AUTORKA I DELO: Milena Pavlović Barili

Kratki prilog za jednu biografiju >

Milenin američki san

Uskoro će biti objavljene nove informacije o Mileni Pavlović Barili, u istraživanju umetnika i filologa Miodraga Kovačevića. Ovom prilikom objavljujemo neke od njih, u feljtonu "Srbija i Sjedinjene Američke Države – dve zemlja, jedna kultura" koji realizuju "Vreme" i magazin "Vitraž"

Život Milene Pavlović Barili završio se prerano (36), ali je ipak trajao dovoljno dugo da za sobom ostavi pečat večnosti, osvoji tapiju vanvremenskog.

Rođena je 1909. u Požarevcu, kao dete Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija. Svoje dvojnosti prihvatila je nehajno, poput kraljevskog ogrtača.

Od majke umetnice nasleđuje pismenost i manire, a od oca, kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika, rafirman i sklonost ka najprofinjenijim nitima estetike.

Živi na relaciji Požarevac–Rim–Parma, putuje u Nicu, Bergamo, Linc, u kojem biva primljena u Majerovu školu, a svoje životne putešestvije u dvanaestoj godini zaokružuje boravkom u manastiru u Gracu, u kojem ovladava nemačkim jezikom. Tada, uveliko poliglota, sa oreolom vunderkinda upisuje se u Umetničku školu u Beogradu koju sa uspehom završava. Zaljubljuje se u temperu, olovku, pod budnim okom profesorke Bete Vukanović, filmske idole Rudolfa Valentina i Lilijana Giša.

Primljena je na Minhensku akademiju, čiji su đaci bili Šagal i Kandinski, konzervativnu tvrđavu koju je vodio slavni profesor Fon Štuk.

Ambijent gluv i reakcionaran, nije mogao da ukroti njenu maštu i suptilnost, te se vraća u Jugoslaviju gde nakon nekoliko izložbi uzalud traži mesto profesora crtanja u Požarevcu, Štipu, Tetovu, ali je odbijena uz obrazloženje da "nema budžetskih mogućnosti". Za talentovanu Milenu, koja je književnost poznavala jednako dobro kao umetnost, sa znanjem pet svetskih jezika, nije bilo mesta u birokratskoj uskogrudosti ni u ondašnjim kasabama. Sumornu simboliku sa sadašnjim trenutkom umetnosti i umetnika teško je zaobići.

Milena se tada nije mogla razumeti, ni ceniti, jer se bitno razlikovala od pogleda i ambicija većine koji su bili "zarobljeni horizontima male sredine", kako je to efektno sročio Miodrag B. Protić. Poput Danila Kiša i mnogih drugih posle i pre nje, bila je predmet tradicionalne surovosti naše sredine, opkrojene neznanjem, koje tako revnosno rađa strah. Biti svoj i duhovno otmen značilo je i tada, skoro kao i sada, biti osuđen na usamljenost i izgnanstvo.

Odlazi prvo u Španiju, a nakon toga u Rim, London i Pariz, gde priređuje nekoliko upečatljivih izložbi (galerija Blumzberi, London, Rimsko kvadrijenale, koje je obišao i Benito Musolini, raspitujući se za njen rad, Žen Epop i Tiljeri, Pariz). Čuveni francuski pisac Žan Kasu rekao je da ona "drži ključ snova slikarstva", a njenoj fantaziji nisu odoleli ni Andre Breton i Žan Kokto.

Posthumno otkrivanje Mileninog umetničkog opusa i dalje traje i vodi nas u njen američki san i opus, o kome se u javnosti vrlo malo zna. Svaki korak ka novim saznanjima o njenoj umetnosti novo je bogatstvo za naše slikarstvo.

USIDRENJE U AMERICI

Odlazak u Ameriku bio je logičan sled nakon laskavih priznanja i uspeha koje je ostvarila u Evropi, koje se zasitila. Amerika je privlačila kao kulturološki neistražen prostor. Milena, opasana dualnostima koje se očituju u njenim slikama i poeziji, celog života je putovala noseći u sebi nemir umetnika i radoznalost. Možda je odlazak u Ameriku bio pokušaj za nekom vrstom usidrenja.

