KO ĆE POKUPITI MRVICE: Sedište Evropske centralne banke u Frankfurtu

EU – Fond za oporavak privrede >

Koliko, kome i nauštrb koga

U Evropskoj uniji se lome koplja oko fonda za prevazilaženje privredne krize koju je izazvala pandemija virusa korona. Rasprava između "prebogatih" i "prezaduženih", "štedljivih" i "rasipnika" još jednom je pokazala sve slabosti EU, ali i da njen opstanak zapravo nema alternativu

Virus korona je žestoko uzdrmao temelje EU. Odjednom su "vaskrsle" granice unutar "šengenskog prostora" za koje se smatralo da su stvar daleke prošlosti; svaka država je počela da primenjuje one mere koje je smatrala da su neophodne bez koordinacije sa ostalim državama članicama; mnoge države su zabranile izvoz medicinske opreme i maski drugim članicama.

Evropska komisija se loše pokazala u krizi. Njena predsednica Ursula fon der Lajen na konferenciji za medije početkom marta povodom prvih sto dana mandata nije ni pomenula dramatičnu situaciju u Italiji. Tek se na novinarsko pitanje osvrnula na virus korona, uz konstataciju da to prati poseban tim. Prethodno je u februaru predlog sedmogodišnjeg budžeta Evropske unije doživeo pravi debakl kada su sa svih strana pljuštale primedbe.

ZASTOJ PRIVREDE

Razne mere koje su donošene u borbi protiv pandemije dovele su do zaustavljanja privrede u EU. Procenjuje se da će pad društvenog proizvoda iznositi 10 do 15 odsto. Najgore su prošle Italija, Španija, Francuska i Belgija. Pomenute države već spadaju u najzaduženije članice EU (dug Italije je krajem prošle godine iznosio 135 odsto BDP-a, Španije 95,5 odsto, Francuske 102 odsto i Belgije 100 odsto).

Najkritičnije je u Italiji; procenjuje se da će do kraja ove godine njen javni dug skočiti na više od 150 odsto BDP-a. Pri takvim visinama javnog duga pitanje je trenutka kada će finansijska tržišta početi da traže znatno veće kamate za nova zaduživanja, što bi otvorilo novi ciklus krize u zoni evra. Ovog puta stradale bi Italija i Španija, koje su se u prethodnoj krizi evra "provukle", pošto su, za razliku od Grčke, bile prevelike da bi mogli da ih jednostavno najure iz evro-zone.

VAPAJ ITALIJE I ŠPANIJE

Premijeri Italije i Španije su se nadmetali u apelima za podršku. Španci su zatražili pomoć u visini od čak 1.500 milijardi evra i to u formi bespovratnih grantova, koji bi se finansirali obveznicama sa "beskonačnim" rokom vraćanja (na koje bi se samo plaćala kamata).

Ovog puta je unutar EU bilo jasno da se nekako mora pomoći najugroženijim državama bez mnogo uslovljavanja, za razliku od krize evra 2010–2015. godine. Međutim, postavilo se pitanje da li će pomoć biti bespovratna ili ne. Najbogatije države su prihvatale samo kredite. Na video-konferenciji Evropskog saveta 26. marta nije postignut dogovor jer je zahtev da se izdaju evro-obveznice za koje bi garantovale solidarno sve članice EU naišao na ogroman otpor.

OSPORAVANJE NADLEŽNOSTI

Prethodnu krizu evra "primirila" je ECB masovnim kupovinama obveznica država članica evro-zone u visini od 2.000 milijardi evra. Od toga je oko 400 milijardi evra uloženo u kupovinu javnog duga Italije, pa danas ECB drži 20 odsto italijanskog duga, što je dovelo do znatnog smanjenja kamata za italijanske obveznice na tržištu.

U toku krize koju je izazvao virus korona ECB je ponovo počela da interveniše na tržištu kupovinom obveznica. U prvom naletu plasirano je 750 milijardi evra, a 4. juna odobreno je novih 600 milijardi evra. To, narodski rečeno, predstavlja "štampanje para", što u ovoj situaciji rade sve centralne banke najmoćnijih država, a najviše američki FED.

Ovakav program finansiranja država od strane monetarnih vlasti od početka je izazivao otpore, posebno u Nemačkoj. Na glasanjima u savetu ECB predstavnik nemačke Bundesbanke protivio se takvim intervencijama. U jednom od postupaka, Evropski sud pravde (ESP) je pre nekoliko godina "odobrio" politiku kupovine obveznica ECB.

Međutim, 5. maja je kao bomba pukla presuda Ustavnog suda Nemačke, koja je žestoko uzdrmala evropski pravni poredak. USN je direktno osporio odluku ESP, označivši njegovo rezonovanje neshvatljivim i proizvoljnim, kao i ultra vires (prekoračenjem nadležnosti). Sud je obavezao ECB da u roku od tri meseca dostavi obrazloženje kupovine obveznica, uz naznaku da kupovina mora biti proporcionalna ekonomijama članica, odnosno da se moraju kupovati obveznice svih država u evro-zoni.

Nemački Ustavni sud je udario u srce pravnog poretka EU, jer je stavio do znanja da ima suprematiju nad ESP (a i celim mehanizmom EU). Nemački sud nema neposrednu nadležnost nad ECB, njegove odluke su, međutim, obavezujuće za nemačke organe, a posebno nemačku Bundesbanku, koja će u budućnosti morati da se protivi ovakvoj praksi kao i da odbija da sprovodi realizaciju tih odluke. Ova presuda otvara vrata i da druge države, preko svojih ustavnih sudova, ospore odluke koje se donose u Briselu ili Frankfurtu (sedištu ECB), što može imati dramatične posledice za funkcionisanje EU u budućnosti.

