Lik i delo >

Arijel Šaron

duška anastasijević

Premijer – ratnik

Biografski podaci: Jedan od poslednjih politički aktivnih "očeva nacije", Šaron je rođen 1928. godine kao Arijel Šajnerman u porodici ruskih emigranata, u komuni Kfar Malal, dvadesetak kilometara severoistočno od Tel Aviva. U toj komuni, od najranijih dana, zavoleo je dva poziva – vojnički i zemljoradnički. Nekada skromna rodna kuća Šajnermanovih pretvorena je u lepu i prostranu vilu i danas je vlasništvo starijeg Arijelovog sina Omrija (37), koji mu je i glavni savetnik. Pomorandže na koje je Arijelova majka nekada bila tako ponosna sada su sasušena stabla. Prezime je promenio u hebrejsko Šaron na nagovor prvog premijera Izraela Davida Ben Guriona, po oblasti u kojoj se nalazi njegov rodni mošav. General-major u penziji. Završio je pravo na Univerzitetu u Jerusalimu.

Dve tragedije: Godine 1962. u saobraćajnoj nesreći poginula mu je supruga Margalit s kojom je imao sina Gura. Gur je stradao pet godina kasnije, kada mu je bilo deset godina. Poginuo je kada se zajedno sa svojim drugom igrao jednom od tatinih pušaka. Šta se tačno dogodilo tog dana ostalo je nerazjašnjeno.

Dve ljubavi: Godinu dana nakon smrti Margalit, Aron se oženio njenom mlađom sestrom Lili koja je umrla pre dve godine. S njom ima sinove Omrija i Gilada. Nedavno je dobio dva unuka, blizance. Osim strasti prema bojevanju (naslov Šaronove autobiografije je Ratnik), Šaron gaji i veliku ljubav prema zemljoradnji. Ima ranč nedaleko od Tel Aviva, gde sam obrađuje zemlju, gaji stoku i drži ergelu. Izraelske doseljenike, ili pionire kako ih Šaron zove, koji su, poput njegovih roditelja izabrali da obrađuju zemlju umesto da ispijaju kafu u Tel Avivu, smatra istinskim Izraelcima. "Znate zašto ne mogu da me se reše? Zato što mogu da osetim zemlju pod prstima", objasnio je nedavno Šaron. Iako se o imanju stara njegov mlađi sin Gilad, ljubimac mu je ipak Omri, kome se više dopadaju diskoteke Tel Aviva.

Nadimci: Arik (kako i sam sebi voli da tepa), izraelski Cezar, čovek koji ne staje na crveno, pustinjski jastreb.

I još: Menahem Begin, prvi izraelski premijer iz redova desničarskog Likuda, nazvao ga je "našim Hanibalom". "Los Anđeles tajms" zapitao se u jednom naslovu pre godinu dana nije li Šaron izraelski Slobodan Milošević. Glumica Širli Meklejn, oduševljena gostoprimstvom koje joj je priredio na svom imanju, rekla je za njega da je "veliki starozavetni učitelj", dok je Henri Kisindžer izjavio da Šaronu "međuljudski odnosi nisu jača strana". Neki, naročito radikalniji Izraelci, vide ga danas kao kralja Lira, ostarelog vladara kome je pred kraj života više stalo da ga vole nego da ga se boje. Vide ga i kao izraelskog De Gola. Za Palestince je običan kasapin.

Vojnička karijera: Počela je od malih nogu. Kao 13-godišnji dečak, naoružan palicom i izgraviranim bodežom sa Kavkaza, Arijel je čuvao stražu zbog arapskih upada na posed. Upisao je poljoprivredni fakultet, ali je ometen ratom, pa je početkom pedesetih obrazovao zloglasnu (ako pitate Arape) ili čuvenu (ako pitate Izraelce) specijalnu Jedinicu 101. Tada je zapanjio starešine koliko svojom neustrašivošću toliko i ravnodušnošću prema smrti, naročito arapskih civila. Njegova jedinica učestvovala je u napadu na selo Kibja u kome je poginulo najmanje 70 Arapa, mahom žena i dece. Za vreme rata na Sinaju 1956. komandovao je oklopnom divizijom, nakon čega je vojničko obrazovanje proširio u Velikoj Britaniji. Neki kažu da su ga generali sklonili jer je tokom rata protiv Egipta u pohodu na Mitlu koji je predvodio nepotrebno poginulo mnogo njegovih vojnika. Veliki povratak na bojno polje doživeo je u protivnapadu za osvajanje Sueckog kanala. Ipak, njegove starešine večito su pokušavale da ga obuzdaju i marginalizuju, čak i da ga uklone iz vojske. Begin ga je 1981. postavio za ministra odbane, a pre toga je u Beginovoj vladi bio ministar poljoprivrede. Šaron je bio ministar odbrane za vreme najnepopularnijeg rata među Izraelcima, rata u Libanu. Zamislio je da pošalje trupe da očiste palestinska uporišta sa kojih su gađali naselja na severu Izraela, ali su se stvari otele kontroli: izraelski vojnici ušli su u Bejrut i sa svojim hrišćanskim saveznicima u Libanu upali u dva izbeglička kampa, Sabru i Šatilu, i pobili oko 800 ljudi, mahom civila. Obrazovana je specijalna komisija za utvrđivanje odgovornosti za masakr. Komisija nije zaključila da je Šaron direktno odgovoran za planiranje masakra, ali da je kao ministar odbrane morao da zna šta se sprema, i savetovala mu da podnese ostavku, što je on nevoljno učinio.

Šaron o Izraelu: "Izrael je podjednako sveta zemlja svih, Jevreja, hrišćana i muslimana. Ali, obećana samo Jevrejima."

Poljoprivreda, građevinarstvo: Kao ministar poljoprivrede u Beginovoj vladi počeo je da sprovodi plan o naseljavanju Zapadne obale, što će nastaviti početkom devedesetih, u svojstvu ministra građevinarstva, kada je pružao utočište jevrejskim doseljenicima iz tada raspadajućeg Sovjetskog Saveza. Tada je u kratkom roku sagrađeno više od 140.000 stanova za doseljenke.

I konačno:... ono što je oduvek sanjao. Premijer je postao 6. februara 2001. godine, ali je zadržao portfelj za zbrinjavanje imigranata. Iako je obećao glasačima mir i bezbednost, Izreal, 53 godine nakon nezavisnosti, nikada nije bio dalji od tog cilja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST