VREME BR. 416 .| 10. OKTOBAR 1998. >

Pošalji komentar
redakciji Odštampaj tekst

Ratno stanje

Skupština SR Jugoslavije konstatovala je da je zemlja suočena s neposrednom ratnom opasnošću, uz nadu da se rat može izbeći. Može li? Bilo šta bilo, jedan deo Srbije može se smatrati već bombardovanim

Onaj gledalac Studija B koji se javio u program u ponedeljak 5. oktobra možda ima najtačniju političku analizu političkog ishoda veoma opasne situacije i ratne pretnje NATO-a koja se poslednjih nedelja nadvila nad našom zemljom. "To je poslednji američki pokušaj da ojača vlast Slobodna Miloševića." Cinično zvuči, ali može biti tačno. U sredu ujutru, između druge i treće runde pregovora, procurila su svedočanstva da Milošević pregovara tvrdo, što je verovatno tačno. Taj političar ne pravi taktičke greške. Pravi samo strateške.

Bilo je raznih špekulacija: da se pregovara o novom Hilovom papiru (američki ambasador u Makedoniji, specijalni posrednik u srpsko-albanskim pregovorima), ali i o (agencija "Beta" iz Brisela) Holbrukovoj ponudi da na Kosovo dođu ruske i američke trupe, koju je predsednik Milošević odbio... Ova druga varijanta se ne podudara s ruskom odlukom da se politički suprotstavi intervenciji i da na brzinu organizuje sopstvene vojne vežbe, ali možda ima neke veze sa žalbom Kofija Anana da nema sopstvene nezavisne posmatrače na Kosovu i preporukom kojom mu je SB uzvratio da predloži način na koji bi dobijao relevantne informacije s terena.

Možda ima veze i sa engleskim predlozima da na Kosovo dođe i NATO pešadija, i sa nekim ranijim NATO-ovim kombinacijama, po kojima bi on nastupio tek kad se postigne sporazum, da bi ga nadgledao. Jugoslovenski zvaničnici nisu nagovestili da razmišljaju o takvoj mogućnosti. Naprotiv, naglašena retorika odbijanja se možda na to odnosi, ali su, po ruskoj preporuci, pozvali OEBS. Što se evropskih civilnih posmatrača tiče, OEBS se pravi da ne razume Bulatovićev poziv i pokušava da priču vrati na Gonzalesovu OEBS misiju i na posmatračke kancelarije u Vojvodini i na Kosovu.

Slobodan Milošević je posle prve runde razgovora s Holbrukom saopštio da su pretnje intervencijom zločinački akt koji ohrabruje zlikovce. Kombinovano s postupcima, to znači da on želi oružanu silu s Kosova da povlači postepeno i, po mogućstvu, sa sopstvenom procenom stanja na terenu kako taj dezangažman ne bi izazvao haos koji bi podsećao na povlačenje Amerikanaca iz Sajgona.

UČK je najavio nastavak oružanih akcija, naoružane grupe još postoje, ima ozbiljnih graničnih incidenta i pokušaja naoružanih grupa da se iz Albanije ubace na Kosovo. Državni mediji javljaju da su naoružani Albanci u ponedeljak napali policiju kod Starog Trga, a izvor blizak srpskoj policiji rekao je Frans presu da ilegalna Oslobodilačka vojska Kosova (UČK) nije u potpunosti neutralizovana u Drenici, što je suprotno izjavama vlade, te da je policiji onemogućen pristup tom delu Kosova, jer bi neizbežno došlo do novih sukoba. Među srpskim političarima (Drašković) postoji bojazan od aktiviranja novih pobunjeničkih četa.

VOJSKA U KASARNAMA: Jugoslovenske strukture vlasti saopštavale su u više navrata o završetku operacija i povlačenju efektiva. Savezni premijer Bulatović je obavestio savezni parlament da su sva oružana dejstva na Kosovu i Metohiji prestala od ponedeljka 28. septembra; da su posle toga povučene specijalne antiterorističke jedinice policije; da je od deset odreda, koliko ih je ukupno bilo na Kosovu i Metohiji, pet vraćeno u baze gde su stalno locirani izvan Pokrajine, a pet u mesta stalnog lociranja u Pokrajini. U kasarne u Prištini, Uroševcu, Đakovici i Prizrenu vratilo se šest borbenih grupa Vojske Jugoslavije. Pre toga srpski premijer je objavio povlačenje specijalnih snaga u kasarne, gde bi trebalo da ostanu u stanju pripravnosti. To je nešto preciznije od onoga što je nedelju dana ranije pred Skupštinom Srbije izjavio srpski premijer Mirko Marjanović, a slično onome što je saopštio Zoran Anđelković, šef privremene kosovske vlade.

Dan posle Bulatovićevog govora, 6. oktobra, reporter B92 javio, a to potvrđuju i drugi izvori, kako je zapažena poveća kolona autobusa s policajcima kako se, praćena jednim oklopnim transporterom, kreće prema Kuršumliji.

ŠTA HOĆE: Pokazuje se da je nedostatak kredibiliteta ovdašnjih političara u zapadnim prestonicama jedan od velikih faktora rizika. Amerikanci (Klinton) i Englezi (Bler) pominju "lažna obećanja" i "igre mačke i miša" kao argument da se nastavi pritisak na Srbiju.

Atmosfera u kojima on pregovara je opasna i liči na opšti lov u mutnom: jedan poljuljani američki predsednik uhvaćen u švaleraciji, jedan uzdrmani ruski predsednik, kredibilitet evropske zajednice, prestiž, verodostojnost pretnje, uverljivost odgovora, srpski državni interes, albanski nacionalni pokret, sudbina izbeglica, moguće buduće žrtve. Avioni i proklamacije. U sredu 7. oktobra atmosfera je bila manje napeta nego nekoliko dana ranije. Savet bezbednosti je izneo još jedno saopštenje, prilično uravnoteženo, u kojoj se od Jugoslavije traži da poštuje raniju rezoluciju SB-a, osuđuje se "taktika nasumične i disproporcionalne upotrebe sile protiv civila, kao i terorističke aktivnosti". Da je reč "teroristi" ušla u jezik saopštenja SB-a, u beogradskim državnim medijima odmah je primećeno, samo im je ono o neselektivnoj upotrebi sile zvučalo "čudno".

Izveštaji agencija govore da je došlo do rascepa u Savetu bezbednosti – da su vatrirali Englezi i Slovenci, a tekst rezolucije hladili Rusi, Kinezi i, što je novost, Brazilci. Dok se najavljuje dolazak Medlin Olbrajt u Evropu radi novog lobiranja za intervenciju, dok Žak Širak najavljuje da NATO može doneti odluku o intervenciji tokom nedelje u kojoj nastaje ovaj tekst, izveštaj reportera BBC-a iz Brisela govori o konfuziji koja vlada u NATO-u pošto neke zemlje uslovljavaju učešće u intervenciji posebnim odobrenjem Saveta bezbednosti, a druge pitaju: "Dobro, udarićete, ali šta posle?!"

Ako je cilj intervencije da se, kako govore američki i engleski intervencionisti, izbegne preteća humanitarna katastrofa, ratna dejstva, koja bi neko neodređeno vreme ipak morala da traju, mogu uvećati broj civilnih žrtava i blokirati postojeće humanitarne akcije. Odlazak francuskog, engleskog i kanadskog diplomatskog osoblja, kao akt pretnje Jugoslaviji i kao predostrožnost zbog Šešeljevih pretnji i ocene da je situacija sve nestabilnija, takođe može limitirati posrednički i humanitani rad na terenu.

