Portret savremenika – Boško Obradović >

Uspon »političkog huligana«

Pitanje je da li su ispadi koje Obradović pravi deo njegovog temperamenta ili deo taktike kojom želi da privuče što više opoziciono raspoloženih birača. Deluje da se za sada isključivo svojim javnim nastupima izborio za mesto jednog od lidera opozicije, ali i da je svojim postupcima i rečima doveo do toga da se mnogi koji opoziciju podržavaju pitaju da li je to što je Obradović protiv Vučića dovoljno da bi se s njim koračalo u istoj koloni

Dovoljno načitan da umesto grupe navijača vodi partiju, ali nedovoljno vaspitan da ne vređa starije i da se ne tuče po državnim institucijama kao što je Narodna skupština, Boško Obradović svojim likom i delom neverovatno podseća na grubijana o kojem su The Smiths ispevali pesmu Sweet and Tender Hooligan (Simpatičan i nežan huligan). U toj pesmi Morisi, praveći se da staje na stranu huligana koji je po ko zna koji put napravio incident, mekano-posprdnim tonom kaže "ne krivite ga" i uverava da se tako nešto "nikad više neće ponoviti/naravno da neće/ne do sledećeg puta".

Evroskeptično i ne naročito slobodarski nastrojeni lider Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović bio je jedan od razloga što je deo liberalno-demokratski nastrojenih građana, koji su se bili priključi protestima "1 od 5 miliona", pomislio kako taj protest možda ipak nije njihova borba ako je Obradović među ključnim figurama koje će tu borbu predvoditi. Ovaj "Srbin i profesor srpske književnosti", kako Obradović ističe kad god ga, najčešće iz poslaničkih redova SNS-a, prozovu da je "bahati fašista", podstakao je svojim uključivanjem u ne-više-tako-građanski protest da se deo dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka, koje su roditelji na krkače i za ruku vodili na demonstracije protiv Slobodana Miloševića, isključi iz protesta koji su počeli pre više od godinu dana.

U maniru novog doba, deo mladih oglasio se tada negodovanjem na Fejsbuku, Tviteru i platformama poput Telegrama i Mediuma, objašnjavajući zašto ne žele da učestvuju u protestima nakon što je Obradović označen kao jedan od lidera opozicije. "Prijatelji i porodica me gledaju kao izdajnika, verovatno već sumnjaju da glasam za SNS zato što subote provodim kod kuće umesto na ulicama", pisala je sredinom marta prošle godine u blogu na platformi Medium Maša Milutinović, jedna od učesnica protesta. "Svaki povik ‘Ustaše’, svaka pesma o Kosovu, svaki poziv na boj, svaki homofobni govornik, svaka pljuvačka na Prajd info centru mi potvrđuje taj osećaj u stomaku da za mene tamo nema mesta", napisala je Maša. Mnogi drugi nisu ništa rekli, samo su se udaljili.

Od Obradovića, kao opozicionog političara koji je partiju pokrenuo takoreći iz studentske sobe, očekivalo bi se makar da se uspešnije približi sve malobrojnijim mladima koji se uopšte interesuju za politiku i izlazak na izbore. Mada, ako se uzme u obzir Obradovićeva isključivost prema svemu što nije srpsko, uz sklonost ka verbalnoj agresiji i upadanje u fizičke čarke u kojima iznova i iznova odaje utisak da se slučajno našao u nebranom grožđu, pitanje je da li je za njega uopšte i postojala prilika da uspostavi razumevanje sa onim mladim ljudima koji bi da na nenasilan i koliko je moguće pristojan način menjaju vlast u Srbiji. Posebno poražava činjenica da Obradović (1976), koji je svoje dvadesete proveo u cirkusu devedesetih, kao da ne shvata da bi deo njegovih potencijalnih mladih glasača konačno želeo da bude deo nečega što nije SNS, ali ni Obraz ili SNP Naši. Takvom mu se još teže prašta nego nekom političaru sa većim stažom, u kojeg su mnogi već stigli da se razočaraju dok je u nekoj od prethodnih epizoda bio na vlasti.

OBEĆAVAJUĆI POČECI

U sveže sročenoj političkoj biografiji Boška Obradovića na sajtu Srbija Izbori 2020, navodi se da je tokom studija srbistike na Filološkom fakultetu u Beogradu, sa još dvoje kolega, "1999. pokrenuo glasilo studenata srbistike ‘Dveri srpske’, koje je s vremenom preraslo u jedan od vodećih srpskih časopisa za nacionalnu kulturu i društvena pitanja, iz čijeg kruga saradnika je 2003. formirano udruženje građana Srpski sabor Dveri". U kontekstu osnivanja partije koja je nikla iz idealističkog zalaganja nekolicine studenata, koja je već nakon drugog učešća na parlamentarnim izborima ušla u parlament, Obradovićev politički put jeste priča o uspehu. Pohvalan ton biografiji pridaje i podatak da je Obradović za svoju diplomsku studiju "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam" 2005. godine dobio Nagradu "Miloš Crnjanski" (za najbolju knjigu eseja objavljenu na srpskom jeziku u periodu 2003–2005). Obradović je autor više knjiga, u koje se ubraja i njegov diplomski rad posvećen srpskoj književnoj desnici 20. veka objavljen u izdanju Catena mundi, kuće čije su primarne teme nacionalna istorija Srba i kulturna politika srpskog stanovništva.

