Portret savremenika – Miroslav Ćiro Blažević >

Nacionalista protiv nacionalizma

Jedna izjava proslavljenog fudbalskog trenera moga bi da uradi više za pomirenje Srba i Hrvata nego stotine inicijativa i konferencija. Samo ako mu ostane glava na ramenima i ako neko krene njegovim primerom

"Neke stvari su tajna dok ne dođu kod Ćire, a onda postaju senzacija", jedna je od najčuvenijih u moru čuvenih izjava Miroslava Blaževića zvanog Ćiro, fudbalskog stručnjaka koji je proslavio hrvatski fudbal. Ovaj držeći čiča, rodom iz Travnika u Bosni, napunio je 84 godine, ali i dalje svojim javnim nastupima uspeva da sebe dovede u centar "pozornosti" kako hrvatske tako i javnosti u "čitavoj regiji".

Tako je i poslednjih dana, kada je posle niza sramotnih napada ne Milorada Pupovca i druge članove srpske zajednice u Hrvatskoj okupljene u Srpskoj samostalnoj demokratskoj stranci, Blažević obnarodovao predizborni spot u kome poziva da se prestane sa napadima na Srbe, Pupovca i one koji nisu Hrvati jer su i oni građani Hrvatske i imaju sva prava kao i svi drugi. Naime, SSDS kao i sve druge partije na teritoriji Evropske unije učestvuju u kampanji za izbore za Evropski parlament zakazane za nedelju 26. maja 2019, a na njima se biraju poslanici budućeg parlamenta EU.

Kako je izjava fudbalskog trenera u tolikoj meri postala važna za dve najveće države pretekle iz nekadašnje SFRJ? I kako se dogodilo da jedan hrvatski nacionalista ustane u odbranu manjine koja od početka raspada SFRJ 1991. godine pokušava da opstane u Hrvatskoj?

Blažević u Hrvatskoj ima status fudbalske legende, narodskog čoveka i "trenera svih trenera", najmanje je dva navrata u potpunosti promenio fudbal u Hrvatskoj tako da je ona danas svetska fudbalska sila. Svojim gestom u potpunosti je uspeo da razobliči licemerje onih delova hrvatskog društva koji svoj identitet grade na negaciji srpskog identiteta i da pokaže da za najhrabrije poteze ipak treba imati muda – makar bili podvrgnuti i operaciji prostate, kao što je Ćiro bio. Iako šestu godinu članica EU, Hrvatska nije uspela da se izbori sa svojom prošlošću i brojni su primeri kada se taj deo istorijskog nasleđa upotrebljavao da bi se Srbima prvenstveno pokazivalo gde su i šta im sledi ako previše "dignu glas". Kao po pravilu, kad god bi se pojavio neko od članova srpske zajednice ko doprinosi njenom i kulturnom i političkom životu, a to su, po pravilu, bili ljudi iz Pupovčeve okoline i Srpskog narodnog vijeća, pojavili bi se i zlokobni ustaški simboli, poruke i pretnje. Naime, kao da u državi gde bi trebalo da sve bude poprilično opušteno i uređeno, postoji neka pozadinska sila koja uvek i svuda mora da istakne ustaštvo kao najznačajniju komponentu hrvatskog identiteta i hrvatske nezavisnosti.

Tome i takvome "bezimenom sistemu" suprotstavio se Miroslav Blažević, najneobičnija pojava u svetu sporta decenijama unazad, čovek koji je uvek i svuda glasno i jasno iznosio svoje stavove, pa je valjda i zbog te svoje osobine osetio potrebu da pod stare dane istupi i nekako sam stane u zaštitu svojih sugrađana srpske nacionalnosti. Blažević je to učio znajući da će se na njega usmeriti i "kuso i repato", te da će se podići svaki nacionalistički ludak na internetu, ali, svestan svog mesta u tom društvu i onoga što je za to društvo uradio u životu, govorio je u zaštitu Srba na "Ćirin način", pomalo se šaleći ali sa jasnom porukom da se na ljude druge nacionalnosti ne sme udarati ni na koji način.

FUDBAL JE PRIČA O FUDBALU

Malo je ličnosti kao što je Blažević u ovom delu Evrope. Neke druge države, neki drugi sistemi, vole i cene svoje velike trenere i oni u tim sredinama imaju status polubogova; to je posebno slučaj sa trenerima u Engleskoj.

Kada je Balkan u pitanju i kada se pogleda unazad, velikih imena kao i da nije bilo osim Miljana Miljanića, delimično Vujadina Boškova (a on je ionako mnogo veće ime u Italiji nego kod nas) i Velibora Vasovića. U fudbalu naprosto i nije bilo trenera koji bi nadmašili slavu igrača, klubova i reprezentacije.

Ipak, Ćiro Blažević je oduvek bio baš to, najveće ime tamo gde je radio, još iz vremena kada je prvi put vodio zagrebački NK Dinamo početkom osamdesetih godina prošlog veka. Tada je timu iz Maksimira, koji je posle Drugog svetskog rata bio najbolji u nekadašnjoj Jugoslaviji, doneo titulu prvaka države posle pune 24 godine. Čovek sa leptir-mašnom, sa belim šalom oko vrata, došao je iz Švajcarske gde se godinama učio poslu i upisao se u legende Dinama, tima koji je tih godina predvodio Marko Mlinarić, u kome su igrali braća Bora i Zvezdan Cvetković, gde su stasavali Zvonimir Boban i Robert Prosinečki.

Mi koji smo u to vreme bili deca i koji smo nedeljno popodne provodili pored radio-aparata slušajući radio-prenose utakmica Prve fudbalske lige Jugoslavije, dobro smo upamtili taj tim "zagrebačkih modrih" i njihov povratak u "Veliku četvorku" pod Ćirinim vođstvom. Godinama unazad glavnu reč je vodila Crvena zvezda, pa Hajduk, pa Partizan, tako da je titula za Zagreb tih godina bila kao prosvetljenje. A Ćiro je tih godina bio markiran kao nacionalista i morao je posle tri sezone da ode iz kluba.

Kratko je bio "napolju" pa se opet vratio u Jugoslaviju, preuzeo FK Priština iz Prištine i sačuvao je u Prvoj ligi, što je na Kosovu bilo slavljeno kao nacionalni praznik. Tih dana je Ćiro bio velika zvezda i neka vrsta separatnog lika sa onim svojim belim šalom koji nije skidao ni dok su ga navijači Prištine nosili na rukama.

Sledi povratak u Dinamo i jedna odluka koja će ga pratiti čitav život: u leto 1987. godine on je pustio mladog Roberta Prosinečkog da kao slobodan igrač ode u Crvenu zvezdu, gde se i proslavio. Već s jeseni te godine bilo je jasno kakvog je igrača Blažević "ispustio" tvrdeći, navodno, da će "pojesti svoju diplomu ako Prosinečki postane fudbaler". Kada je na Svetskom prvenstvu u Čileu u jesen 1987. godine Jugoslavija postala prvak sveta u mladoj kategoriji a Prosinečki proglašen za najboljeg mladog fudbalera na svetu, Blažević je bio na udaru kao velika neznalica i svi su nekako zaboravili titulu koju je vratio u Zagreb nekoliko sezona ranije.

Godinama docnije on će reći da je Hrvatska mnogo gora od Srbije kada je nepriznavanje uspeha u pitanju i da Hrvati samo čekaju da ti krene loše pa da te proglase za neznalicu i nesposobnjakovića. Prosinečki je otišao u Zvezdu, sa kojim je osvojio sve što jedan igrač može u fudbalu da osvoji, bio je jedan od najboljih igrača svoga vremena, Zvezda je bila prvak Evrope i sveta, a Blažević je nestao sa fudbalske mape tadašnje Jugoslavije.

Ipak, i iz tog perioda se pamte neke njegove izjave i "ocene".

Za Zvonimira Bobana je tvrdio da je mnogo bolji igrač od Prosinečkog, da igra "u tri brzine" a Robi samo u "drugoj", a objašnjavao je da Prosinečkog nije oterao nego da ga je motivisao i zapravo mu pomogao jer je otišao u pravi klub u pravom trenutku.

Pored toga, njegov nedosanjani san bio je da bude trener Crvene zvezde. Ona je bila veliki evropski klub do raspada Jugoslavije i svima je imponovalo i da igraju u njoj ili da je vode sa klupe. Međutim, govorio je Ćiro, ne može on u Zvezdu iako ga je čak i Ivan Stambolić kontaktirao, jer je veliko ime, a velika imena ne idu za trenera Zvezde jer Zvezda trenere čini velikim. Iz istorijske perspektive ovo izgleda tačno, ali ne zato što je Zvezda bila takva, već zato što je Zvezdin tim vodio Dragan Džajić a trener je bio samo neko ko je sprovodio ideje na terenu. Ćiro, razume se, uprkos velikom poštovanju prema klubu i prema Džajiću, na to nije mogao da pristane, pa je njegova karijera otišla u drugom pravcu.

RAT, HDZ, TUĐMAN I VELIKI POVRATAK

Od trenutka kada je krajem 1991. Hrvatska postala priznata nezavisna država, izgledalo je najnormalnije da hrvatsku fudbalsku reprezentaciju ili Dinamo vodi Blažević. On se od osnivanja HDZ-a deklarisao kao član te partije i veliki prijatelj Franje Tuđmana, prvog hrvatskog predsednika.

