Intervju – dr Milica Nikolić-Urošević >

Zdravstveni sistem i njegove stranputice

Empatija prema starim licima je izostala od članova porodice koji ih, pod izgovorom da ih ne zaraze, retko posećuju. Empatija je izostala i od lekara, jer mnogi odbijaju da prime pacijente u ordinaciju, sve pokušavaju da završe putem telefona i sve čine da pacijent ne dođe na pregled. Izostala je empatija i države, jer kako se drugačije može nazvati insistiranje na neprekidnom izveštavanju, emisijama i priči samo o smrti i bolesti

Starije sugrađane ne viđamo često u vreme epidemije, nema ih mnogo u gradskom prevozu, nema ih u domovima zdravlja, ne posećujemo ih jer su nam rekli da je to epidemiološki rizik, eventualno se prošetaju oko zgrade i to najčešće sami. U ruralnim sredinama život starijih osoba nije se naročito promenio osim što im je redovno lečenje uskraćeno. U gradskim sredinama život penzionera je prilično usamljenički i lišen brige društva. Da li je tako, šta najviše muči starije sugrađane, kako izgleda kada im je potrebna zdravstvena nega i da li do nje uopšte mogu da dođu, pitali smo dr Milicu Nikolić-Urošević, predsednicu Udruženja za zaštitu prava izabranih doktora opšte medicine Srbije.

"VREME SOLIDARNOSTI": Da li je lečenje starih lica u domovima zdravlja otežano zbog epidemije, da li se zakazuju specijalistički pregledi i kontrole ili samo hitni slučajevi, da li su zbog kovida 19 procedure pojednostavljene kad je reč ovoj osetljivoj grupi?

MILICA NIKOLIĆ-UROŠEVIĆ: Lečenje osoba starijih od 65 godina, kao i kontrola njihovog zdravlja, predstavlja poseban izazov u vreme epidemije. Uvođenje vanrednog stanja i zabrana kretanja onemogućili su njihov dolazak u domove zdravlja. Samim tim nije bilo ni govora o bilo kakvom pregledu, čak ni kod izabranog doktora. Sve se svodilo na telefonske konsultacije koje ne mogu da zamene pregled. Starije osobe, naplašene da će, zbog proglašene zabrane kretanja, biti kažnjene ukoliko dođu u dom zdravlja, bile su prepuštene same sebi i eventualnoj brizi volontera i članova porodice.

U aktuelnom vremenu, pacijentima nije moguće zakazati pregled jer se ne "puštaju" termini za zakazivanje pregleda specijaliste. Poznato je odranije da bez zakazanog termina nije moguće obaviti pregled specijaliste.

Ne postoje procedure za upućivanje pacijenata na pregled niti postupanje sa uputom "bez termina". Da procedure postoje, ne bi se preporuke, obaveštenja, algoritmi tumačili kako kome odgovara. Ne bi se od pacijenata za pregled specijaliste u bolničkoj ambulanti zahtevalo da pribave negativan test na korona virus, ne bi se zahtevalo zakazivanje termina prvog pregleda, ne bi se vraćali pacijenti sa "plavim uputom" (rukom napisanim) uprkos činjenici da ovaj uput ima istu važnost kao i elektronski uput. Srpska verzija elektronskog uputa je uput odštampan na papiru, jer Ministarstvo zdravlja odbija da poveže sve zdravstvene ustanove u IZIS, iako je to zakonska obaveza Ministarstva, na osnovu Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji.

Kada kod starijih osoba dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja koje nema veze sa aktuelnom epidemijom, oni su prinuđeni da se na pregled obrate dežurnim bolnicama gde će ih, protivzakonito, samostalno "pregledati" lekar početnik, a ne specijalista.

Kakva je situacija u klinikama prilikom zakazivanja pregleda ili operacija za osobe starije od 65 godina, da li je stanje redovno ili samo hitni slučajevi dolaze na red: prelomi, infarkti i druge urgentne bolesti?

Situacija je kao i pre epidemije – ko ima vezu, on će obaviti pregled. Zakazane operacije se nisu obavljale niti se obavljaju u državnoj praksi jer su bolnice u kovid sistemu. Posle ukidanja vanrednog stanja, privatna praksa je doživela procvat. Specijalisti u bolnicama nisu obavljali ambulantne preglede u svojim ustanovama, ali su radili u privatnoj praksi. Operacije se bez problema obavljaju u privatnoj praksi. Preduslov je samo imati dovoljno novca da sve platite. Privatna praksa je omogućila da se iz kapi krvi obave brzi serološki testovi na kovid, a rezultati se očitavaju odmah, a ne kao u domovima zdravlja za više od sat vremena. Naravno, sve se plaća. Cene su različite.

Da li je empatija prema licima starijim od 65 godina, briga o našim bakama i dekama, kao predizborna mantra vladajuće stranke, ostala samo na rečima? Da li se društvo solidariše sa starijim licima?

Empatija prema starim licima je izostala od članova porodice koji ih, pod izgovorom da ih ne zaraze, retko posećuju. Mnogima je trenutna situacija omogućila izgovor da ne provode vreme sa starijim članovima porodice, da ih izoluju jer im je i ranije teško padala briga oko njih i često nisu nalazili vreme za starije članove svoje familije.

Empatija je izostala i od lekara, jer mnogi odbijaju da prime pacijente u ordinaciju, sve pokušavaju da završe putem telefona i sve čine da pacijent ne dođe na pregled. Kako drugačije tumačiti izjave pacijenata koji se leče u specijalnim bolnicama za bolesti zavisnosti ili psihijatrijske bolesti, koji tvrde da lekare i ne vide kada im je potreban novi izveštaj zbog lekova? Tvrde da medicinska sestra uzima njihovu knjižicu kroz prozor i takođe kroz prozor pacijentu dostavlja novi izveštaj sa pregleda.

Empatija je takođe izostala od strane v.d. direktora domova zdravlja koji insistiraju da pacijenta ne pregleda izabrani doktor već da se upućuje u kovid ambulante. Činjenica da postoji polimorfizam simptoma i da svaki simptom može da bude simptom kovid infekcije ne opravdava ovakvu organizaciju rada domova zdravlja. Višesatno čekanje na pregled ispred kovid ambulanti, na suncu, kiši i vetru, znatno povećava izvesnost zaraze koju pacijent nije imao i ne opravdava ovakvu organizaciju rada domova zdravlja.

Izostala je empatija i države, jer kako se drugačije može nazvati insistiranje na neprekidnom izveštavanju, emisijama i priči samo o smrti i bolesti.

Da li terenske službe dolaze na poziv starije osobe koja nije onkološki ili kovid pacijent, ili samo daju savete telefonom?

Terenska služba ne postoji kao organizaciona jedinica doma zdravlja od 2005. godine. Umesto terenske službe, zakonom je formirana služba kućnog lečenja i nege koja pacijentima pruža zdravstvenu zaštitu u stanu, ukoliko je pružanje zdravstvene zaštite u stanu opravdano i medicinski neophodno. Zakon je predvideo da pravo na kućno lečenje imaju nepokretna i lica koja se kreću uz pomoć drugog lica, a što se vezuje za stanja posle infarkta, šloga, neuroloških bolesti, povreda... a ne samo za pacijente obolele od maligne bolesti u terminalnom stadijumu, kako se najčešće tumači u ovim službama.

Ovde je potrebno pojasniti kako je zakon uredio funkcionisanje službe kućnog lečenja i nege:

Pacijent, koji po zakonu ima pravo na kućno lečenje, prebacuje zdravstveni karton iz opšte medicine u službu kućnog lečenja, gde izabere sebi doktora koji će pacijenta pregledati u njegovom stanu, upućivati ga na specijalističke preglede i potrebnu dijagnostiku, pisati recepte... znači sve ono što je imao na opštoj medicini. Medicinske sestre iz kućnog lečenja daju injekcije, previjaju rane, menjaju kateter pacijentu po nalogu lekara iz kućnog lečenja, ali i na osnovu naloga izabranog doktora u službi opšte medicine.

A patronažne sestre?

Patronažne sestre su sastavni deo zdravstvene nege pacijenta u stanu i one su u vreme epidemije potpuno neiskorišćen kadar. Umesto da se uključe u redovan obilazak starih pacijenata kojima su na prvom mestu neophodni razgovor i savet, one nisu ni ulazile u njihove stanove. Patronažne sestre imaju završenu višu medicinsku školu i u opisu njihovog posla između ostalog stoji i da sprovode preventivne i kurativne mere, po nalogu doktora medicine, u okviru terenskog rada i da posećuju pacijente obolele od hroničnih nezaraznih bolesti, mentalnih oboljenja, u okviru terenskog rada.

Patronažne sestre su, pravilnom organizacijom, mogle znatno da preduprede psihološke posledice izolacije kod starijih pacijenata, jer su morale biti angažovane da sa pacijentom u njegovom stanu rešavaju upitnik o proceni rizika za depresiju, za nastanak šećerne bolesti, da pacijentu redovno kontrolišu krvni pritisak, vrednosti šećera u krvi, i da o dobijenim rezultatima i stanju zdravlja redovno obaveštavaju izabranog doktora. A nema ih malo po normativu: jedna patronažna sestra na 5000 stanovnika! Naglašavam, ne starih lica, nego svih.

Patronažne sestre su obavljale, što i dalje čine, administrativne poslove uglavnom u prostorijama doma zdravlja. Nisu obilazile starije građane, nisu im proveravale zdravstveno stanje niti su bile angažovane za rad u kovid ambulantama. Ni na koji način nisu pomogle da starije osobe lakše podnesu teret izolovanosti.

Apsurdno je, a i protivzakonito, da se u službu kućnog lečenja ne primaju zdravstveni kartoni pacijenta ukoliko nema dijagnozu maligne bolesti. Zbog toga su starije osobe sa hroničnom bolešću mogle eventualno da dobiju telefonski savet ukoliko bi uspele da uspostave telefonsku komunikaciju, a što je bilo veoma retko.

Krucijalno pitanje je zašto v.d. direktora domova zdravlja dozvoljavaju ovakvo protivzakonito postupanje zaposlenih u službi kućnog lečenja i maltretiranje pacijenta kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu?

Tvrdnja pacijenata je da nikada veći nerad nije bio u državnom zdravstvu.

Kako funkcioniše lečenje u domovima za starije osobe?

I pre epidemije domovi za smeštaj starih lica nisu imali stalno zaposlene lekare već su po potrebi angažovali lekare određene specijalnosti, kada je dolazilo do pogoršanja zdravlja korisnika.

Da li imate uvid u mentalno zdravlje te populacije, da li su povećane anksioznost i potražnja za lekovima?

Insistiranje na "socijalnoj distanci" za stara lica, koja su celog života usmeravali da se kao društvena, biološka bića moraju uključivati u društvenu zajednicu, za posledicu ima usamljenost i zastrašenost.

Insistiranje na mogućnosti zaražavanja ukoliko dođu u kontakt sa ostalim ljudima, usmerenost na gledanje televizije kao jedinog oblika razonode i "prozora u svet" gde se u kontinuitetu govori o smrti i bolesti, kod starijih osoba koje se već bore sa više ozbiljnih bolesti dovelo je do značajnog poremećaja psihičke ravnoteže, što se ogleda u nesanici, neregulisanom krvnom pritisku, srčanim palpitacijama, gubitku fizičke snage usled nekretanja, gubitku interesovanja za sebe i svoje bližnje, dezorijentisanosti u vremenu i prostoru. Sve to čini put ka ozbiljnom narušavanju mentalnog zdravlja. U velikim gradovima postoji znatan broj starih lica koja od proglašenja vanrednog stanja nisu kročila van prostorija svog stana. Da li kupuju lekove za smirenje u apotekama, bez recepta i bez našeg znanja, mi to ne znamo. Jer, iako kao Udruženje od 2016. godine, insistiramo kod Ministarstva zdravlja da se svaki lek koji se izda ili proda u apoteci unese u IZIS i da bude vidljiv izabranom doktoru, iz samo Ministarstvu znanih razloga, to nije učinjeno do danas.

Na šta se starije osobe najviše žale u epidemiji?

Žalbe se razlikuju zavisno od sredine u kojoj žive. U ruralnim sredinama ništa se značajno nije promenilo osim nemogućnosti da obave specijalistički pregled. Ljudima najviše nedostaju razgovor sa bližnjima, druženje i odgovori na pitanja: zašto da nosimo maske kada je za lečenje potreban kiseonik, a mi teško dišemo i bez maski; zašto sada niko ne govori o rukavicama, a na početku je bilo neophodno nošenje rukavica na svakom mestu; šta je ispravno: ono ranije ili ovo sada?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---