I ne samo to, već je krajem prošle godine, u danima dok su studenti blokirali Rektorat Univerziteta u Beogradu tražeći ubrzavanje odluke o doktoratu Siniše Malog, Obradović iz diskusije o njegovoj akademskoj čestitosti izašao čist. Naime, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo je usred blokade spekulacije o tome da je ovaj nečasno stekao svoju diplomu ("Je l’ pitao neko kako je Boško Obradović, koji, priznajmo, nema diplomski, položio pred članom svoje stranke, i to visokim funkcionerom Milanom Lomparom. Je l’ treba da sumnjamo u akademsku čestitost Lompara?"). U odgovoru, Vladimir Dimitrijević je preuzeo na sebe da jemči za Obradovićevu akademsku čestitost, pa je u ličnom stavu za "Danas" ispričao da je bio prisutan na Obradovićevoj odbrani diplomskog rada. Dimitrijević je tada izneo detalje poput toga da je Obradovićeva prosečna ocena na studijama bila 8,5 (što na srbistici važi za sasvim solidan i teže ostvariv prosek nego na drugim smerovima na Filološkom fakultetu), te da mu je mentor (koji nije Lompar, o čemu se moglo čuti i od samog prof. dr Lompara) dr Novica Petković, poznat po svojim visokim kriterijumima, za diplomski dao ocenu devet.

Evo konačno nekoga sa pravom diplomom, moglo bi se s pravom pomisliti. Međutim, brojni Obradovićevi ispadi kvare opšti prosek. Na primer, u martu 2008. godine je Obradović sa grupom aktivista Dveri prekinuo tribinu "Peščanika" u Pančevu, sa zahtevom da dverjani postave pitanje: "Slušamo tiradu da su Albanci žrtve, i hoćemo zato nešto da pitamo. Saslušali smo vas sve, rekli ste šta ste imali i dosta je." Aktiviste Dveri iz sale je na kraju izbacila policija, a Obradović je, preneo je tada "Blic", objašnjavao kako "on i njegovi istomišljenici nisu želeli da prave incidente, već samo da sučele mišljenja, jer je to prava demokratija".

ISPADI I AKCIJE

Za koje se to još stavove, principe i vrednosti, osim deklarativno demokratskih, zalaže Boško Obradović? Osim stava da je Kosovo Srbija, Obradović ističe i da je Krim Rusija (što je kao pisanu izjavu, koja se suprotstavlja zvaničnom stavu Srbije, Obradović još krajem 2015. dostavio i ruskoj informacionoj agenciji TASS). Tako je u decembru prošle godine, na konferenciji u Skupštini Srbije, Obradović rasklopio zastavu Krima koju je dobio od predstavnice ruske Dume Natalije Poklonske i zvaničnika Krima. Ovaj incident prethodio je maloj i opskurnoj međunarodnoj konferenciji "Beogradski dijalog: za konstruktivne odnose sa Rusijom i priznanje volje naroda Krima (da bude u sastavu Rusije)", koja se 6. decembra održala u Ruskom domu u Beogradu, a na kojoj je o potrebi da se ujedine međunarodni napori za podršku Kosovu, Krimu i Donbasu govorio i Boško Obradović. Tokom poslednjih godina, Obradović je u više navrata putovao na Krim. Među putovanjima izdvaja se ono iz oktobra 2015. godine, kada je grupa srpskih političara iz Demokratske stranke Srbije predvođena Sandom Rašković-Ivić, zajedno sa Dverima i Boškom Obradovićem, posetila Krim u cilju razbijanja "informacione blokade koju su napravili zapadni mediji" nakon referenduma. Ideja posete, prenela je tada Krimska informaciona agencija izjave Obradovića i Rašković-Ivić, bila je da se na Krimu započne kampanja koja bi propagirala odustajanje Srbije od pridruživanja Evropskoj uniji.

Nekako se standardno na ovaj paket stavova lepi i stav o NATO-u kao "zločinačkoj organizaciji", zabrinutost zbog "sve većeg broja ilegalnih migranata koji prolaze kroz Srbiju", kao i ideja da je potrebno "što hitnije vraćanje vojnog roka", dok bi na Parade ponosa najbolje bilo da svi zaborave. Više puta od početka protesta prozivan od strane SNS-a da je "ljotićevac" (uz pomenuto "fašista"), Obradović je u aprilu u "Utisku nedelje" objasnio da je on "antifašista i tradicionalista privržen istorijskom nasleđu", kao i da nije sledbenik ideja Dimitrija Ljotića, ali da mu je bliska ideja pokušaja da se napravi politika zasnovana na hrišćanskom pogledu na svet.

Ilustrativan je bio i Obradovićev poduhvat u novembru ove godine, kada je na imitaciji fasade na zgradi hotela pored Pozorišta u Vranju (gde je bilo u toku renoviranje), crvenim sprejom, onako dečačko-navijački, napisao "BOJKOT", dok je tablu "Trg Republike" prepravio u "Trg laži Aleksandra Vučića". Grad Vranje je podneo protiv Obradovića prekršajnu prijavu zbog "pisanja grafita na lažnoj fasadi", prenele su "Južne vesti". Likujući, Obradović je novinarima rekao kako se "raduje sporu sa SNS-om".

Kad smo već kod ideje o bojkotu izbora, koju je prošle nedelje kritikovao Dragoljub Mićunović pa se zbog toga Obradović obrušio na njega prizemnim uvredama, lider Dveri je o tome govorio i mnogo ranije, o čemu svedoči i intervju za Dojče vele iz oktobra 2017. godine. Na konstataciju novinara da je Obradović "jedini pominjao mogućnost bojkota beogradskih izbora, ali izgleda da od toga neće biti ništa", predsednik Dveri objasnio je kako pokret "više meseci, rekao bih i godina, insistira na tome da izbori u Srbiji nisu fer i pošteni i da nema slobodnih izbora bez slobodnih medija". Na pitanje "može li bojkot uopšte da uspe", uz konstataciju da "kolege iz opozicije kažu da to nikad nije bilo moguće u Srbiji", Obradović uverava da "može da uspe sve što se ozbiljno pripremi i dobro sprovede".

Iako isključiv prema Albancima, Obradović se dobro razume sa desničarskim antigej strujama u Hrvatskoj. Tako su, prema pisanju portala Index, Dveri 2016. godine potpisale globalni antigej manifest tada nastale Međunarodne organizacije za porodicu, a hrvatski konzervativci nisu skrivali simpatije za Obradovićev govor o tome kako od prava LGBT osoba postoje važnija pitanja, poput obespravljenih radnika za koje država ne brine. Taj govor Obradović je 2017. održao u Narodnoj skupštini Srbije.

PUN KRUG

Brojne su Obradovićeve šetnje po granicama ekcesa, a sve u cilju uspostavljanja "prave demokratije". U oktobru 2017, istog meseca kada je u Skupštini izneo predlog Dveri da se na dnevni red uvrsti rezolucija o Kosovu sa kamenom u rukama, za koji je tvrdio da je sa Kosova, uz recitaciju stihova pesme Otadžbina Đure Jakšića, Obradović je za kravatu "povukao" poslanika SNS-a Marka Atlagića. "Bila je šala i neće se ponoviti", opisao je to Obradović u maniru "simpatičnog i nežnog huligana", neće do sledećeg puta. Početkom meseca, građani su imali priliku da vide i sliku Obradovića i Aleksandra Martinovića kako se gurkaju u skupštinskoj sali, u prvom planu manje tuče koja je izbila nakon što je Obradović hteo da brani pravo srpske crkve u Crnoj Gori.

Obradović često opravdava epitet "političkog huligana", koji mu je tokom poslednje razmene oprečnih stavova nadenuo Dragoljub Mićunović. Pritom, njegovi javni nastupi umeju da budu i vrlo smireni, kritike vlasti razložne i elokventno iznete, samo što u tim kritikama ume i lako da sklizne u najprizemnije "desničarenje", optužujući, na primer, Vučićevu vlast da namerava da naseljavanjem migranata promeni strukturu stanovništva u Srbiji.

Pitanje je da li su ispadi koje Obradović pravi deo njegovog temperamenta ili deo taktike kojom želi da privuče što više opoziciono raspoloženih birača. Deluje da se za sada isključivo svojim javnim nastupima izborio za mesto jednog od lidera opozicije, ali i da je svojim postupcima i rečima doveo do toga da se mnogi koji opoziciju podržavaju pitaju da li je to što je Obradović protiv Vučića dovoljno da bi se s njim koračalo u istoj koloni. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste i da li ideje za koje se Obradović zalaže, previše desne za demokratu i nedovoljno ekstremne da bi ga svrstale u krajnju desnicu, mogu da naiđu na dovoljnu podršku glasača. O tome će se odlučivati na izborima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---