---

Intervju - Božidar Đelić, srpski ministar finansija >

U Srbiji nema tajkuna

Nije istina da je Srbija na kraju 2003. godine nestabilna, neregulisana država sa institucijama u rasulu. Egzaktno se može dokazati da u poslednje tri godine niko od bogatih ljudi nije imao nijedna unosan posao koji mu je obezbedila država

Kažu da umalo nije razbio televizor kad je video rezultat. Nije mogao da veruje da nismo iskoristili tako veliku šansu za plasman među evropsku elitu. I da se zapitao kada ćemo ponovo imati takvu priliku pošto se protivnička strana konsolidovala i čvrsto brani stečenu poziciju.

Božidar Đelić, srpski ministar finansija, priznaje zlu nameru prema spomenutom TV aparatu jer je, kaže, bio strašno iznerviran skidanjem sa dnevnog reda parlamenta Zakona o porezu na dodatu vrednost.

"To se dogodilo kad sam uočio da je od 244 prisutna poslanika, 122 glasalo za Predlog zakona, 121 protiv i jedan nije glasao. I sama predsednica parlamenta u prvi mah je rekla da je zakon usvojen, pa onda shvatila da je to tačno 50 odsto glasova. Nisam zahvalan onima koji su tog dana zadali veliki udarac daljem uređenju naše zemlje i koji nisu hteli da daju svoje glasove jednom posve nespornom reformatorskom zahvatu. Zamislite, davnih osamdesetih upoznao sam francuskog ekonomistu Morisa Lorea čija je genijalna ideja o porezu na dodatu vrednost prihvaćena u modernom svetu i rekao mu da ću jednog dana isti taj porez uvesti u Srbiju", kaže ministar Đelić u razgovoru za "Vreme" o suštini poreza na dodatu vrednost, stereotipu zaustavljenih reformi, stanju privrede, zdravlju budžeta, zahtevima za zaustavljanje privatizacije, štrajkovima, pretnjama kojima je izložen...

"VREME": Da li vam neko i sada preti?

BOŽIDAR ĐELIĆ: Prete mi od kad sam na ovom mestu razni ljudi, najčešće iz sumnjivih poslovnih krugova. I sada ima pretnji, obično kažu "znaš li, bre, ti ko sam ja", a ne libe se i da me sačekuju. Ali, ne bih o tome, to ide u radni staž ministra finansija zemlje u tranziciji.

Zašto vam je tako teško palo skidanje sa dnevnog reda Predloga zakona o porezu na dodatu vrednost?

Porez na dodatu vrednost (PDV) je superioran u odnosu na porez na promet. PDV je prijatelj zakona, prijatelj proizvođača i izvoznika i jasan neprijatelj švercera, neprijatelj trange-frange ekonomije i manje je prijatan za uvoznike i trgovce nego porez na promet. Jer, uspostavlja novu ravnotežu u društvu time što se likvidnost u sistemu seli prema ranijim fazama prerade proizvoda i uz fiskalne kase omogućava suzbijanje sive ekonomije. Krajnji ishod je sprečavanje utaje poreza, slabljenje mafije i smanjivanje poreskih stopa širenjem poreske osnovice. Dakle, iza uvođenja PDV-a i fiskalnih kasa stoji smanjenje poreskog opterećenja privrede i građana, najverovatnije kroz kombinaciju smanjenja poreza na potrošnju i poreza na plate.

Zahvaljujući toj očekivanoj široj poreskoj osnovici koju donosi PDV, mi smo već avansno ukalkulisali ukidanje poreza na fond zarada, to je čak 3,5 odsto ukupnog fonda zarada ili 13,5 milijardi dinara na godišnjem nivou. Toliko smo očekivali da ćemo moći, posle uvođenja PDV-a, da rasteretimo privredu u 2004. godini.

Žao mi je što se našla jedna veoma čudna koalicija koja je skinula s dnevnog reda taj zakon. Mi smo stavili pod ogroman pritisak celu administraciju pa i privredu kako bismo uspeli da uvedemo porez na dodatu vrednost godinu dana ranije nego što je prvobitno bilo zacrtano. Iskreno, mislim da će sada biti veoma teško da primenimo taj zakon od 1. januara 2004. godine. Garantujem, međutim, da je taj zakon neminovan.

Otkud potreba da se obori taj zakon?

Neki kažu da treba oboriti Vladu jer ne sprovodi reforme. Ti koji hoće da obore Vladu, na konkretnom primeru Zakona o porezu na dodatu vrednost obaraju reforme. Primera radi, Demokratska stranka Srbije i G17 plus glasali su protiv zakona, a retorički se zalažu za suzbijanje sive ekonomije i borbu protiv kriminala. I kad treba da usvoje zakon koji tome doprinosi, oni glasaju protiv stavljanja tog zakona na dnevni red. Pa, sada bi morali da se izjasne da li su za suzbijanje sive ekonomije ili nisu.

Ako je samo pitanje poverenja Vladi, i ako ona pada onda se ide najverovatnije na izbore, ali ako Vlada ne pada čemu onda isključivanje reformskih zakona iz dnevnog reda parlamenta.

Šta ako vlada opstane, a njeni reformski zakoni ne budu prolazili u Skupštini?

To je nepodnošljiva pat pozicija, rđava za državu i građane i samim tim mi u Vladi, a ja prvi od njih, imamo mnogo veću ambiciju od toga da sedimo ovde i statiramo. To nas ni u kom slučaju ne interesuje. Postoje samo dva jasna rešenja. Prvo, da je obezbeđena stabilna većina koja ne zavisi od poslanika-preletača i zadnje male učenice i u tom slučaju Vlada nastavlja da radi. Ako toga nema, onda sledi drugo rešenje – izbori gde će Vlada ponosno predstaviti svoj veoma jak bilans i koji će svi ministri braniti u parlamentu. Braniti, ne zato što branimo sebe, nego što želimo da pokažemo da nemaju uporište u realnosti uporni pokušaji da se nametne teza da je naša zemlja upala u kolektivnu apatiju i da je nastupilo kompletno rasulo svih institucija. Da li ima problema? Kako da ne. Da li su letošnje afere bile značajan udarac za Vladu? Apsolutno. Ali, uz predstavljanje bilansa hiljadu dana, plus realne šanse za uspeh u sledećih godinu dana, plus rešenja za neke od letošnjih afera, mislim da će sve to pokazati da perspektiva i te kako postoji.

Kakva je onda, po mišljenju Vlade, realna slika naše privrede?

Imaćemo privredni rast koji će biti tri odsto, dakle za nijansu ispod planiranog. To nije na nivou naših prvobitnih ambicija, ali je i dalje jedan od bržih u Evropi.

Stalno se priča o padu industrijske proizvodnje i svakog meseca publikuje se koliko roba proizvodi društveni sektor srpske privrede. Postoji jedna analiza našeg statističkog zavoda iz koje je interesantno videti kako raste ono što formira bogatstvo jednog društva, odnosno dodata vrednost. Kad tako posmatramo, onda dolazimo do frapantne činjenice da ono što vredi (kad se proda) u industriji i rudarstvu ima godišnji rast od 6,1 odsto. Još interesantniji podatak je da su preduzeća u privatnoj svojini realno povećala svoju dodatu vrednost 39,3 odsto. A ostala privreda samo jedan odsto. Evo jasne poruke da naš statistički aparat meri samo proizvedene količine nečega što ionako treba da se restrukturira i uopšte ne obuhvata dovoljno ono što je realno aktivno u našoj zemlji, a to je industrija u privatnoj svojini.

Primer iz fiskalne oblasti takođe pokazuje da situacija u privredi nije tako loša kao što se predstavlja. Eto, recimo, planirali smo da od poreza na dobit preduzeća ove godine unesemo u budžet 3,8 milijardi dinara, a do sada već smo dohodovali 5,5 milijardi dinara i očekujemo da ćemo za celu godinu imati dva do dva i po puta veći prihod od tog poreza.