"HAMILTONOVSKI" TRENUTAK

Posle presude Ustavnog suda Nemačke svima je bilo jasno da nešto mora da se brzo učini kako EU ne bi ispala tigar od papira koji ne može da pomogne svojim članicama, jer je i pomoć preko ECB dovedena u pitanje. Na opšte iznenađenje, Nemačka je popustila. Na zajedničkoj video-konferenciji za novinare francuski predsednik Emanul Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel predstavili su plan da se EU na finansijskom tržištu na ime (budućih) budžeta EU zaduži sa 500 milijardi evra, koji bi se transferisali članicama kao bespovratna pomoć za sanaciju štete izazvane virusom.

Stav Nemačke predstavljao je veliko iznenađenje pošto je do skoro tako nešto bilo nezamislivo. Ovog puta je čak legendarni nekadašnji ministar finansija a sad predsednik parlamenta Volfgang Šojble podržao plan. Strah od kraha Italije (i ne samo nje) očigledno je uticao na fleksibilan stav značajnog dela nemačke političke elite, bez sumnje i zato što njihova industrija blisko sarađuje sa italijanskom industrijom lociranom na najteže pogođenom severu te zemlje.

Euforični komentatori su ovaj trenutak nazvali "hamiltonovskim" za EU, po ministru finansija SAD Aleksandru Hamiltonu, koji je krajem 18. veka uspeo da radi finansiranja troškova rata za nezavisnost objedini dugove država i omogući zaduživanje federalne vlade. Do sada EK nije imala mogućnost zaduživanja, već je samo mogla da troši za tekuće potrebe. Prema ovom predlogu, EU bi se finansirala i iz dugova, na teret budućih budžeta, doduše samo jednokratno, zbog virusa.

NIŠTA NIJE DŽABE

Posle dogovora dveju ključnih država EU stvari su se "otkočile" pa je EK ubrzo predstavila novi nacrt sedmogodišnjeg budžeta u kome je pored redovnog budžeta predviđen i "fond za oporavak" u visini od 750 milijardi evra. Od toga bi 500 milijardi išlo na bespovratna davanja, a 250 na kredite. Fond bi se formirao od zaduživanja na teret (budućih) budžeta EK. Sredstva bi se pozajmila na rok do 30 godina, uz obavezu vraćanja po određenoj dinamici počev od 2027. godine, što znači da bi se u narednim budžetima EU morao izdvajati deo sredstava za vraćanje tih 750 milijardi.

EK je, koristeći ovaj fond, pokušala i da reši niz problema oko sastava budžeta, pa su određene stavke iz redovnog budžeta prebačene u fond, u očiglednoj nameri da se tako zadovolje svi prioriteti (strukturni fondovi su smanjeni, ali je zato u fondu predviđeno 50 milijardi za njih). Odnosno, 750 milijardi nije predviđeno samo za pomoć oko virusa, nego i za popunjavanje drugih budžetskih zahteva.

Najveći korisnici sredstava fonda bili bi Italija sa 81,8 milijardi bespovratne pomoći plus 90,8 milijardi kredita i Španija sa 77,3 plus 63,1 milijardu. Veliko je pitanje da li će to biti dovoljno pošto je 500 milijardi samo 3,5 odsto BDP-a EU. Ta sredstva neće biti na raspolaganju odmah, već u periodu od nekoliko godina. Države kao Italija i Španija moraće svoje ogromne potrebe za zaduživanjem pretežno da namiruju na finansijskim tržištima. Sa druge strane, za malu državu kakva je Hrvatska, 7 milijardi su kao dar sa neba.

Predlog EK odmah je izazvao uzbunu kod "štedljive četvorke" (Austrije, Švedske, Danske i Holandije) koje i dalje odbijaju svaku mogućnost bespovratnih davanja. Nije izostao ni mađarski premijer Viktor Orban koji se usprotivio predlogu (Mađarska koja je 2,5 puta veća od Hrvatske dobija 8 milijardi evra) tvrdeći kako je neprihvatljivo da siromašne države pomažu znatno bogatije članice EU.

Orban je svestan da predviđenih 750 milijardi neće pasti sa drveta, nego će članice EU taj iznos morati da uplate u budžet EU (i to narednih 10 do 30 godina). Za razliku od Hrvatske, koja će "7 milijardi poklona" morati da plati sa nešto manje od 4 milijarde evra u narednih 30 godina (plus kamate), Mađarska je, prema predlogu EK, na neto gubitku, pošto bi njeno učešće bilo desetak milijardi evra, a bespovratna sredstva samo osam milijardi.

KOLIKO JE DOVOLJNO

Predlog EK je veoma složen i u toku je usaglašavanje sa državama članicama. Na predstojećoj sednici Evropskog saveta 19. juna ne očekuje se da će doći do dogovora, već će samo početi ozbiljni pregovori. Pored Evropskog saveta, o predlogu EK moraju se izjasniti i svi parlamenti država članica, EU kao i dva regionalna parlamenta u Belgiji.

Ostaje pitanje da li je ovo korak ka formiranju čvršće fiskalne unije ili samo jednokratna reakcija na potpuno nepredviđenu krizu izazvanu pandemijom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---