Kornelije Kovač, akter >

I muzika i marketing

nebojša grujičić

"Kada se neko ozbiljno sprema za Evroviziju, godinu dana anlizira pobedničke pesme, stilove koji su prošli, cikluse koji se ponavljaju"

Jedan od Eurosongova s najzvučnijim imenima popularne muzike Abba, Đijola Ćinkveti, Olivija Njutn Džon, Pere – desio se 1974. u Brajtonu, Velika Britanija. Naš predstavnik bila je Korni grupa s pesmom Moja generacija. S Kornelijem Kovačem razgovaramo o njegovim iskustvima na ovoj manifestaciji.

"VREME": Šta je za vas predstavljalo evrovizijsko takmičenje pre nego što ste se na njemu učestvovali?

KORNELIJE KOVAČ: Kad čovek počinje da se bavi muzikom i dok ne stekne ime i karijeru, razmišlja isključivo o domaćem tržištu, a Evrovizija mu se čini kao takmičenje na kome učestvuju mnogo uspešniji i poznatiji kompozitori. Tek kada postigne uspeh na domaćem tržištu, onda s tim iskustvom počinje da razmišlja i o inostranom tržištu. Tako sam i ja, negde šezdesetih, još kao student u Sarajevu, nekoliko puta sa svojim kompozicijama učestvovao na jugoslovenskim takmičenjima za pesmu Evrovizije, ali nisam prošao. Međutim, ni tada, kao ni posle učešća na takmičenju u Brajtonu 1974. s Korni grupom i pesmom Moja generacija, nisam imao bogzna kako pozitivno mišljenje o toj manifestaciji. Evrovizijsko takmičenje je kao pijaca na koju neko donese relativno friško i do sjaja uglačano voće i povrće, a neko ono što ima, pa se tu nađu i truli i prašnjavi komadi. Dok su se druge zemlje veoma sistematično pripremale za Evroviziju, organizujući za tu svrhu specijalne muzičke festivale, mi smo tada slali pesme po automatizmu – na konkurs otvoren za Festival zabavne muzike u Opatiji pošalju se pesme i ona koja pobedi na njemu predstavlja Jugoslaviju na Pesmi evrovizije. Tako smo i mi otišli u Brajton 1974. godine. Dakle, nisam pravio pesmu specijalno za Evroviziju, niti smo se posebno spremali za tu priliku. Tako je se i desilo da se na takmičenju pojavi i pesma kakva je Moja generacija, koja uopšte nije bila evrovizijska. Bili smo dvanaesti.

Da li ste tada pomislili da vam Evrovizija može biti zgodna odskočna daska za inostranu karijeru?

Ne. Nama se naprosto pružila prilika da na njoj učestvujemo jer smo bili odabrani i otišli smo. Tada su se u ovdašnjim novinama pojavile kritike da pesma govori o ratnoj 1942. godini, da smo izvikivali parole u Kristalnoj dvorani hotela Kvarner gde je održan opatijski festival, da nisam skinuo šešir dok sam primao nagradu i svakakve gluposti. A radilo se o iskrenoj pesmi o mojoj generaciji, koja je uz to još harmonski komplikovana i napravljena bez pretenzije da u tri minuta, na prvu loptu, uhvati publiku cele Evrope. A upravo je to trebalo. Kada se neko ozbiljno sprema za Evroviziju, godinu dana analizira pobedničke pesme, stilove koji su prošli, cikluse koji se ponavljaju, i gledajući sve to, pravi ljudi iz posla mogu da predosete u kojem pravcu treba ići i kakvu pesmu treba napraviti. S njom onda izlaze na evrovizijsku pijacu.

Ta evrovizijska godina se izdvaja i kao jedina u kojoj je pobednik napravio veliku svetsku karijeru. Radi se o švedskoj grupi Abba i njenoj pesmi Vaterlo.