Znači li to da su firme dobro poslovale?

Veoma sam srećan što sam u društvo poreskih obveznika primio novih 1900 preduzeća koja su prvi put napravila dobit i evo plaćaju porez.

I ne samo to. Uprkos činjenici da je inflacija u okviru planiranih devet odsto, porez na promet u oktobru imao je rekordne dane u istoriji javnih finansija Srbije. Čitavih četiri milijarde dinara prihodovali smo od poreza na promet, to je signal da se privredna aktivnost vraća u legalne tokove i da raste potrošnja.

Mogu vam dalje reći da je Srbija ove godine apsolutni rekorder u jugoistočnoj Evropi po stranim direktnim investicijama. Privatizacija duvanskih industrija u Nišu i Vranju ozbiljan je kandidat za transakciju godine na nivou čitavog regiona.

Kritičari vas optužuju da taj novac samo trpate u budžet kako bi Vlada preživela?

Moram da napomenem da javni novac može da ide samo u budžet, protivzakonito je da ide na neke druge račune. Nećemo valjda kao Milošević kad je prodao Telekom da stavljamo pare na neke kiparske banke i račune. Nema druge destinacije – nego budžet Srbije.

S druge strane, važno je pogledati zdravlje jednog budžeta. Žao mi je što neki eksperti ne pogledaju da li redovni prihodi pokrivaju redovne rashode, što je pravo merilo za ocenu stanja jednog budžeta. Odnosno, da li porezi i doprinosi pokrivaju normalnu isplatu plata, penzija, socijalnih prinadležnosti i normalno funkcionisanje države. Odgovor za srpski budžet je "da", što znači da je naša zemlja stabilna. A sav novac koji dolazi iznad toga (od privatizacije, krediti, donacije) može biti upotrebljen za finansiranje reformi.

Je li budžet danas u stvarno tako teškom stanju kao što tvrdi opozicija? Ne možete da sporite zahteve međunarodnih finansijskih institucija koje insistiraju na smanjenju javne potrošnje u Srbiji.

Nije tačno da tim povodom nismo ništa uradili. Prvo, prihodi budžeta biće izvršeni onako kako su planirani. Zatim, potrošićemo devet milijardi dinara manje od plana i na taj način uspećemo da prebacimo čitavih 15 milijardi dinara ovogodišnjih budžetskih prihoda u iduću godinu. Mislim da je ovo unikat da je jedna vlada uštedela 15 milijardi dinara. Ja to zovem odgovorno vođenje javnih finansija i hvala onima koji se brinu a ja toliko mogu da kažem o zdravlju budžeta.

Ja nisam tvrdoglav, nego realan. Nisam hirovit, nego dobronameran kada kažem zdravstvu ili prosveti da nešto mora da se menja. Da mora da se menja mreža, da kapaciteti moraju da se adaptiraju, da zvanja moraju da se menjaju, da produktivnost mora da se poboljša, da prateće osoblje mora da se smanji...

Reći ću vam koju mi je ideju dao češki ministar finansija. Češka vlada je imala, kao i mi, veliki problem sa bolovanjima i na to godišnje trošila sedam milijardi evra. Njihova ideja koju su sproveli jeste da se ništa ne plaća za prva tri dana bolovanja i da posle ta skala raste. Posle izglasavanja te mere u parlamentu, Česi su naprasno ozdravili. Evo i primer iz Srbije: posle izglasavanja izmena i dopuna Zakona o penzijskom osiguranju, procenat onih koji idu u penziju zbog invalidnosti pao je sa 40 na 15 odsto.

Opozicija i nezavisni eksperti tvrde da je Vlada kriva za zastoj reformi, pojedine članice vladajuće koalicije traže ne samo personalnu već i programsku rekonstrukciju Vlade, a sindikati prete generalnim štrajkom ako se ne zaustavi privatizacija. Koliko je to veliki pritisak na Vladu?

Slažem se da smo mogli da imamo više reformatorskih poteza ove godine. Naročito je štetno što parlament od septembra nije bio u stanju da zaseda i da usvoji nekih pedesetak zakona koji se tiču reforme konkretnih sektora kao što su železnica i energetika ili institucionalnih rešenja kao što su Zakon o stečaju i uvođenje novih ustanova i agencija.

Delimično zbog manjka odlučnosti Vlade, a u mnogo većoj meri zbog približavanja jednog političkog ciklusa, DOS kao grupacija koja je služila za promenu autoritarnog režima počeo je da se raslojava. Vidim veoma heterogene interese koji se više ne mogu ujediniti. Najmanje me zabrinjava što će sad neko uspeti da formira homogeni blok za obaranje Vlade. Više me brine da sve to ukupno ne dovede do daljeg mrcvarenja i prolongirane neizvesnosti.

Tačno je da mi danas vidimo ne samo ostatke Miloševićevog režima nego srećemo veoma živahne samoupravljače. Nije loše to što radnici žele aktivno učešće u onome što se dešava u Srbiji. S druge strane, postoji gola politička želja da se preuzme vlast. I na kraju, postoje i neki ekonomski interesi koji se u privatizaciji jasno ocrtavaju. Ne mogu a da ne primetim da iza radnika stoji direktor koji apsolutno želi da izbegne da ima vlasnika. Menadžerima najviše odgovara da imaju rasparčano vlasništvo i da oni odlučuju kad firma treba da se dokapitalizuje i sa kim da se pregovara o dokapitalizaciji. Sve je tu jasno i nije problem da li Vlada svemu tome može da se odupre. Može. Ali, pitanje za odgovornog državnika je šta dalje, šta je najbolje za Srbiju. Tu stvari moraju da budu kristalno jasne: ili stabilna politička većina za dalje žustre reforme ili izbori, i to što pre.

Kritičari kažu da se danas u Srbiji živi lošije nego 2000. godine. Kako vi iz fotelje ministra finansija vidite da se živi u Srbiji?

Paaaa... Hteli smo još bolje da živimo i sa time se teško sporiti. Ali, kako to podržati kad vidimo da smo kao zemlja krenuli sa 40 evra plate i stigli do 180. Kupovna moć? Kad smo krenuli, 90 odsto prosečnog kućnog budžeta jedne familije trošeno je na puko preživljavanje, dakle za hranu, komunalije i ogrev. Sada je to i dalje visoko, ali 50 odsto.

Hajde da kao argument uzmemo cifre iz uvoza: desetine hiljada putničkih automobila, bele tehnike, pogledajte na šta liči sajam automobila, pitajte turoperatore koliko su aranžmana pripremili za Crnu Goru i inostranstvo, sagledajte koliko je akciza plaćeno za naftne derivate. Nepobitno, kupovna moć je ojačala u realnom iznosu.

Problem je u tome što se u svim glavama bolji život poistovećuje sa istom količinom rada kao nekad. Pre devedesetih se dobro živelo, a malo radilo, i sve je kupovano na kredit. Loša vest je da sada kredite moramo da vraćamo i da bolji život u novoj geopolitičkoj konstelaciji dolazi iz samo jednog jedinog izvora – da se bolje i duže radi. To je ono što je tako teško našim građanima da shvate. Ne mogu a da se ne nasmešim kad vidim pune kafiće u 14 sati, kada mi stranci kažu da posle 13–14 sati teško mogu da nađu nekog odgovornog u našim preduzećima, kada vidim da je nivo produktivnosti u našim javnim službama najniži u Evropi... Kad sam pitao generalnog direktora Sintelona koji je njegov najveći uspeh u poslednjih deset godina, on mi je rekao da je to što je uspeo za 26 minuta da poveća efektivno trajanje rada u svojoj firmi, preduzeću u kome bi većina naših građana volela da radi. To je merilo naše stvarnosti, eto gde smo, taman smo tu, zapušili smo najveće rupe i u javnim finansijama i u švercu. Da li i dalje ima privrednog kriminala? Ima, i treba time da se bavimo. Ima još puno toga da se uradi u bankarskom sektoru. Ali, sada ostajemo sami pred sobom. Niko nas neće spasiti i od nas napraviti bogate ljude nego mi sami.

Za uspeh jedne Irske ili Portugala zaslužno je rintanje. Nisam za parole tipa "hajde da se odričeno za svetlu budućnost", ali fakat je da svako preduzeće sve više drži budućnost u svojim rukama i nema limita u povećanju plata ako imaju ugovore za isporuke na domaće i strana tržišta.

Vi pričate o Irskoj i Portugalu, a kritičari o "argentinskom scenariju" u Srbiji...

Ma, argentinski scenario je moguć ako se zemlja vodi neodgovorno. Naša zemlja je nasledila taj dug i ništa drastično novo nije dodato kao dug od januara 2001. godine. Sveukupno, dug je povećan za sedam odsto, tri odsto kroz direktno zaduživanje budžeta i četiri odsto preko garancija koje su date lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima da se zaduže. Dakle, u zatečenom dugu, dodatno zaduživanje je samo sedam odsto.

Ako uzmemo godinu koja će biti najteža, to je 2009. kada bi servisiranje duga u inostranoj valuti iznosilo između pet i sedam odsto bruto domaćeg proizvoda. Radi poređenja, Hrvatska ove godine servisira dug sa deset odsto BDP-a, a Turska sa 16 odsto. Voleo bih da kritičari malo više barataju realnim činjenicama i da ne plaše narod bez razloga. Mada, očigledno je puno kad se pređe sa nula odsto BDP servisiranja spoljnjeg duga na sedam odsto i pri tom se želi pad javne potrošnje. Onda je poruka jasna: morate da smanjite značajne segmente ostatka javne potrošnje. I odatle ta poruka zdravstvu i prosveti i sudstvu i armiji i svima drugima da su bolje plate moguće samo pod dva uslova: racionalizacija štednje, racionalizacija mreže i smanjenje broja činovnika. Na tome se mora raditi u sledećih tri do pet godina, da kada dođe onaj momenat visokog servisiranja, sve prođe glatko.

Iz sveta uglavnom stižu primedbe da je srpska administracija još previše spora kad su u pitanju dozvole za biznis, da propisi nisu podsticajni za ulaganja i da ne garantuju sigurnost kapitala.

Evo nekoliko podataka o tome koliko je naš poreski sistem podsticajan za privrednike i ulagače. Smanjili smo stopu poreza na dobit preduzeća sa 20 na 14 odsto (to je najniža stopa u Evropi) i na to smo dodali u Evropi najsnažnije podsticaje za investicije i zapošljavanje koje podrazumevaju kompletno oslobađanje od poreza za one koji investiraju više od 10 miliona evra. Hrvati i ostali naši susedi su to i te kako primetili, pa sada u Hrvatskoj postoji snažna inicijativa da se smanji porez na dobit preduzeća.

Kad god pitam kolege iz susedstva koji su im najveći problemi, oni kažu da su to trgovinski sudovi, nestabilnost u propisima, tromost administracije... A te zemlje su prošle 15 godina tranzicije. Mislim da smo kao zemlja u nekim elementima veoma jasni, na primer u aparaturi koja vodi privatizaciju. Tu smo nedvosmisleno lideri. Veoma ozbiljni svetski biznismeni reći će da je sada u Srbiji moguće kupiti preduzeće na fer način.

Spremili smo radikalno nov zakon o stečaju i on će dovesti do mnogo veće efikasnosti u poslovanju.

Reforma se nastavlja, ali zbog zastoja u parlamentu i neprestanih političkih razmirica naš imidž je okrnjen. Bio sam nedavno u Londonu i razgovarao sa predsednikom Evropske banke i glavnim ekonomistom koji je uglavnom korektno interpretirao našu evoluciju i baš je krenuo sa tom opaskom da su "reforme stale" u Srbiji. Posle mog četrdesetminutnog iznošenja činjenica i nabrajanja zakona koji su usvojeni, on je revidirao svoj stav.

Bilo kako bilo, od Evropske banke ove nedelje očekujem jednu lepu vest, da će Beograd biti domaćin Godišnje skupštine EBRD-a u maju 2005. godine.

Zašto svi insistiraju na bržoj reformi Trgovinskog suda?

Zato što kad na normalni nivo svedete klasični kriminal i šverc, onda se sav interes tu koncentriše. Baš sam skoro čitao u "Ekonomistu" o jednom velikom problemu, odnosno bekstvu iz Nemačke jednog stečajnog upravnika koji je masivno ojadio stečajnu masu neke kompanije i osvrt novinara na teškoće koje postoje u zakonodavstvu koje reguliše stečaj i koji se odugovlači u nedogled u Nemačkoj. Glavna tema danas u Francuskoj su veliki problemi sa stečajnim postupkom i što su njihovi trgovinski sudovi često bili meta korupcije. Citiraću mog premijera – "počeli smo da imamo normalne probleme". Dakle nije istina da je Srbija na kraju 2003. godine nestabilna, neregulisana država sa institucijama u rasulu. Najbanalnija istina je da se približavamo kraju jednog političkog ciklusa kada političke ambicije i ekonomski interesi koji podupiru te ambicije pokušavaju da nametnu kroz javnu debatu onu sliku Srbije koja njima najviše odgovara da bi ostvarili svoje političke i ekonomske ciljeve. Pa zar nije to svima jasno.

Ali, veoma su ozbiljne optužbe da je Vlada povezana za kriminalom i da zemljom upravljaju pojedini ekonomski lobiji.

Kada je 1995. godine predsednik Širak prvi put pobedio na izborima posle tri neuspešna pokušaja, pred kamerama cele Francuske otišao je da večera kod svog dragog prijatelja Fransoa Pinoa, jednog od najbogatijih ljudi u Francuskoj koji je decenijama podržavao Širakov politički angažman. A gospodin Pino je neretko bio pod znakom pitanja zbog nekih povoljnijih odluka Trgovinskog suda i raznih mogućnosti da preuzme od države neka preduzeća pod, kažu kritičari, povoljnijim uslovima. Šta hoću da kažem, i u toj oblasti Srbija počinje da ima normalne probleme. Elita postoji, pa postoji. Jedan od problema Srbije je što nikada nije imala prihvaćenu elitu.

Zašto Srbi ne vole bogate ljude?

Problem je što nismo prošli istinsku industrijsku revoluciju. Ta revolucija u Srbiji bila je prekratka tako da nije izrasla klasa ljudi koji su mogli da dokažu da su bogati u stanju da stabilizuju zemlju i kroz to, naravno, obezbede i svoje interese. Čudi me da malo ko ovde zna da, na primer, Švedskom, koja predstavlja pojam egalitarizma u Evropi, suštinski upravlja samo nekoliko ekonomski moćnih familija.

Što se tiče Srbije, egzaktno se može dokazati da u poslednje tri godine niko od bogatih ljudi nije imao nijedan unosan posao koji mu je obezbedila država, u smislu da je dobio kvotu, licencu, povoljniji kurs ili da je pobedio na nekoj nabavci javnog preduzeća i da u privatizaciji nije morao da ponudi najbolje uslove da bi mogao da pobedi. To je već jedno dostignuće.

Poslednje tri godine nisu bile period jačanja tajkuna u Srbiji. Naprotiv, mislim da imamo postepeno širenje kruga ljudi koji su vlasnici, preduzetnici. Voleo bih da ih ima više, ali sigurno je prošlo vreme kad su samo određeni biznismeni mogli da dobiju kredit od neke banke. Sada je ipak pri dodeli kredita presudna bitka biznis planova i kad dođe Evropska banka za razvoj najviše se pita koliki će biti profit od nekog biznis plana, a ne čiji si čovek.

Ostaje, međutim, pitanje koje i dalje svi osećamo, da nisu dovoljno kažnjeni bogataši koji su došli do značajnog imetka kada je celo društvo bilo u rasulu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---