Sa njim će do poslednjih dana ostati veliki prijatelj, a Tuđman je bio veliki ljubitelj i pokrovitelj fudbala još iz vremena posle Drugog svetskog rata kada je kao visoki oficir vojske učestvovao u radu FK Partizan. Njih dvojica su svoju ljubav preneli najpre na Dinamo (koji je tih godina često menjao ime) a posle i na reprezentaciju Hrvatske.

Posle okončanja rata 1995. pa do jeseni 1999. godine trajaće najsjajniji period fudbala u Hrvatskoj ne računajući prošlogodišnje finale Svetskog kupa u Rusiji. Naime, malena Hrvatska, vođena sa klupe Ćirom Blaževićem, a na terenu predvođena Davorom Šukerom, Robertom Jarnijem, Prosinečkim, Bobanom, Draženom Ladićem, na Evropskom prvenstvu u Engleskoj 1996. i Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine umalo je došla do finala.

U Francuskoj je osvojeno treće mesto, što je verovatno najveća stvar koja je mogla da se dogodi za promociju novostvorene države, a Ćiro i igrači su postali ravni bogovima u hrvatskoj javnosti.

U tom periodu rođen je mit o Ćiri kao velikom treneru: u fudbalu je stvorio nešto veliko i važno tako da na kraju neće ostati upamćen samo po slobodnim izjavama, psovkama na televiziji i uopšte specifičnom načinu komuniciranja. Biti treći na svetu, iza Francuske koju je predvodio Zidan i Brazila koji je predvodio Ronaldo, pobediti Holandiju u utakmici za treće mesto, izgledalo je ravno čudu za reprezentaciju države koja se borila sa postratnim traumama.

Taj uspeh i ta radost uveliko su doprinos Blaževića. On je uspeo ono što nijedan trener sa prostora bivše Jugoslavije nije: da pripremi tim, ujedini igrače, motiviše ih kako treba i da oni pruže maksimum u najvažnijim trenucima. Hrvatska je imala veliku generaciju igrača, ali ih je imala i tadašnja SR Jugoslavija pa nije uspela ni da se približi tim visinama.

Ipak, dvoboj sa SR Jugoslavijom u kvalifikacijama za EP u Holandiji 2000. godine doneće i veliki bol i razočaranje za Blaževića – moćnu Hrvatsku upravo je SRJ izbacila i sprečila da ode na takmičenje. Dvomeč sa državom bombardovanom 1999. imao je katarzički značaj za Beograd: izbacivanje Hrvatske u kvalifikacijama postalo je neka vrsta kompenzacije za sve izgubljene ratove od 1991. godine.

Mnogo godina kasnije Blažević će govoriti o tim utakmicama kao o primeru viteštva i trenutku kada su sportisti bili iznad politike i "situacije". Takođe, iz tog dvomeča ostaće upamćen detalj kada je na utakmici u Zagrebu Zoran Mirković Bata, igrač SRJ, uhvatio za muda Roberta Jarnija, što je u biti svinjarija, ali je ovde bilo čitano kao dokaz srpske supremacije nad Hrvatima.

Poraz od Srbije mnogo je koštao Ćiru: opet je došao na stub srama i javnost se vratila na ono "Ćiro pederu", što ga prati kroz čitavu karijeru.

KOMENTATOR I LEGENDA

Poslednjih godina Blažević nije u fudbalu kao trener već se pojavljuje kao komentator, ali i kao osoba sa kojom je uvek zabavno razgovarati: od njega se uvek očekuje da kaže ili nešto spektakularno ili da opsuje usred programa uživo. Takvih je primera na desetine i na Jutjubu postoje nizovi snimaka kompilacija njegovih "izjava". Javnost voli prostački jezik, pa Ćiro to često baci da bi se ljudi smejali ili sablaznili, ali uvek ostaje da su njegove ocene fudbala ili dnevne politike ispravne. On, iako u poznim godinama, ne prestaje da šokira i nekako je danas više pop ikona nego nekadašnji fudbalski trener.

Nikada se nije "odrekao" Tuđmana, mada je ponekad govorio da ipak nije bio svestan svega što se dešavalo tokom rata 1991–1995. Poznata je i njegova izjava kada je posetio Tuđmana na samrti. Tada mu je ovaj navodno rekao da mu ne prilazi jer će mu preneti bolest, a Ćiro je rekao da od njega hoće i bolest.

Čest je sagovornik srpskih tabloida koji vole da ga zovu da komentariše i fudbalske i političke prilike. Sada su mu zahvalni pošto se jedan takav Hrvat kao što je Ćiro oglasio da zaštiti Srbe od glupih i opasnih ustaških pretnji.

Bilo bi dobro da se na Ćiru Blaževića i drugi ugledaju. Njegove kolege prvenstveno, ali i oni koji imaju neki autoritet i koji često zatvaraju oči pred svim onim što je realni život i u Srbiji i u regiji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---