Od svih učesnika Evrovizije jedino je Abba imala od nje koristi, niko drugi. Za šest dana koje smo proveli zajedno u hotelu, na probama, na koncertu videlo se da su se oni spremali za to takmičenje najmanje godinu dana. Imali su iza sebe čitavu mašineriju i tim ljudi koji je do najsitnijih detalja programirao njihov nastup. Kako će se ponašati, kako će izgledati, kako složiti pesmu, kako odabrati tekst, kako spremiti aranžmane, produkciju – osećalo se da je kod njih do sitnice sve predviđeno. Dok smo mi poneli 40 fascikli reklamnih prospekata, Abba je držala konferencije za štampu svaki dan, priređivala prijeme u hotelu i napravila takvu atmosferu da je bilo dovoljno da se njih petoro samo pojavi, uz desetak ljudi u pratnji, i da im se svi sklanjaju s puta. Što se tiče Vaterloa, to nije bila pesma na prvu loptu, što je najčešći slučaj sa evrovizijskim pobednicima, ali je zato bila jako dobro kompozicijski složena.

Posle te godine vi ste samo još jednom napravili kompoziciju za jugoslovensko takmičenje za Pesmu evrovizije.

Da, 1983. godine, i to tako što sam za Lepu Brenu napravio kompoziciju Sitnije, Cile, sitnije. To se desilo na veliko insistiranje njenog tadašnjeg menadžera Rake Đokića, koji me jedno mesec dana svaki drugi dan zvao da dođem da čujem njihov orkestar. Ja sam i tada smatrao da pesma za Evroviziju ne može da se spremi za 20 dana, međutim, menadžeri znaju da budu uporni i ubedljivi, a kako kompozitori ovde imaju status dvorskih kompozitora koji rade po narudžbi i za novac, kada sam video da su njen orkestar i ona u stanju da izvode i zabavnu muziku, pristao sam. Uz to, gledajući neka ranija takmičenja, primetio sam da je etno veoma zastupljen, naročito u pesmama Izraela i Grčke, i da se on dobro kotira. Ja, i da hoću, ne znam da pravim narodnu muziku, ali mogu, kao školovan muzičar, da iskoristim folklorne motive u kompoziciji koja po strukturi nema veze s njom. Tako sam u ovu kompoziciju ubacio jedan klasičan narodnjački foršpil na početak i dva goča u sredinu. Dosta je učinio tekst Marine Tucaković, koja je pravila takve šaljive poskočične tesktove. Bili smo šesti. Te godine pobedio je lažni Šejkin Stivens, Danijel Popović s pesmom Džuli i, pošto je u pitanju komercijalna priredba, prošao je dobro. Meni je, s druge strane, tada prebačeno to što sam na takmičenje Evrovizije uveo narodnu muziku, čak je u "Ninu" izašao tekst pod naslovom "Internacionalac uništio Lepu Brenu".

Šta se zapravo ocenjuje na Eurosongu?

Apsolutno sve. Izgled, stil, produkcija, aranžman je strašno važan. Bitni su, naravno, i kompozicija i tekst. Često su pobeđivale pesme tipa ‘mlada devojka u beloj svilenoj haljini s golubom mira na klaviru’. Toto Kutunjo je osetio pravi politički trenutak i svojevremeno pobedio s pričom o ujedinjenoj Evropi i pesmom Insieme 1992. Ipak, niko do kraja ne može da pronikne u to zašto pesme iz nekih zemalja češće pobeđuju od nekih drugih. Englezi uvek imaju kompozicijski jako dobro složenu pesmu, ali kada Evropljanin donese Englezima muziku, oni mu kažu "No, it's for Europe" jer imaju standarde koji se unekoliko razlikuju od onih na ostatku kontinenta, pa zato imaju problema kada treba da se približe Evropi. Zašto Španci nikada ne prođu dobro na ovom takmičenju? Zato što na njemu ne daju ono što su uradili Džipsi kings. Oni su samo po poreklu Španci, ali su živeli dugo u Francuskoj, i onda su uprostili rumbu i taj specifičan španski ugođaj da bi od toga napravili svetsku karijeru. Međutim, Španci neće da idu na tu, za njih jeftinu varijantu, i ne prolaze dobro. S druge strane, Irska, na primer, mislim da je zemlja koja je najviše pobedila na Evroviziji, a nikada nije poslala pesmu koja bi imala nešto od prepoznatljivog irskog melosa. Verovatno se razlog irskog uspeha krije u načinu na koji se odabiru pesme. To je presudno. I za naše buduće učešće na ovoj manifestaciji najvažniji je pravi sistem odabiranja pesme. Da ode pesma iza koje stoje i publika, i muzički kvalifikovani ljudi i, što je takođe veoma važno, stručnjaci za marketing.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST