre toga. Kinezi pominju u spisima Tajvan još pre nove ere. Prava najezda na Tajvan bila je početkom 16. veka, kada su ostrvo naselili pripadnici plemena Haka iz provincije Hunan. Kasnije su Tajvan okupirali Portugalci i dali mu ime Formoza (prelepo ostrvo). Ime se zadržalo sve do sredine dvadesetog veka.

KONFUČIJANSKA DIKTATURA

Čang Kaj Šek je na Tajvanu vladao kao diktator, čvrstom rukom, premda je ponavljao da za razliku od komunista, koji su zabranili sve političke slobode i pogazili ljudska prava, na Tajvanu se vlada na konfučijanski način, miroljubivo i harmonično. To naravno nije bila istina. Teror Kuomintanga (nacionalističke partije) ostao je zapamćen. Godinu dana pošto je došao na Tajvan, Čang je naredio streljanje 10.000 navodnih Maovih špijuna. Prilikom jedne spontane pobune stanovništva zbog teških uslova života, ubijeno je između 18.000 i 28.000 ljudi, broj nikada nije tačno ustanovljen. Stariji stanovnici su se sećali "starih dobrih dana" pod japanskom okupacijom. Premda je i Japan sprovodio brutalnu politiku, ona se nije mogla meriti sa vojnom diktaturom Čang Kaj Šeka.

Razgovarao sam sa poznatim tajvanskim istoričarem i piscem Bo Jangom, čija se dela objavljuju svuda u svetu gde žive Kinezi. On je takođe prebegao na Tajvan 1949. godine, a bio je osuđen na smrt streljanjem zbog – Paje Patka. Kaže da je za hleb zarađivao prevodeći stripove Volta Diznija, a pošto nije dobro znao engleski jezik onda je u jednom momentu u usta Paje Patka stavio neku rečenicu iz govora Čang Kaj Šeka. Bo Janga su proglasili komunističkim špijunom i osudili na smrt, ali su mu kasnije, zbog mladosti, dali samo 18 godina. Odležao je 12. Tada je kult generalisimusa Čanga bio na vrhuncu. Svakog jutra su Tajvanci morali da stoje ispred njegovih skulptura ili fotografija na ulicama, da se klanjaju tri puta i tek onda da odlaze na posao.

Bez obzira na diktaturu i jednopartijski sistem (poslanici su doživotno ostajali u klupama Parlamenta), privreda je počela da se brzo razvija i uskoro je postala primer koji su sledile i neke druge azijske zemlje. Tajvan je počeo da piše novu istoriju u ovom delu sveta. Čang je prvi progovorio da autoritarna vlast stvara najbolje uslove za razvoj privrede a da je demokratija samo smetnja u sprovođenju planova.

Vanredno stanje koje je uveo 1950. godine trajalo je pune 44 godine, čak 13 godina posle njegove smrti. Političke partije bile su zabranjene izuzev Kuomintanga, veze sa svetom svedene na najmanju meru, građanima je bilo zabranjeno da putuju u inostranstvo, zabranjena je muzika sa Zapada i propagiran je konfučijanski moral.

Izuzev ovog poslednjeg, diktatura je podsećala na Maovu Kinu. Uz nekoliko bitnih razlika: Mao je počeo izgradnju zemlje prvo od teške industrije po sovjetskom uzoru, dok je poljoprivreda bila na poslednjem mestu. Čang je počeo od poljoprivrede, pa prerađivačke industrije, trgovine i na kraju došao do teške industrije i energetike. Tajvan je slao mlade ljude na studije u Ameriku i obezbeđivao im visoka mesta kad se vrate u zemlju. Mao ih je terao na sela da se prevaspitavaju. Možda je još veća razlika u odnosu na Maovu Kinu bila u tome što su vlast na Tajvanu sprovodili intelektualci koji su masovno stigli iz kontinentalne Kine, dok su kod Mao Cedunga, izuzev primera na vrhu, na vlast dolazili ljudi iz seljačkih sredina. I još nešto: prva generacija na Tajvanu je štedela i teško radila žrtvujući se, druga generacija je predano radila bez mnogo žrtava, a treća je počela sve to da troši, ali ne preterano. U Crvenoj Kini generacije su se žrtvovale tokom revolucije, a i posle toga im je život prolazio u žrtvama za izgradnju novog društva.

DOGOVOR NIKSONA I MAO CEDUNGA

Ono u čemu su Maovi i Čangovi Kinezi delili iste stavove bilo je da je Kina jedinstvena država i da je Tajvan njen sastavni deo. Razlike su bile u tome ko treba da vlada Kinom. Peking to pitanje nikada nije postavljao, znalo se ko ima vlast. Čang je živeo u iluziji da vlast pripada njemu sve dok Nikson nije posetio Kinu i sa Mao Cedungom se dogovorio da je Vlada u Pekingu legitimna i jedina vlada i da NR Kina zauzme svoje mesto u Savetu bezbednosti i UN. Bilo je to 1972. godine. Tajvan je postao međunarodno izolovano ostrvo, bez diplomatskih veza sa svetom. Time je ispravljen jedan od najvećih apsurda Hladnog rata, da ostrvo sa 40 puta manjim brojem stanovnika i 100 puta manjom teritorijom predstavlja milijardu Kineza.

Peking je oduvek želeo da zaokruži kinesku teritoriju pod svojim suverenitetom. Mao je rekao da će se ujediniti sa Tajvanom ako ne za 100, onda za 1000 godina. Kada se Čaušesku pobunio da je to isuviše mnogo vremena, Mao mu je smanjio taj rok na 500 godina. Deng nije postavljao daleke granice (ako ne za 10, onda za 100), ali je govorio da ne treba sumnjati u ujedinjenje. On je predložio i formulu za ujedinjenje, "jedna zemlja, dva sistema". To se pokazalo dobro u slučaju Hongkonga i Makaoa. Deng je nudio još veći stepen autonomije, Tajvan bi mogao da zadrži svoju vojsku, sudstvo, politički sistem, samo bi spoljna politika bila u rukama Pekinga. Iz Tajpeja je lakonski odgovoreno da je dovoljan i samo jedan sistem, ako je on dobar. Tražili su u stvari nemoguće – da NR Kina promeni svoju celokupnu politiku. Zapravo, svoje bogatstvo nisu želeli da dele sa siromašnim rođacima.

EKONOMSKA INTEGRACIJA

Privreda Tajvana nastavila je da vrtoglavo raste. Ali i Kina je počela brzo da se razvija. Posle kineskog otvaranja prema svetu ekonomija je načinila prve korake na povezivanju dva kineska entiteta. Stotinak hiljada tajvanskih biznismena počelo je da sarađuje sa Kinom. Čitave industrijske grane preselile su se na kontinentalni deo, jer je tamo radna snaga bila jeftinija, zemljište slobodnije i ekološki propisi labaviji. Milijarde dolara sa Tajvana, uz visoku tehnologiju i dobre menadžere našli su svoj Eldorado u NR Kini.

Kada sam 1994. godine bio na Tajvanu, nacionalni dohodak po stanovniku bio je još uvek 15 puta veći nego u kontinentalnoj Kini. Mislio sam da će Kina tako da izgleda tek za nekoliko decenija. Tajvan je bio simbol bogatstva. Danas je situacija drugačija, Tajvan je razvijen, ali je Kina napredovala većim stopama. To je zakon velikih brojeva i geometrijske progresije. A sve više mladića i devojaka sa Tajvana daju oglase po novinama tražeći partnera u kontinentalnoj Kini.

Ekonomski odnosi idu daleko ispred političkih. Kina je danas najveći trgovinski partner Tajvana i 2017. godine dostignut je nivo njihove razmene od 207 milijardi dolara, pri čemu je kineski deficit, jedan od retkih, 115 milijardi dolara. Oko 100.000 tajvanskih firmi radi u Kini, gde je dva miliona Tajvanaca stalno nastanjeno i vodi privatni biznis. Tajvan postaje sve više ekonomski integrisan, pa i zavisan, od snažne kineske privrede.

Međutim, za Kinu integracija sa Tajvanom daleko prevazilazi ekonomske interese. Reč je strateškoj važnosti ostrva koje je svojevremeno nazivano "prirodni američki nosač aviona". Oko tajvanskog ostrva idu pomorski putevi od značaja za mnoge zemlje. Zato Vašington nikada nije prestajao da naoružava Tajvan najmodernijim oružjem i samo od 2008. do 2018. dao je Tajvanu oružje u vrednosti od 25 milijardi dolara.

Politika Pekinga prema Tajvanu pokazuje visoki stepen tolerancije. Pritom Kina ne dozvoljava bilo kome da se meša u te odnose jer, kako je više puta naglasio i Si Ðinping, reč je o unutrašnjem pitanju Kine.

Sa dolaskom nove američke administracije sa Donaldom Trampom na čelu, stvari su se zaoštrile. Predsednik Tramp je odmah po stupanju na dužnost pozvao telefonom predsednicu Tajvana i zahvalio joj na čestitkama za pobedu na izborima. Pre njega, američki predsednici su izbegavali svaki kontakt sa zvaničnicima Tajvana. Tramp je potpisao uredbu kojom se dozvoljava američkim zvaničnim licima da odlaze na Tajvan i da se sastaju sa svojim partnerima, što je uobičajeno za države koje održavaju međusobne diplomatske odnose. To je presedan suprotan Šangajsko-kinesko-američkom kominikeu iz 1972. godine gde su precizirani i odnosi SAD prema Tajvanu. Ukoliko dođe do radikalnije promene američke politike, to bi moglo da bude novo, najopasnije žarište u pacifičkom regionu.

Odnosi Kine i Tajvana osciliraju u zavisnosti od vlasti u Tajpeju. Kada je na vlasti kadar Kuomintanga, odnosi su bolji, ponekad čak i tešnji, posebno na partijskom planu.

Sve je to dobro znao Si Ðinping koji je više godina bio partijski funkcioner u provinciji Fuđijen koja se nalazi prekoputa Tajvana. Tokom 16 godina rada u toj provinciji Si je podsticao investicije koje su dolazile sa ostrva, stvorio je dobre kontakte i odnose sa poslovnim svetom sa Tajvana. To je bila pragmatična politika koja je doprinosila rastu nacionalnog dohotka u Fuđijenu, što je bio najvažniji kriterijum za ocenjivanje uspešnosti rukovodilaca.

Investitori sa Tajvana bili su među prvima koje su došli na kinesko tle. Od samog početka reforme Kinezi iz dijaspore dobili su najpovoljnije uslove za poslovanje u Kini. Ta svetska kineska povezanost naziva se figurativno "bambusova mreža", a poznato je da je takva mreža neuništiva. Kinez uvek ostaje Kinez i to je možda još jedna potvrda da Kinu treba shvatati više kao civilizaciju nego kao klasičnu državu. Prvih godina reforme i otvaranja, od kineske emigracije iz sveta dolazile su tri četvrtine svih investicija.

PREGOVORI UZ MAO TAJ

Kineski pragmatizam ispoljio se i u redovnim godišnjim susretima partijskih funkcionera Komunističke partije i Kuomintanga između 2005. i 2015. godine. Neki koraci su bili i više od toga. Čang Kaj Šekova rodna kuća u Kini pretvorena je u turističku atrakciju, a generalni sekretar KP Kine poslao je telegram saučešća kada je umro sin Čang Kaj Šeka.

Čang Ćungkuo imao je velike zasluge za Tajvan – ukinuo je vanredno stanje koje je njegov otac uveo, liberalizovao je unutrašnju politiku, uspostavio ekonomske veze sa Kinom i dozvolio Tajvancima da posećuju svoje rođake u kontinentalnoj Kini. On je bio neobična ličnost. Više godina živeo je u SSSR. Oženio se Ruskinjom, postao član KPSS-a, bio direktor sovhoza i javno je oca nazvao "krvavim psom crne kineske reakcije". Još je pisao: "Ne znam za oca, znam samo za Revoluciju." Ipak je kasnije pobegao sa porodicom na Tajvan gde je posle smrti oca postao predsednik.

Kuomintang i Komunistička partija Kine u mnogo čemu se razlikuju, ali dele uverenje da je Kina jedinstvena država i Tajvan je deo te celine. Dobri odnosi dve partije, koje su tri puta u prošlosti bile koalicioni partneri, ali su i krvavo ratovale, potvrdio je i neočekivani susret partijskih lidera u Singapuru. Si Ðinping sastao se sa tajvanskim predsednikom Ma Jingđeuom 2015. godine. Bio je to prvi takav susret posle 70 godina. Pre toga, poslednji susret vođa komunističke partije Kine i Kuomintanga bio je u Čongćingu 1945. godine kada su se sastali Mao Cedung i Čang Kaj Šek. Taj susret je zabeležila fotografija na kojoj Mao i Čang ispijaju rakiju mao taj, ali izgleda da je to bila jedina stvar u čemu su bili saglasni.

SVAKO PLAĆA ZA SEBE

Susret kineskog i tajvanskog lidera 2015. godine bio je pažljivo pripremljen. U zvaničnom saopštenju nije se navodila funkcija ni jednog ni drugog gosta od sagovornika jer ako bi pisalo da su razgovarali predsednici Kine i Tajvana, to bi značilo da je Peking priznao Tajpej. Zato su obe strane bile zadovoljne formulom da su se sastali lideri, ne navodeći čak ni odakle su došli. Razgovarali su o tome kako da se "konflikt zameni dijalogom", a "gospodin Ma je rekao da iako imamo različite političke sisteme, unapredili smo ekonomsku i vojnu saradnju". Na to mu je "gospodin Si uzvratio da ništa ne može da nas razdvoji, mi smo jedna porodica, mi smo braća i sestre, krvlju vezani čak i kada su nam kosti polomljene". Lideri su posle razgovora večerali u ekskluzivnom Šangrila hotelu, novinari su zabeležili bogat jelovnik, a nisu zaboravili da naglase da su "račun podelili, kao prijatelji". Iako je štampa u Pekingu ocenila susret kao istorijski, od toga je malo šta bilo. Nekoliko nedelja kasnije Ma je izgubio na izborima od predstavnice DPP koja se zalaže za samostalnost Tajvana. Dugo rukovanje gospodina Si i gospodina Ma tajvanski birači nisu dočekali sa oduševljenjem.

Strani analitičari gledali su na ovaj susret iz drugog ugla: oni su ocenili da je Si Ðinping jednostavno potvrdio svetu zaokruživanje kineske teritorije. Uostalom, upravo je on glavna ličnost u Pekingu koja o tome odlučuje. Si Ðinping je pored svih ostalih funkcija još i šef "vodeće grupe" za Tajvan, spoljne poslove i nacionalnu bezbednost. On uživa i apsolutnu podršku armijskih krugova. To je potvrđeno Izjavom o vernosti koju su potpisala 53 generala i druge najviše vojne ličnosti. Samo se tri puta u kineskoj istoriji desilo nešto slično.

Kad je vlast preuzela Demokratsko-progresivna partija, koja se zalaže za samostalnost Tajvana, odnosi sa Kinom su se zaoštrili, često do granice incidenata. Te političke oscilacije, međutim, malo utiču na ekonomsku saradnju koja se i dalje uspešno razvija, na zadovoljstvo obe strane. Peking razmišlja da ako u dogledno vreme nije moguće razvijati političke odnose, onda je realna ekonomska integracija. To odgovara i privredi Tajvana koja je dobila ogromno tržište pod uslovima koji su bolji nego što imaju konkurentske firme sa Zapada.

U martu 2018. godine kineska Vlada je donela odluku o mnogim olakšicama za Tajvance koji dolaze u Kinu. Te olakšice imaju za cilj da izjednače položaj stanovnika Tajvana sa domaćim stanovništvom i predviđaju jednake uslove za školovanje, preduzetništvo, zapošljavanje i boravak. Si Ðinping je poslao poruku sunarodnicima na Tajvanu: Krv nije voda. Ljudi sa obe strane tajvanskog moreuza su braća i sestre, mi delimo iste pretke. Ali je i upozorio: Tajvan će morati da se suoči sa kaznom istorije, ako nastavi da radi na osamostaljivanju.

Odnosi saradnje na ekonomskom, kulturnom i međuljudskom nivou zadovoljavaju Peking. Ali, ne isključuje se ni vojna intervencija ukoliko bi Tajvan proglasio nezavisnost. Prema Tajvanu su, kao vidljivo upozorenje, usmerene hiljade raketa, koje pokrivaju celokupnu teritoriju ostrva, skoncentrisane su snažne armijske jedinice i često se izvode manevri.

Neizvesno je da li Tramp igra na kartu Tajvana vršeći dodatni pritisak na Kinu sa kojom već vodi trgovinski rat. Tajvan je, međutim, za Kineze pitanje o kojem se apsolutno ne pregovara sa Amerikancima. To je njena unutrašnja stvar, kao što je Teksas američka. Pošto Tramp ne isključuje susret sa tajvanskom predsednicom, a u Tajpeju se već podiže zgrada za koju neki misle da će biti buduća Američka ambasada, pitanje je da li to sve vodi uspostavljanju diplomatskih odnosa SAD i Tajvana. Šta bi se dogodilo da Vašington preduzme takav korak? Da li bi Kina prekinula diplomatske odnose sa SAD, kao što je prekidala odnose sa svim zemljama koje su priznale Tajvan (jedna od njih je svojevremeno bila i Makedonija)? Svakako bi prekinula. A proglašenje tajvanske nezavisnosti bio bi kazus beli, u to ne bi trebalo mnogo sumnjati.

Na pokušaje američke administracije da dodatno provocira Kinu dozvolivši zvanične kontakte sa vladom na Tajvanu, Kina je odgovorila najvećim pomorskim manevrima od osnivanja NR Kine, 1949. godine. Si Đinping je prisustvovao vojnim vežbama oko ostrva Hajnan u kojima je bilo angažovano 48 ratnih brodova, uključujući i nosač aviona, kao i desetine hiljada mornara i pripadnika desantnih jedinica. Poruka je bila više nego jasna: Svaki pokušaj strane sile da igra na kartu Tajvana je uzaludan, "oni koji pređu liniju, osetiće na sebi posledice".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---