Nakon što je Siba Milačić otkupio od nje svoj portret, zaokružila je sumu neophodnu za odlazak u Njujork na veliku Svetsku izložbu, kupivši povratnu kartu. Rat je, ispostaviće se, tu kartu preinačio u jednosmernu. Žan Kasu ju je tešio da do njega neće doći, dok su sedeli preko puta Opere, iako je već tada zlokobni oblak sumnje uveliko bio u svakoj pori Pariza.

Lađa De Grase iz Avra je krenula 18. avgusta 1939. Milena, sa svojim slikama, koferima, ćaskala je sa zetom slikara Anrija Matisa, držeći u rukama pismo podrške da ostvari svoj američki naum, koje su joj napisali majka i ujak Boža.

NIŠTA JOJ NIJE DATO

Po dolasku ništa nije razumela. Suočavanje sa konzumerizmom opisuje slikovito u pismu ocu Brunu: "Sve se prodaje, kupuje, preprodaje, nema tajni, nema snova, nema praznog hoda." Kako je jenjavao njen evrocentrični elitizam, pojačavala se naklonost ka Americi, koja joj se neposrednošću i mogućnostima polako uvlačila pod kožu.

Živela je u malom pansionu "Žerar" sa emigrantima iz Jugoslavije i kelnericama iz Pijemonta. Neugledna soba bez svetla, i ona, koja je volela da stvara isključivo noću. Odricanja, kompromisi. Potomkinja Karađorđevića iz građanske, buržoaske porodice, postala je žena imigrant u Americi četrdesetih. Mnogi bi odustali, prepustili se, ali ne i ona, sa svojom radnom etikom.

U vrtlogu egzistencijalne bure, svoju bonacu pronalazi razgledajući ulice, spomenike, njujorške muzeje u kojima uživa u flamanskim i firentinskim slikarima 14. i 15. veka. Svojim stavom izdigla se iz siromaštva. Preko dana je tražila posao, nije čekala preporuke.

Upornost joj se isplaćuje kroz prve angažmane, rad na unutrašnjim dekoracijama, izrada idejnih skica za slikanje na fasadama, uređivanje izloga butika. Bila je u stanju da radi danonoćno, da ne jede i ne spava.

VOG

Već u decembru, zahvaljujući preporuci Beti Fajnan, postaje saradnik poznatog modnog časopisa "Vog", za koji je uradila svoju prvu naslovnu stranicu, ilustraciju svetloplave venčanice. To je vreme kada je za svoj trideseti rođendan naslikala kultni Autoportret sa velom. Put do stalnog ugovora u "Vogu" bio je mukotrpan, bez ikakvih modnih predmeta iz "glave" je izrađivala korice za izdanja, portreti i honorari nisu joj isplaćivani na vreme. Ipak, polako ali sigurno, preko renomiranog časopisa probijala se u javnost, i ubrzo je bila pozvana da se sa svojom slikom, platnom sa vizantijskim anđelom, odazove dobrotvornoj zabavi za Francusku. "Kad su na bini pokazali moju sliku, dobila sam ogroman aplauz", pisala je Danici.

IZLOŽBE I PORTRETI, MENOTI

Za Milenu se tada zainteresovao i poznati menadžer Džulijan Levi, koji u martu 1940. priređuje njenu prvu samostalnu izložbu u istoimenoj galeriji, u kojoj su svoja dela pre nje izlagale veličine poput Dalija, Dišana, Fride Kalo, Magrita, Đakometija. Upravo na tom mestu prikazan je kultni Bunjuelov film Andaluzijski pas.

Mnogi listovi, uključujući i čuveni "Umetnost portreta", uputili su joj pozitivne kritike. Robert Horn tumačio je njeno slikarstvo kao "ogromno polje uspomena, beskrajnu nostalgiju i arhitekturu sanjarenja". U to vreme odlazi redovno na elitne balove u hotel Valdorf Astorija, ruča sa Helenom Rubinštajn, i užurbano radi portrete američkih bogataša.

Na jednom prijemu upoznaje i mladog kompozitora italijanskog porekla Đan Karla Menotija, koji joj postaja najbliži prijatelj. Milena će nešto kasnije za Menotijev balet Sv. Sebastijan, koji se oslanja na komediju del arte, izrađivati kostime i scenografiju. Ova tema joj je u vizuelnom smislu bila bliska, pošto je deo njenog kulturnog nasleđa. Simbole iz ovih komedija često je koristila i u svojoj umetnosti, poput arlekina.

I sam Menoti je zasluge za veliki uspeh baleta pripisao Mileninim kostimima. Nakon Sv. Sebastijana glavno njujorško pozorište sklopilo je s njom ugovor o izradi dekora i kostima za Šekspirovu komediju San letnje noći, koja nikada nije izvedena.

Nekoliko dana pred smrt Milena je Menotiju poklonila svoju poslednju, nedovršenu sliku, kao i svog psa. Nekoliko godina kasnije inspirisan njenim tragičnim odlaskom Đan Karlo joj posvećuje operu Svetica iz Ulice Bliker. A njeno delo Monahinja, koje je dobio na poklon, koristi za najavni plakat. O tome kakav je značaj naša umetnica imala u njegovom životu govori centralno mesto te slike u njegovom salonu, što je ovekovečeno na mnogim fotografijama.

Druga izložba održana je iste godine u Jugoslovenskom fondu. Retrospektiva njenog portretskog opusa obuhvatila je i remek-delo, portret Barbare Malori, rođene sestre Margaret, bliske Milenine prijateljice, mecene i kolekcionara, koja je zaslužna za obogaćivanje riznice Milenine memorijalne galerije u Požarevcu. Na slici su spojeni prikaz osobe na slici i snoviđenje Barilijeve u drugom planu, kroz kolorit i oslanjanje na oskudnu mesečevu svetlost.

Mileninim američkim okruženjem i njenom zaostavštinom rasutom po svetu, dugim nizom godina bavi se umetnik i filolog Miodrag Kovačević. On Milenu istražuje kao posebnu celinu u ličnom, kulturološkom i konkretnom kontekstu umetnosti, kroz specijalizovanu internet datoteku, koja je sublimirala najveći broj podataka dostupnih našoj javnosti. Osim toga učestvovao je kao sagovornik i najznačajniji predstavnik nove scene umetnika u dokumentarno-igranom filmu Milena, a multimedijalno je Mileninu poeziju dodatno približio njenim poštovaocima, objedinivši njeno kompletno stvaralaštvo. Godine 2015. stupio je u kontakt sa Barbarom Malori, koja je kroz prepisku opisala njena i sestrina iskustva sa Milenom, a takođe mu je poslala fotografiju, a kasnije i reprodukciju u boji visokog kvaliteta. Ovaj portret je do tada u našoj javnosti bio poznat isključivo kroz crno-belu fotografiju nedovršene slike koju je ona poslala majci Danici. Ovo veliko otkriće predstavljeno je kroz multimedijalni performans, 2018. i 2019. godine, u ULUSU u Beogradu, Galeriji Milene Pavlović Barili u Požarevcu i na retrospektivnoj izložbi u Domu Jevrema Grujića.

Miodrag Kovačević je 2015. došao do još dva otkrića. Prvo se tiče izložbe ženske savremene vizuelne umetnosti "31 žena" održane krajem januara 1943. Među izlagačima, uz Fridu Kalo i Milena.

Njihove sudbine, koje su imale iste geografske tačke prespajanja (Pariz, Amerika), spojile su se kroz njihova dela, ako ne i neposredno. Izložbu je organizovala Pegi Gugenhajm. Nikada do tada žena umetnica nije bila u centru pažnje, pa ne čudi što je izložba naišla na podeljene kritike.

Drugo otkriće se tiče Mileninog pojavljivanja u obimnom rečniku iz oblasti umetnosti, kulture, televizije, baleta objavljenom početkom 40-ih godinu u Sjedinjenim Državama, što predstavlja trajno svedočanstvo o njenom značaju i uticaju, koji je ostvarila u tako kratkom periodu.

Te, kao i mnoge druge nepoznate detalje o Mileninom životu, uključujući i fotografije raskošnih kostima koje je napravila za Menotijev balet, moći ćete da saznate u dve knjige koje će uskoro biti objavljene – Novi fragmenti o Mileni Pavlović Barilli i Milena – putovanje kroz sećanja, poetsko-biografski roman, koji pored autorskih rekonstrukcija sadrži i izvornu prepisku umetnice sa roditeljima i prijateljima, od kojih neka pisma do sada nikada nisu objavljena.

AMERIČKI OPUS

Poslednja izložbu u Americi održana je galeriji Korkoran u Vašingtonu. Ova galerija ne poseduje niti jedno njeno delo, a kada su u pitanju javne američke institucije, jedna njena slika ponosno krasi zid univerziteta Jejl.

Tri samostalne izložbe za samo šest godina provedenih u Americi kolosalan su uspeh, iako to možda ne deluje tako iz današnje perspektive. Tada, u periodu između dva svetska rata, mnoštvo umetnika je svoju sreću okušalo baš tamo, a konkurencija je bila neumoljiva.

Zbog čega je malo ljudi u Americi upoznato sa njenim likom, možda je pitanje mrene zaborava, neinformisanosti, pitanje koje ovaj tekst, poput bakljonoše, želi da osvetli. Otkrivanje njenog umetničkog nasleđa, i nespornog značaja, dvosmeran je proces, koji se paralelno odvija na obe strane okeana, a prirodno je da otpočne u Srbiji.

Istoričari umetnosti definišu Milenu kao nadrealistu, ali je s vremenom ona počela da se referira i na velika muzejska dela iz renesanse koja su je inspirisala dok je obilazila francuske i italijanske muzeje. Američka faza rađa njen magični realizam.

Portretisanjem se bavila iz egzistencijalnih razloga. Bilo joj je teško da se neretko oprašta od čistog slikarstva i fantazije. Borila se protiv uticaja i presija komercijalnog koliko je mogla. "Do izvesne mere znaju šta je dobro, ali ako je bolje i mnogo bolje od dobrog, oni ne vide više, nemaju ni oštro oko, ni vremena da misle", smatrala je.

Aristokratskom sloju društva koje je slikala u realističnoj formi, dodavala je u drugom planu neke magične prostore. kako je to zapazio Miodrag B. Protić. Postoji nešto duboko njeno i intimno u nečemu što je suštinski tuđe. Ona je u svoje zadatke utkala sebe, u drugom planu je uspela da oslobodi svoju autentičnost. Da joj život nije tragično okončan, i da je mogla da potpuno sanja svoje snove, njeni radovi ne bi nužno bili bolji, ali bi ona bila ispunjenija. "Njena magija dolazi iz spajanja nespojivog, dvojnosti, Mediterana, Italije, raskošnih kultura antike i renesanse, mistike Balkana, slovenskih bajki koje je slušala u krilu svoje bake u Požarevcu. Mirenje tih krajnosti ključ je njene autentičnosti", bez sakrivanja emocija smatra Miodrag Kovačević.

Godine 1944. pala je sa konja i teško se povredila. Zabluda je da je umrla od posledica tog pada – u pismu ocu kaže da se oporavila od povrede, zbog koje je nastavila da nosi zaštitni metalni korset.

Njena smrt kod poštovalaca njenog lika i dela i danas budi tugu, pijetet i poštovanje ispred kontroverzi. Njeno srce je stalo, ali je i nastavilo da kuca u njenim slikama i kroz njenu poeziju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---