Banka polnih ćelija i embriona >

Strogo kontrolisane donacije genetskog materijala

Oko 90 odsto evropskih i svetskih klinika koje poseduju banku polnih ćelija rade na bazi svežih ćelija, jer je time osiguran viši stepen uspeha u postupcima BMPO. Sagovornice "Vremena" smatraju da Srbija treba da uradi istu stvar. U protivnom, beležićemo i dalje odliv velikog broja parova na lečenje steriliteta u inostranstvo

Krajem aprila ove godine stupili su na snagu Pravilnici koji prate Zakon o lečenju neplodnosti donet 2017. godine, kojima su jasno definisani uslovi i kriterijumi po kojima će biti dozvoljena donacija u Srbiji. Prema najavama, Nacionalna banka polnih ćelija i embriona trebalo bi da se uspostavi krajem godine pri Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije.

Postojanje takve institucije, kaže za "Vreme" dr Zorica Crnogorac, vlasnica i šefica tima za VTO iz Specijalne ginekološke bolnice "Genesis" Novi Sad, važno je jer pruža značajnu podršku za oko 10-15 odsto parova suočenih sa tim problemom, a po rešenje su morali da odlaze u inostrane klinike, pre svega u Češku i u Grčku, zbog čega se godišnje "odlivalo" oko 10 miliona evra. "Prvi put uspostavlja se Državni registar koji će sadržati sve podatke o učesnicima u postupku vantelesne oplodnje, Centrima za BMPO, davaocima reproduktivnih ćelija i embriona, kao i o konačnom ishodu postupka BMPO", smatra doktorka Crnogorac koja navodi da je cena za donaciju spermatozoida u Češkoj oko 600 evra po uzorku, dok je cena postupka vantelesne oplodnje sa doniranom jajnom ćelijom ili embrionom oko 5000 evra. Pored bračnih i vanbračnih partnera, pravilnikom je dozvoljena mogućnost da žena bez partnera uđe u postupak BMPO sa doniranim spermatozoidima ili, eventualno, embrionima kako bi se ostvarila u ulozi majke.

Predsednica Udruženja "Šansa za roditeljstvo" Sandra Jovanović nada se da će banka biti uspostavljena što pre, ali ističe da je još bitniji Državni registar: "Ovim zakonom omogućava se ženama bez partnera da idu na VTO sa doniranim materijalom. Donatori mogu biti ljudi koji ispunjavaju sve uslove predviđene pravilnicima, ali i ljudi koji su u procesu VTO a koji ispunjavaju uslove."

FINANSIRANJE DONACIJE POLNIH ĆELIJA I EMBRIONA

Za razliku od drugih zemalja u kojima donatori dobijaju određenu nadoknadu, u Srbiji je strogo zabranjeno nuđenje polnih ćelija i embriona radi sticanja bilo kakve koristi, pa se postavlja pitanje ko će snositi troškove struke, te i ko će dobrovoljno ostavljati svoj materijal u banku.

"Donacija reproduktivnih ćelija i embriona je osetljiva procedura koja otvara brojna pitanja, posebno etička i zakonska. Novim pravilnicima jeste definisano mnogo toga, ipak i dalje ostaju neke nerešene stavke koje njima nisu obuhvaćene. Nije dovoljno samo da donesemo zakonska rešenja. Moramo i da informišemo ljude o značaju donacije reproduktivnog materijala i polnih ćelija, da ih bliže upoznamo sa kriterijumima i uslovima pod kojima je ona moguća. Ostaje i da se precizira pitanje finansiranja donacije. Za razliku od sveta, gde donatori polnih ćelija dobijaju određenu novčanu nadoknadu za to, kod nas zakon predviđa da to bude dobrovoljan čin. Čeka se odgovor na pitanje ko snosi troškove angažovanja struke i potrošnog materijala koji nisu ni malo zanemarljivi", kaže doktorka Crnogorac.

U većini zemalja, doniranje ćelija i embriona zakonom je definisano kao čin altruizma, ali se na osnovu putnih troškova, odsustva sa posla i ostalih troškova donatoru daje određena materijalna nadoknada, kaže Sandra Jovanović: "Nadamo se da će tako biti i kod nas, jer u suprotnom ćemo imati problem sa pronalaskom donora. Takođe, lično smatram da ljudi moraju da imaju društvenu svest zašto i za koga to rade, a to je za ljude koji se suočavaju s problemom neplodnosti i čekaju na dete dugi niz godina."