Penzionisani pukovnik Milorad Timotić iz Centra za civilno-vojne odnose kaže (Pres klub MC) da i u prvoj fazi eventualne intervencije, u kojoj bi verovatno mogle da budu napadnute snage protivvazdušne odbrane, ne bi trebalo isključiti civilne žrtve s obzirom na moguće greške, a uprkos tvrdnji NATO-a da ima precizno oružje, i da bi bilo korisno da se u oblastima visokog rizika obave pripreme, makar u lokalnoj vlasti, tehničkim službama itd. Posle izvesnog oklevanja, bavljenja vrućom retorikom i busanja u prsa, vlast je dala glas od sebe i najavila neke pripreme za zaštitu stanovništva: kragujevačka bolnica priprema slobodne krevete za eventualne ranjenike, i u tu svrhu otpušta lakše bolesnike, a od gradske vlade traži da rezerve lekova prebaci u bolnicu. Novosadska vlada objavila je početak tehničkih priprema za održanje tehničkih sistema i za prijem novih izbeglica.

Domaći analitičari su u dilemi šta je stvarni cilj te najnovije američko-evropske pretnje, pokrenute posle nekoliko meseci škrgutanja zubima i puštanja da se separatistička pobuna na Kosovu slomi? Bora Kuzmanović, profesor Filozofskog fakulteta, na prošlonedeljnom Pres klubu beogradskog Medija centra procenjuje da je već sama pretnja pojačala homogenizaciju pre svega probudivši nagon za samoodbranu, a koja je praćena pojačanjem izolacionizma, ksenofobičnosti i ostalih pratećih pojava. Ako smatramo da je cilj intervencionista integracija ovog prostora u Evropu, onda je pretnja nesumnjivo greška, konstatuje Kuzmanović. On, međutim, pita da li je baš to cilj? Ako, recimo, intervencionisti tretiraju Srbiju kao neki balkanski Irak, i ako žele da redukuju njenu vojnu moć, onda je pitanje da li je s njihovog stanovišta taktika pogrešna.

Ako bi se ova analiza uzela u obzir, sledeće pitanje bi glasilo šta biva s vojnom ravnotežom uspostavljenom Dejtonskim sporazumom (predviđena redukcija oružja), da li to znači potkopavanje Dejtonskog sporazuma itd., itd...

RATNO STANJE: Zbog pretnje NATO-a u Jugoslaviji je prošle nedelje poluzavedeno ratno stanje. Zapravo, jugoslovenska skupština je 5. oktobra kao zvanični dokument usvojila ekspoze saveznog premijera Momira Bulatovića, u kome se konstatuje da je SRJ izložena "neposrednoj ratnoj opasnosti". Za tu konstataciju u Veću građana "za" je glasalo 112, a tri poslanika je bilo uzdržano, u Veću republika bilo je 24 glasa "za". Glasova protiv nije bilo.

U ekspozeu saveznog premijera Momira Bulatovića kaže se da su pretnje vojnom intervencijom protiv Jugoslavije veoma ozbiljne i da ih kao takve treba prihvatiti: "Njihova ozbiljnost nalaže da ova skupština konstatuje da je SRJ izložena neposrednoj ratnoj opasnosti. Ostajući čvrsto i dosledno privržena miru i opredeljenju da sva sporna pitanja rešava dijalogom i sporazumom, SRJ mora da se brani u slučaju da bude napadnuta. Bez obzira od koga bili napadnuti, mi smo odlučni da se branimo svim raspoloživim sredstvima."

Bulatović je objasnio kako savezna skupština, konstatacijom da je zemlja izložena neposrednoj pretnji ratom, stvara mogućnost da niz institucija u zemlji odmah preduzme odgovarajuće radnje, u skladu sa Ustavom i zakonom. On je to indirektno i odloženo usvajanje odluke o ratnom stanju nazvao "korisnom nejasnoćom": "Savezna vlada, za sada, nije predložila da skupština proglasi stanje neposredne ratne opasnosti, jer rešenje može da bude postignuto diplomatskim putem, pošto se pregovori vode." Na kraju sednice o aktuelnoj bezbednosnoj situaciji na Kosovu, Bulatović je rekao da stanje neposredne ratne opasnosti može da proglasi samo Savezna skupština.

"Ukoliko SR Jugoslavija bude napadnuta, redosled poteza se zna. Prva bomba koja bi pala na teritoriju SRJ naložila bi saveznoj vladi da donese odluku o takvom stanju i, ako je moguće, o tome obavesti saveznu skupštinu", rekao je Bulatović i dodao da se nada da do takve situacije neće doći". Premijer SRJ je rekao da eventualna vojna intervencija "obavezuje sve državne organe, saveznu vladu da donose odluke prateći realno stanje". On je još rekao da je usvojena formulacija u saglasnosti sa Ustavom i zakonima, kao i da će sve eventualne odluke takođe biti legitimne. Ratno stanje nije bilo proglašeno u vreme raspada SFRJ i do sada nije proglašavano u posleratnoj jugoslovenskoj istoriji. Predsednik Srbije, koji još ima ta ustavna ovlašćenja do sada nije primenjivao taj instrument. Taj član (83. srpskog ustava) inače je u paketu onih odredbi za koje je u inicijativi savezne vlade za usaglašavanje republičkih ustava sa saveznim konstatovano da su neustavne).

Po Ustavu SRJ, član 78. stav 3. ratno stanje, stanje neposredne ratne opasnosti i vanredno stanje proglašava savezna skupština. Po članu 99. stav 10. saveznog ustava, kad savezna skupština nije u mogućnosti da se sastane, savezna vlada, pošto sasluša mišljenje predsednika republike i predsednika veća savezne skupštine, proglašava neposrednu ratnu opasnost, ratno stanje ili vanredno stanje. Ona je dužna da sve odluke donete za vreme ratnog stanja podnese skupštini na odobrenje. Skupština u ratnom stanju ne može biti raspuštena. Bulatović je pomenutom skupštinskom odlukom dobio zeleno svetlo. Ostaju samo konsultacije s predsednikom republike.

Jugoslovenski Zakon o odbrani, objavljen 27. maja 1994. godine, reguliše slučaj proglašenja neposredne ratne opasnosti na sledeći način: - Član 6 kaže da u slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja: građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica preduzimaju mere i radnje u skladu sa obavezama utvrđenim planom opšte mobilizacije i planom organizovanja priprema za odbranu i odlukama savezne vlade; a komande, jedinice i ustanove Vojske Jugoslavije postupaju u skladu s planovima mobilizacije i upotrebe Vojske Jugoslavije i naredbama predsednika republike.

- Član 8 predviđa da u slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja, predsednik republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane, naređuje mere pripravnosti, mobilizaciju i upotrebu Vojske Jugoslavije i druge mere i radnje koje VJ preduzima radi sprečavanja i otklanjanja opasnosti koje ugrožavaju odbranu zemlje i njenu bezbednost. Šta je s vojskom urađeno, domaćoj javnosti nije saopšteno, samo je potpredsednik srpske vlade nagovestio da su možda snage protivvazdušne odbrane u pripravnosti i da će stanovništvo biti blagovremeno obavešteno, a potpredsednik savezne vlade Zoran Lilić da opšte mobilizacije za sada neće biti.

Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, konstatovao je da je vlast najnovijim odlukama objavila hladni rat celom svetu. To može biti tačno, mada je tačnije konstatovati da je objavila rat i velikim delovima svog društva. Šešelj je pretio na uobičajeni način, no nije zgorega da građani imaju svest da je on zapravo govorio o onome što se može desiti – ratno stanje je veoma nezgodna "institucija", po pravilu ukida politički život i vlastodršce dovodi u situaciju da s velikom dozom arbitrarnosti odlučuju o tome kako će prema kome postupati...

Da li su vladajuće garniture sklone da iskoriste ratno stanje (vidi antrfile "Pretnje i ograničenja") za lov na veštice i nekontrolisani obračun sa neistomišljenicima? Odgovor na to pitanje je u drugom pitanju – da li su oni i do sada pokazivali takvu sklonost. Režimske partije konstruišu paranoičnu tezu o tome da ovde postoje političke grupacije (a tu ubrajaju medije nezavisne od vlade i crnogorskog predsednika Mila Đukanovića) koje su spremne da pozovu intervencionističke trupe, kao što je Bilak 1968. pozvao Sovjete u Čehoslovačku.

