---

Nema junačenja! Obesmišljeno je. Nema delanja, ako baš niste epidemiolog, virolog, lekarka ili medicinsko osoblje... I najzad: nema čak ni onog slatkog privida kako je svuda na svetu mnogo bolje

Rođena sam u Beogradu, 1982. Dakle, vanredna stanja su moj separe!

To nije popularno mišljenje, pa se uglavnom trudim da ga prećutim, ali nešto u mom teatralnom biću nalazi da su vanredna stanja u suštini – krajnje romantična... Svaka budala ima pravo da, prema ukusu, dodaje šećer u svoje sećanje na detinjstvo i mladost, i ja se – u ovoj stvari – ne razlikujem od drugih. Na kraju krajeva: nisam kriva što je taj period mog života bio u neraskidivoj vezi sa raznim vrstama vanrednih stanja. Vanredna stanja su bila redovna pojava mog odrastanja.

Tokom ratova u Jugoslaviji, bila sam premala da shvatim promer i apsurd ukupne tragedije, ali i taman dovoljno velika da se ložim na budalaštine. Skupštinu sam gledala sa više pažnje nego "Metlu bez drške", a rat pratila kao tekmu, u kojoj navijamo "za naše"... Hiperinflacija mi je izgledala kao monopol, sa pravim parama, a tokom NATO bombardovanja bila sam princeza sopstvenog puberteta: sve ono što bi mi svakako bilo uzbudljivo, jer imam sedamnaest, bilo je dignuto na enti stepen, činjenicom da okolo padaju bombe... Peti oktobar, kao i protesti iz ‘97, bio je time of my life: ulični performans revolucije; a tokom Sablje pravila sam se u mladu intelektualku društvene provenijencije. Učila sam i vežbala kritičko mišljenje i izražavanje, pa su sav jad i beda u zemlji nakon atentata na premijera zapravo pružali odlične uslove za moju političku artikulaciju i intelektualno stasavanje. U toku poplava, s vanrednim stanjima već sam bila "na ti", pa samim tim i nezaustavljiva: puna ideja, snage i želje da nešto pomognem i doprinesem. I takoreći: "bilo je lepo" – koliko god ta tvrdnja zvučala surovo i nekorektno prema ljudima kojima su bujice i mutna voda odnele sve.

A onda? Onda se desilo – OVO! Vanredno stanje koje ne liči ni na jedno prethodno i koje, ni pored najbolje volje, ne uspevam da romantizujem. Pojam vanrednog u mojoj glavi ima veze sa nečim herojskim; s lošim okolnostima, koje iz ljudi izvlače najbolje osobine; sa solidarnošću, hrabrošću, otporom i kohezijom unutar zajednice, pa s tim u vezi, ovo je sada – vanredno stanje za... kukavice (da ne upotrebim ulični izraz, kada već svi znamo koji je).

Nema žurki u podne. Zapravo, nema žurki uopšte! Nema mostova da ih branimo, ni trgova za recitacije... Nema igranja predstava u humanitarne svrhe. Nema pozorišta, ni koncerata, nema mogućnosti za okupljanje. Nema nastupa na ulici ili makar u staračkom domu; radionica s decom iz ugroženih područja, niti načina da na rever staviš bedž sa nekim targetom i tako donekle podigneš moral... Pritom, nema ni onih običnih, onih takozvanih malih stvari, koje svako, makar u redovno proleće, zaista mora da ima! Nema šetanja pored reke, ni držanja za ruke. Nema zanimljivog života, sa putnom torbom, u vidu adrese. Nema treniranja, ni osećaja koji nastupa posle. Nema kafe na suncu, ni piva u parku, dok okolo cvetaju šljivcige i drugo kiselo gradsko voće.

Prijatelji su na Skajpu i Zumu. Ljubavi, veze i šeme, na testu... Nebo je napolju, mi unutra, a sa nama od tri do pet ekrana, pa onda gledamo: jedan, drugi, pa treći... i tako dok se ne razmažu boje!

I plašimo se. Sasvim ziheraški, za svoje zdravlje i zdravlje najbližih, a strahujemo od neprijatelja koji su sve samo ne dostojni! Na primer: šipke u tramvaju (dok je još bilo tramvaja); vrata od lifta, ručka na korpi i dugmići na interfonu... Plašimo se sopstvenih patika, svog novčanika i svojih ključeva! Strah brišemo alkoholom, ali onim za spoljašnju upotrebu, a da sve bude još patetičnije – nema čak ni tog alkohola! Strah je odneo pobedu nad maloprodajnim rafovima. Konzumeristička panika pojela je obilje konzumerizma, pa stanje (čime opet zamenjujem sličnu reč iz žargona) ilustruje globalna nestašica toalet-papira.

Nema jurišanja na kordone naoružanih specijalaca! Umesto toga, možeš samo da se kriješ od komunalaca, ko jadni ulični preprodavac, bez svoje tezge i dozvole za rad.

Nema se na šta bomba baciti, drugovi i drugarice!

Ono jeste: postoji sistem i represija dovedena do ekstrema. Mere su rigorozne, a pritisak i nesloboda veći nego ikada pre... Pa ipak, svaki vid otpora, neposlušnosti ili pobune čini se kao retardiran, iznimno glup i pogrešan gest... Nema junačenja! Obesmišljeno je. Nema delanja, ako baš niste epidemiolog, virolog, lekarka ili medicinsko osoblje... I najzad: nema čak ni onog slatkog privida kako je svuda na svetu mnogo bolje. Da, mi smo najgori, najgluplji i najprljaviji, ali – hej, tako izuzetni u tome!

Iz duga vremena, čitam novine, listam i skrolujem društvene mreže, pa tako vidim da oni ljudi čije mišljenje veoma poštujem, iz ovog proleća izvlače pouku na temu prirode, koja uzvraća udarac i društva, koje je davno moralo da se smiri i stane. To je u redu i to je tačno... s tim što ja ne znam kako da mislim o tome. Šta tačno treba sad da radim? Sa tim saznanjem? ... Odakle da počnem?!

Rođena sam u Beogradu, 1982. Društvo u kom sam živela bilo je preuzbudljivo, pa nisam imala volje ni vremena da se bavim prirodom i brinem za njeno zdravlje. Ne znam ništa o spasavanju kitova; skoro ništa o efektu staklene bašte, fali mi instrumentarij da pojmim klimatske promene, pa mi se u ovom vanrednom stanju čini da je prošlo i "moje vreme".

Recite, drugovi i drugarice, šta ćemo sada i gde da ostavim bombe?!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---