---

Devedesetogodišnjica >

28. jul 1914 – 28. jul 2004:Beogradsko leto 1914.

Granate koje su 28. jula 1914. uveče ispaljene sa monitora austrougarske rečne flote na Beograd, nisu samo označile prvo bombardovanje nekog evropskog grada u XX veku. One su započele rušenje sna o progresu bez granica, o ljudskoj istoriji kao svetloj stazi u budućnost, zasnovanoj na demokratiji, razumu i premoći institucija i kulture belog čoveka

Mnogo je ovih dana pisano o uzrocima i povodima Prvog svetskog rata. Ovde će biti reči o tome kako se odvijao život Beograda na samom početku tog rata, pre tačno 90 godina. Kako je jedan tako golem svetski događaj oblikovao prve dane ratne svakodnevice naših predaka?

Vlada Austro-Ugarske je u 11 časova 28. jula uputila Vladi Srbije običnom poštom telegram kojim je objavljen rat Srbiji. Austro-Ugarska je iskoristila kao povod za rat atentat u Sarajevu, iako je znala da srpska država nije učestvovala u tom atentatu. Podunavsku monarhiju je u rat gurala i njena snažnija saveznica. Nemački car Vilhelm II je rekao austrougarskom ambasadoru da bi bio "ožalošćen kada bi ostao neiskorišćen sadašnji tako povoljan trenutak" (za pokretanje rata). Ratna histerija je zavladala ulicama Beča. Čak je i Sigmund Frojd zahvaćen njom, pa piše: "Možda prvi put posle trideset godina osećam se Austrijancem... Odvažan potez oslobađa." Retki su bili glasovi koji su se zgražali nad tim ratobornim ludilom, poput Štefana Cvajga koji piše: "Čoveku se nekad činilo da sluša hordu jurodivih kako besni." To ipak nije ništa u odnosu na provalu gneva prema Srbima u Zagrebu i Sarajevu, gde ljudi sa društvenog dna, uz tolerantan stav policije, praktično kreću u napad na srpsku imovinu i srpske simbole. Ali ipak, čitalac iz XXI veka mora da ima u vidu da je to bilo "lepo doba – belle epoque", vreme možda najveće uljuđenosti u ljudskoj istoriji. Tako su se čak i demonstracije ljudi sa društvenog dna završile uglavnom uništavanjem imovine, ali bez ljudskih žrtava. Etnički genocid u Evropi izgledao je nemoguć u to vreme. Ta iluzija će potrajati još samo koji dan. Granate koje su 28. jula uveče ispaljene sa monitora austrougarske rečne flote na Beograd, nisu samo označile prvo bombardovanje nekog evropskog grada u XX veku. One su započele rušenje sna o progresu bez granica, o ljudskoj istoriji kao svetloj stazi u budućnost, zanovanoj na demokratiji, razumu i premoći institucija i kulture belog čoveka. Zanimljivo je da u delima najvećih umetnika i naučnika belle epoque preovlađuju mračni i apokaliptični tonovi (Niče, Munk itd). Kao da su ti velikani gledali preko glava svojih površno optimističkih savremenika.

Zapanjuje sa kojom su lakoćom evropske vlade krenule u najkrvaviji rat koji je dotadašnja istorija poznavala, kao na svadbu, očekujući povratak kućama do Božića (pogledajte film Ričarda Atenboroua o tome). Pol Kenedi piše kako su brzometni topovi, mitraljezi i železnica ulivali nadu svim generalštabovima da će moderni rat biti brz, pri čemu je načinjen neverovatan previd: i sve druge strane su imale brzometne topove i vozove i mitraljeze, a o rovovskom ratu niko nije ni razmišljao.

Jedna od retkih zemalja u Evropi gde rat nije dočekan sa oduševljenjem bila je Srbija. Tek izašloj iz dva balkanska rata, ovoj zemlji je očajnički trebalo malo mira za oporavak i konsolidaciju. Ništa gore nije moglo da zadesi Srbiju od rata sa ogromnim severnim susedom. Beograd je rat očekivao sa zebnjom, ali u tišini. Za razliku od Beča, Zagreba ili Sarajeva, u Beogradu nije bilo nikakvih ispada prema austrougarskim podanicima, o čemu sa ponosom piše tadašnja beogradska štampa. Ultimatum Austro-Ugarske, koji su sve tadašnje velike sile ocenile kao neprihvatljiv, uručen je 23. jula. Dva dana kasnije Srbija je odgovorila, po opštem priznanju evropske javnosti, najpomirljivije što je mogla. Istog dana počela je mobilizacija. "Beograd se od mirne varoši sve u vrtovima pretvorio u vojni logor" ("Politika" 13/26. jul). Državne arhive i zlatne rezerve prebacuju se u unutrašnjost, trgovci već počinju da uzimaju proviziju za primanje papirnog novca. A ipak, narod se nada da će rat nekako biti izbegnut. Iako je Austro-Ugarska prekinula telefonski i telegrafski saobraćaj preko Save, iako je Orijent ekspres zadržan još 25. jula, na dan početka rata, 28. jula, još uvek masa sveta na pristaništu čeka brod za Zemun da tamo obavlja svoje svakodnevne poslove. Uveče tog dana, vojska crno-žute monarhije već je pokušala da se iskrca preko Save, a zaustavili su je carinici, komite i trećepozivci. Pomenuto bombardovanje, prvo u modernoj Evropi, trajalo je osam dana i noći. Iako se pričalo da su određene zone koje se neće bombarovati, gde mogu da se sklone žene, deca i stranci, to nije bilo tačno. Te jeseni Beograd je bombardovan ukupno 36 dana i noći, a već tada je oštećeno oko deset odsto svih zgrada. A tek će u opsadi Beograda 1915. doći prava iskušenja.

Bombardovanje je, kao i 85 godina kasnije, privuklo pažnju stranih medija. Strani dopisnici su već prve nedelje rata došli da fotografišu ruševine. Na molbe Srbije da saveznici spreče bombardovanje tako što bi, na primer, bombardovali austrougarske luke na Jadranu, Britanci su odgovorili da se "moraju poštovati principi civilizovanog rata" pa se stoga ne mogu preduzimati represalije. Tek u novembru, pred prvi pad Beograda, došli su francuski matrozi u svojim crnim uniformama i instalirali svoje topove u današnjoj Profesorskoj koloniji. Deo Beograđana je pobegao pred bombardovanjem. "Svi ti kafanski ulični patrioti... čije se dranje protiv Austrije nije moglo snositi.. sve je to strugnulo jatomice prvim vozom iz Beograda", pisale su "Radničke novine". Ove novine su htele da ostave utisak kako su ostali samo proleteri, ali to nije bilo tačno, jer su mnogi od najbogatijih ljudi (Đorđe Vajfert, Nikola Spasić) ostali u Beogradu. Velik deo naroda je krenuo u bežaniju. Prvog dana rata, nemački poslanik Grizinger opisuje ovakvu sliku: "Ljudi, žene i deca natovareni kućnim stvarima od tepiha do kaveza sa neizbežnim kanarincima, psima, mačkama, živinom, kadama, koferima, krevetninom. Ukratko, slika paničnog bekstva jednog obezglavljenog naroda." Kočijaši su dočekali svojih pet minuta, pa su za vožnju do Gornjeg Milanovca uzimali novac u vrednosti i do tri tone hleba. Vojska je, da bi sprečila tu pljačku, ustanovila jednu jedinicu koja je na izlazu iz grada na Torlaku udarala batine u skladu s preterivanjem u ceni. Ta njihova aktivnost je nazvana u štampi "torlakovanje". Izgleda da su se ti oficiri, uglavnom crnorukci, ponašali dosta samovoljno kada je u pitanju konfiskacija novca, kao i puštanje iz grada onih za koje su smatrali da su potrebni Beogradu. Uostalom, batine nisu zaustavile izbegličku reku. U prve dve nedelje rata, u Beogradu je od oko 100.000 stanovnika ostalo oko 25.000 (posle Cerske bitke mnogi su se vratili).

Ovi koji su ostali nisu bili "obezglavljeni narod" iz opisa nemačkog poslanika. "Politika" piše: "Kad se posmatra kako Beograđani neposredno iza pucanja, čim austrijski topovi ućute, izmile po svim krajevima, setimo se one narodne: svako čudo za tri dana." Terazije su, na primer, odmah posle bombardovanja bile prepune žena koje su razgledale ruševine. Savski i dunavski alasi su pecali na samoj liniji fronta, dakle nasred reke, tvrdeći da ribe ne čuju pucnjavu. Rajs piše kako sve kafane, pogotovo one ka Slaviji, vrve od sveta. O bombardovanju su Beograđani pevali i pesme, kao i njihovi potomci. Evo jedne: "Ko to kuca na prozore tako, zar vi Švabe ne znate polako".

Ipak, teško je bilo održati normalan život. Ponestalo je šećera, soli i duvana (čak su i gospoda počela da puše krdžu), a hleb je poskupeo za to vreme dramatičnih 20 odsto. Organizovana je pomoć sirotinji, ali je bilo zloupotreba, pa je pomoć morala da se neko vreme deli u naturi. Neki penzioneri su bili toliko siromašni da su pod šrapnelima čekali "pakete". Stanarine su pale u delovima izloženim bombardovanju, a u onim zaklonjenijim podrum je koštao 50 dinara (dva puta više od dobrog stana pre rata). I inače prljav grad, Beograd je postao još prljaviji kada je druge nedelje rata oštećen vodovod i kada su gradom počeli da lutaju čopori napuštenih pasa i mačaka, pa i ovaca i svinja. Narod se nadao u saveznike i u brzu propast Centralnih sila. Naravno, najveće su fantazije budili kozaci. Na Vračaru se već treće nedelje rata pričalo kako je Kalemegdan pun kozaka, malih rastom s malim konjima čije su nozdrve kao pesnica.

Sve u svemu, čini se da je "beogradski duh", koji se ispoljava na razne načine, već postojao i u letnje vreme pre 90 godina, sa svim svojim manama i vrlinama.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---