KO IDE NA DONACIJU

Statistika kaže da 63 odsto parova odlazi na donaciju jajnih ćelija, a 37 odsto na donaciju spermatozoida, objašnjava doktorka Crnogorac. "Moje iskustvo pokazuje da pre velikog koraka koji podrazumeva donaciju, bilo da se radi o jajnim ćelijama, donaciji spermatozoida ili embriona, treba napraviti međukorak. Taj dodatni manevarski prostor šansa je koja je pomogla da se u 27,6 odsto slučajeva ne ode na donaciju. Reč je o preimplantacionoj genetskoj dijagnostici. Za većinu parova koji iza sebe imaju već brojne pokušaje, to je značilo konačan uspeh i pre tog procesa. Dobra vest je da je podržana preimplantaciona analiza embriona ukoliko postoji opasnost od prenošenja nasledne bolesti ili zbog više ponovljenih neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje. Ono što posebno brine je sve veći broj mladih žena sa smanjenom ovarijalnom rezervom ili ‘siromašnim jajnicima’, koje su već sa 30 godina kandidatkinje za donaciju."Brojne su predrasude o donaciji, a jedna od najčešćih je "ko zna čije je to dete". Doktorka odgovara da je kod donacije jajne ćelije sačuvana genetika oca: "Osim toga, od prvog trenutka, od oživljavanja embriona u materici pa sve do rođenja deteta, kompletan razvoj se odvija preko krvi majke i njenog organizma. Ona sve vreme utiče na razvoj ploda i tada postaje biološka majka."

Udruženje "Šansa za roditeljstvo" nema podatke o broju ljudi kojima je potrebna donacija, ali se smatra da je to 20 odsto od ukupnog broja parova koji se suočavaju s problemom neplodnosti. "Veliki broj parova ali i žena bez partnera do sada je na ovakvu proceduru odlazio u Češku, Grčku i druge zemlje, te se činilo kao da su te zemlje uspešnije u VTO proceduri, a u stvari je njihova uspešnost dolazila upravo iz procedure donacije. Nadamo se da će ubrzo zaživeti sve ovo i kod nas te da parovi neće morati na lečenje u inostranstvo, a posebno se nadamo da će RFZO prepoznati značaj donacije i finansirati je", zaključuje Sandra Jovanović.

KAKO SE DONIRA GENETSKI MATERIJAL

Doktorka Crnogorac objašnjava da se kompletna procedura odvija u strogo kontrolisanim uslovima i to na dva načina. "Prvi način je istovremeno stimulisanje donatorke i primateljke, sa ciljem usaglašavanja menstrualnog ciklusa. Dobijaju se jajne ćelije, odmah se obavlja oplodnja spermatozoidima partnera i radi se embriotransfer iz tzv. ‘svežeg ciklusa’. Drugi način je kada se donatorka stimuliše nevezano za ciklus primateljke i njene dobijene jajne ćelije se zamrzavaju kako bi se koristile za oplodnju. Za donaciju spermatozoida najčešće se koristi zamrznut materijal donatora koji je dobijen ejakulacijom. Minimalno vreme čekanja je 2-3 meseca. Nekad se, naravno, čeka i duže. Uspešnost se kreće iznad 50 odsto." Prema njenom mišljenju, kandidatkinja za donaciju polnih ćelija ili embriona ne bi trebalo da bude starija od 45 godina, zbog zdravlja buduće majke, ali i zbog kvaliteta života budućeg deteta.

Prema doktorkinim rečima, zamrzavanje jajnih ćelija je u povoju u Srbiji, ali se svakodnevno beleži porast interesovanja. "Pre svega je reč o ženama koje postupak vantelesne oplodnje žele da realizuju kada osete spremnost za to ili se pak opredeljuju za prikupljanje većeg broja jajnih ćelija, kako bi osigurale potencijalno viši procenat šanse za trudnoću. Ubuduće će pravo na BMPO postupak i nove procedure imati i žene bez partnera. Interesantno je da se one pre odlučuju za čuvanje svojih jajnih ćelija nego za vantelesnu oplodnju sa doniranim muškim reproduktivnim ćelijama u susednim zemljama i klinikama sa kojima sarađujemo".

Takođe, doktorka Crnogorac napominje da 90 odsto evropskih i svetskih klinika koje poseduju banku polnih ćelija, rade na bazi svežih ćelija, jer je time osiguran viši stepen uspeha u postupcima BMPO. "Smatram da u Srbiji treba da uradimo istu stvar i da na taj način svrstamo našu zemlju u sam vrh svetske liste po uspehu BMPO. U protivnom, beležićemo i dalje odliv velikog broja parova na lečenje steriliteta u inostranstvo."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---