OMAŽ TUCOVIĆU: Drugim rečima, zapadna ratna pretnja dala je režimu pretekst za novu satanizaciju i faktičku (ta reč polako ulazi u opticaj) eliminaciju proevropskih političkih grupacija u Srbiji. Time je zapadna pretnja Jugoslaviji proevropskom liberalnom delu srpske javnosti nanela štetu kao da je već bilo bombardovanja. Nije primećeno da je u mnogobrojnim analizama koje su pratile taj novi militaristički talas uopšte uzimana u obzir politička budućnost ovog podneblja, sem neutemeljenih pretpostavki da ova kampanja možda vodi padu režima u Beogradu. 'Leba ti?

Ovaj hroničar na ovom mestu mora da ponovi svoje dve rečenice objavljene u martu 1998. godine ("Vreme" 387, "Desni zaokret"): "Ako se nova radikalizacija nastavi, ostaje da se nemoćno gleda šta nastaje kad se umesto umerenih izaberu tvrde varijante i kad se pomešaju nacionalni radikalizam, separatistički nacionalizam i pacifistički intervencionizam, koji neke grupe u Beogradu nepromišljeno prizivaju i unapred odobravaju... U državama koje se raspadaju ili koje poveruju da su napadnute, teško se štite elementarna ljudska prava – uprkos tome što humanitarci i policajci tada obično imaju mnogo posla."

Sa jednom ispravkom: ako je u nedavnoj prošlosti – na nekim međunarodnim skupovima, u ponekom tekstu među ovdašnjim građanima i bilo nepromišljenog koketiranja s tim da pretnje protiv režima mogu biti i korisne za izbegavanje krvoprolića, toga jednostavno nema u sadašnjim okolnostima kada se preti da će leteti u vazduh regruti sinovi srpskih poštara, taksista, seljaka i šnajdera. U nastaloj situaciji gotovo da nema političkog subjekta (poslanici, novinski uvodničari itd.) koji se nije javno izjasnio da će učestvovati u odbrani zemlje ako ona bude napadnuta. Drugim rečima, ovdašnji pacifisti ponavljaju sudbinu socijaldemokrate Dimitrija Tucovića iz 1918, koji je glasao protiv ratnih kredita i poginuo na Ceru. Javnih opravdanja strane agresije u političkom životu Srbije i Jugoslavije jednostavno nema. Ona postoji samo u režimskoj paranoji. Ima samo opomena režimu da se ne igra sudbinom deset miliona ljudi, da pretnje shvati ozbiljno i da učini sve da narod i zemlju ne uvede u još veću katastrofu.

Ako se ne dese neke nepredviđene stvari, a one se na ovom prostoru stalno dešavaju, možda se ova haotična situacija polako smiruje. Ozbiljnijih sukoba nema, oružane snage se ipak povlače, a sada i iz međunarodnih agencija dolaze potvrde da se oko 50.000 civila vratilo kućama. Prema zaključcima koje je usvojio savezni parlament, kaže se i da su "dejstva (na Kosovu) okončana, antiterorističke snage vraćene u baze, svi delovi Kosova i Metohije potpuno otvoreni za humanitarne organizacije, diplomate i novinare" i da su "stvoreni uslovi za dijalog", uz očekivanje da "dijalog odmah počne".

U zaključcima Skupštine navodi se da će SRJ biti "garant rešenja za Kosovo i Metohiju koji budu postignuti dijalogom, uz poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i SRJ, usklađenih sa ustavima Srbije i SRJ i međunarodnim standardima u oblasti ljudskih i građanskih prava i prava nacionalnih manjina, i uz ravnopravnost svih građana, nacionalnih zajednica i etničkih grupa na Kosovu".

Vrata za izlaz stoje odškrinuta. Ne, vrata se na jakom vetru, uz tresak, stalno zatvaraju i otvaraju. Što kaže Mejerhold u jednoj rediteljskoj zabelešci za samrtni kan-kan:

"8 taktova forte 16 taktova piano – mažor 8 taktova forte."

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST