---

Intervju - Vladan Radoman, pisac >

Svi moji ratovi

"Uvek ima ljudi koji će početi neki rat – severa protiv juga, krsta protiv polumeseca, uvek će naći neku dovoljnu razliku da objave rat drugome, najčešće susedu. Najžalosnije je što su prve i najbrojnije žrtve u svakom ratu – deca"

Spisateljsko ime Vladana Radomana poznatije je u Francuskoj nego u Srbiji. U Francuskoj je objavio devet romana, za koje je dobio neke najuglednije francuske književne nagrade. Tri njegova romana prevedena su na srpski – Harmonikašev osmeh (Stubovi kulture, 1997), Beogradske devojke me nikada nisu volele i Ledeni svitac (Gutenbergova galaksija, 2001). Njegovi romani imaju puls života koji je vodio, a on je bio više nego uzbudljiv. Rođen je u Novom Sadu 1936. godine. Početkom Drugog svetskog rata, kao dete je pobegao pred novosadskim pokoljima u Beograd. Posle rata u Beogradu upisuje studije medicine, završava ih, a onda pred beogradskim poratnim sivilom beži u Pariz gde je, zbog nepriznavanja diplome, po drugi put završio isti fakultet. Iz Pariza je s ekipom Crvenog krsta otišao da pomogne unesrećenim ljudima Bijafre. S Bernarom Kušnerom i drugim kolegama koosnivač je organizacije "Lekari bez granica" i, kasnije, "Lekara sveta". Učestvovao je u brojnim humanitarnim akcijama od Nigerije, preko Nikaragve, Perua, Kineskog mora, Pakistana, Avganistana, Poljske, do ratova u bivšoj Jugoslaviji. Anesteziolog, stalno nastanjen u Nici, početkom leta je prestao s lekarskom praksom i odlučio da u Jugoslaviju doputuje svojim brodom. "To putovanje sam uvek sanjao, ali nikada za njega nisam imao vremena. Imali smo sreće i s vremenom, pa je putovanje trajalo svega 15 dana", kaže na početku razgovora za "Vreme".

"VREME" Koja su vaša najranija sećanja?

V. RADOMAN: Kada su krenula novosadska ubijanja Srba, Cigana i Jevreja, majka je, da bi spasila mog brata i mene od pokolja, došla u Beograd. Imao sam tada pet godina. Rat smo proveli u Beogradu. Iz tog perioda pamtim slike, zatim beg u selo pred savezničkim bombardovanjem Beograda, noću priče odraslih o klanjima, leševe seljaka okačenih o tarabe, da li od četnika ili partizana... Nakupio sam dovoljno uspomena koje baš i nisu za dečaka tog uzrasta.

Kako je izgledao poratni Beograd?

Siromaštvo. Zatim opšta boja tog vremena – siva. Deljenje na kaste – dobrih komunista, sumnjivih komunista i, pogrdno, malograđana. Kućni saveti stvoreni da nadziru kuću, pionirske marame, zakletve drugu Titu. Sve to je svakog od nas formiralo na različit način, uz to što je svako dolazio iz svoje porodice. Moji roditelji su teorijski pripadali srednjoj klasi, ali nikad nisu imali novca na trećoj četvrtini meseca. Moji školski drugovi isto, nekome su streljali oca zato što je bio sekretar opštine ili trgovac, drugome su oduzeli imanje. Uz to, niko nije smeo da govorio o tome javno. Za jednog drugara sam tek deset godina kasnije saznao da su mu partizani streljali oca, što je on krio kao zmija noge. Tek kasnije sam shvatio koliko je to bio strašan period. U Beogradu sam završio osnovnu školu i gimnaziju, kao i Medicinski fakultet. Kada sam imao osamnaestak godina, prvi put sam otišao u svet, u Pariz, i tek tada počeo da sumnjam u ono što su nam ovde pričali. Video sam jedan drugačiji svet. U njemu je bilo i bogatih i siromašnih, ali se sve to nije mešalo na onaj sivi beogradski način.

Kada to pričate, pada mi na pamet sivi kolorit Bilalovih stripova, čiji je doživljaj poratnog Beograda sličan vašem.

Da. Upoznao sam Enkija pre nekoliko godina i prepoznajem njegove slike. Po povratku u Jugoslaviju, rešio sam da ću se, ako ikako budem mogao, vratiti u Pariz. Godine 1963. sam želeo da specijaliziram, ali kako nisam mogao da je dobijem jer nisam bio član partije, a imao sam neku nejasnu vezu da odem u Francusku, otišao sam u Pariz. Međutim, naša diploma tamo nije bila priznata i krenuo sam iznova da završavam isti fakultet u Francuskoj, kao i specijalizaciju anesteziologije. Bilo je teško, morao sam da radim i da studiram, ali bio sam tvrdoglav ko mazga. Tek '68. sam se prvi put vratio u Beograd, i on je već tada bio drugačiji.

Kako ste se obreli u Nigeriji?

Na pola puta do diplome desio se građanski rat u Nigeriji i secesija Bijafre. Prvi televizijski snimci pokolja i unesrećene dece su me uzbudili i slučajno sam čuo na televiziji da francuski Crveni krst nudi na usvajanje decu iz Bijafre. Kada sam otišao tamo, ispostavilo se da je u pitanju bila lažna vest, ali i da su bili potrebni lekari koji bi tamo radili, i to baš anesteziolozi. I tako sam otišao u Nigeriju. Ostao sam tamo prvi put dva meseca, zatim sam se vratio u Francusku da položim preostale ispite, i ponovo se vratio u Bijafru, i tu ostao do kraja rata. Tu sam upoznao Kušnera i druge. Među nama se rodila ideja o osnivanju "Lekara bez granica". Uslovi rada su bili veoma teški: po 36 sati u operacionoj sali, bilo je puno dece žrtava. Kada sam tamo video iste one stvari koje sam već video kao dečak, pojavila se potreba da te uspomene uobličim. Napisao sam na francuskom jeziku knjigu La Faute (Greška), nazvao je tako po jednoj Popinoj pesmi. U njoj sam na oniričan način sve te uspomene pomešao pokušavajući da shvatim zašto taj večiti rat traje hiljadama godina, rat čiji sam komadić i ja doživeo. Knjigu sam objavio za svoj račun.

Posle Nigerije videli ste još puno ratova i ljudskih tragedija, od Nikaragve do ratova u bivšoj Jugoslaviji. Šta vas je teralo da idete na sva ta ratišta?

Najpre, naravno, želja da pomognem tim ljudima. A onda i neka vrsta bolesne radoznalosti da proverim da li ću videti isti onaj užas kao i u detinjstvu u Beogradu. Kao da sam želeo da vidim da li je čovek svuda na svetu sposoban da pravi iste gadosti. Mogao sam da budem zadovoljan – jeste.

Jesu li svi narodi nesrećni na isti način?

Uvek ima ljudi koji će početi neki rat – severa protiv juga, krsta protiv polumeseca, uvek će naći neku dovoljnu razliku da objave rat drugome, najčešće susedu. Najžalosnije je što su prve i najbrojnije žrtve u svakom ratu – deca.

Početkom bombardovanja Jugoslavije 1999. razišli ste se s Kušnerom.

Sam pojam "humaniratnih bombi" za mene je neopisivi cinizam. Svoju poslednju knjigu upravo sam posvetio Kušneru, svom bišvem prijatelju, kao uspomenu na jedno prijateljstvo rođeno pre nego što su izmišljene "humanitarne bombe".

Pišete na francuskom. Kakav je osećaj pisati na nematernjem jeziku?

Velika je olakšica živeti u sredini u kojoj se svakodnevno s tim jezikom susrećete. Osim toga, žena mi je bila Francuskinja, a imam i manu da, kada se nađem na raskrsnici, uvek odabiram najduži put, za koji mislim da će biti najinteresantniji. Do sada se nisam prevario.

Napisali ste da je vaša profesija – nostalgija. Nostalgija za čim?

Za detinjstvom, za mladošću. Velika nostalgija za izgubljenom zemljom. Voleo sam onu veliku Jugoslaviju.

Odakle je pokuljalo sve ono zlo u Jugoslaviji s početka devedesetih, u kakvim rezervoarima mržnje se ono čuvalo?

Nisam političar, ali kada sam video da je Tito umesto jednog ostavio šest naslednika, pogotovu kada sam video onu šestoricu kako se šetaju po njegovim zamcima po Jugoslaviji, gde, kao, pokušavaju da je spasu, znao sam da će se desiti nesreća, ali nisam mogao da pretpostavim da će imati ovakve razmere. Čim je počelo oko Borova Sela, bio sam tamo s "Lekarima sveta". Možda mi je najteže od svega bilo onda kada je pala Krajina, kada sam video kako milicija skreće one nesrećne ljude da ne uđu u Beograd. Nisam tada video nijednog od intelektualaca koji su im pre toga klicali kako treba da izginu do zadnjeg. Mislim da je na kraju Drugog svetskog rata, posle sveg onog klanja, bilo hrabrih ljudi koji bi priznali zločine i zamolili drugu stranu za oproštaj, da je možda još jedna generacija stigla da se pomeša, možda se to ne bi desilo. Ovde se i sada toga treba bojati.

Izjavili ste da je "osećanje stranca" razlog zbog kojeg pišete. Pretpostavljam da je to nešto više od izmeštenosti iz domovine i jezika.

Više je. U onom sivilu Beograda pedesetih godina, osećao sam se strancem, možda iz sklonosti da čitam, putujem i sanjarim. A čim sanjarite, vi ste, ne iznad, već izvan svega. Kada sam otišao u Francusku zbog lošeg poznavanja jezika i izvesne razlike u mentalitetu još više sam se osećao strancem. Kasnije, kada sam prihvatio tamošnji način života i navikao se na novu sredinu, kada bih se vratio ovde, ne bih se osećao strancem, ali su me zato drugi tako gledali. Možda je sudbina pisca da se uvek oseća kao stranac.

A na brodu?

Tu ne. Možda je to jedini element u kojem se osećam kao riba u vodi...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---