---

Pozorište - fenomen Sare Kejn >

Bosna svuda oko nas

Na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta predstavom Razneseni prvi put je u našim pozorištima postavljeno jedno delo engleske dramske spisateljice Sare Kejn, klasika savremenog teatra

Sara Kejn prvi put među Srbima!... Tačno deset godina posle njegove svetske premijere (januar 1995. godine, Rojal Kort, London), komad Razneseni Sare Kejn, koji je aklamacijom proglašen prekretnicom u savremenoj britanskoj, pa i svetskoj dramskoj književnosti, prvi put je postavljen i u nekom srpskom pozorištu. Pre predstave mlade rediteljke Đurđe Tešić, koja je nedavno premijerno izvedena na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, delo ove spisateljice bilo je zastupljeno u našem pozorištu gostovanjima stranih predstava na Bitefu (festivalu) i u Bitefu (teatru)... Iako je svedena samo na šturu informaciju, ova početna konstatacija sadrži i jasan kritički stav: kao i u svim drugim oblastima, tako i u pozorištu kasnimo za svetom bar deset godina, tako da tek sada otkrivamo autorku koja je već postala klasik savremenog teatra.

Međutim, i pored njene nesumnjive opravdanosti i utemeljnosti, ova kritika može da pokaže i negativno lice: iza nje se, naime, probija i ona raširena provincijska mantra o tome kako smo zaostali, kako ne pratimo trendove... Takva simplifikovana žalopojka – koja zamućuje objektivan uvid u naše očito civilizacijsko kašnjenje – veoma je prisutna upravo u „slučaju Sare Kejn", čije se delo, u tumačenju njenih beogradskih, trendovski nastrojenih apologeta, redukuje samo na šokantnu pojavnost i/ili biografske okolnosti nastanka: eksplicitne prizore seksa i nasilja, altrenativne životne stilove, depresiju koja je dovela do autorkinog samoubistva... Isti fokus u recepciji drama Sare Kejn ima i suprotna struja, tako da se i po ovom pitanju razvila omiljena srpska podela na partizane i četnike: naspram pristalicama iz mlađe generacije, koji u ovom dramskom delu pronalaze utočište za svoje, „drugačije" životne izbore, nalaze se protivnici iz starije generacije, za koje je ovo još jedan proizvod dekadentnog Zapada.

Zapadanje u pojednostavljeno tumačenje dramskog dela Sare Kejn – bilo da ono ima pozitivan ili negativan predznak – nije samo naš lokalni specijalitet. Polarizacija zasnovana na spomenutoj „šokantnoj pojavnosti" njenih komada bila je veoma žestoka i u Poljskoj, pa i u samoj Engleskoj u doba kada se komad Razneseni tek pojavio (optužbe za adolescentsku provokaciju). Rekapitulirajući svoje stavove o ovoj dramaturgiji – kojoj je dodelio sada već širom sveta prihvaćen naziv in-yer-face theater – kritičar Aleks Sirz takođe upozorava da je pogrešno fokusirati samo njene „površinske stilske osobenosti, kao što su eksplicitan seks i nasilje na sceni". ("Teatron" 124/125)... Pitanje koje se sada definitivno nameće, a nagovešteno je od samog početka ovog teksta, jeste – šta se nalazi iza tih „površinskih slojeva", šta je to što opravdava stav da je delo Sare Kejn, a u prvom redu njen komad Razneseni, prekretnica u novoj engleskoj, pa i svetskoj dramaturgiji.

Prvi deo drame Razneseni nije ni najmanje revolucionaran: radnja se odvija u krajnje realističkom ambijentu luksuzne hotelske sobe u kojoj se sreću jedan sredovečni novinar i njegova mlada ljubavnica. Među njima se razvija komplikovan, ali psihološki verodostojan odnos koji se može svesti na poznati model „dželat i žrtva": vođen svojom nasilnom i ciničnom prirodom, Jan ne bira sredstva da seksualno zadobije preosetljivu, uplašenu i u svakom pogledu ubogu Kejt. Neki širi društveni kontekst ove intimne priče samo je ovlašno naznačen: Janovi stavovi su rasistički i ksenofobični, a iz nekih njegovih postupaka može se pretpostaviti da Jan nije običan novinar, da je upetljan u neke opasne i tajne poslove. Osim u psihološkoj, seksualnoj i socijalnoj tenziji, provokativnost u ovom delu drame ogleda se samo još u prizorima njegovog masturbiranja i njenih epileptičnih napada.

Drugi deo počinje naglim upadom Vojnika, koji nije, kako bi se moglo očekivati, Janov partner ili protivnik u sumnjivim poslovima. Naprotiv, reč je o nepoznatoj osobi koja radikalno menja dramsku situaciju: iako se sve i dalje dešava u hotelskoj sobi u Engleskoj, ovaj prostor postaje potpuno fiktivan, a radnja mutira u prizore zlostavljanja zarobljenika na nekom savremenom ratištu (priroda opisanog rata dosta jasno ukazuje na Bosnu). Ovim se bespogovorno ruši dotadašnji naturalistički prosede, a do kraja drame se samo nagomilavaju neverovatni, šokantni i užasavajući prizori – silovanje muškarca, isisavanje oka, proždiranje mrtve bebe... Vezu između ova dva, na prvi pogled potpuno razdvojena dela ostvaruje lik Jana; njegova izmenjena pozicija ne sugeriše samo onaj uopšteni stav da dželat lako može da postane žrtva, već formuliše još ubojitije značenje. Najkraće rečeno – seksualna i psihička tortura u privatnosti luksuznog britanskog hotela samo je naličje balkanskih ratnih zverstava... Bosna se dešava svugde oko nas.

Pretpostavljena inovativnost i značaj drame Razneseni nalazi se u tome što njeno značenje najdirektnije proističe iz same forme; drugim rečima, kao i svi veliki pisci pre nje, Sara Kejn je pronašla autentičan književni oblik da bi izrazila željena značenja. Dve tematski i stilski različite priče – realistički prikaz „intimnog nasilja" i orgijastička slika ratnih zverstava – spojene su istim prostorom i zajedničkim likom, iz čega se izvodi jasan zaključak o njihovoj suštinskoj isprepletenosti. Može se ići i korak dalje u ovoj elaboraciji, pa ustvrditi da je spisateljici bilo potrebno da prikaz monstruoznih zločina potpuno razruši postojeću formu, da za nepojmljivo iskustvo razvije i nepojmljiv dramski izraz... Dakle, odgovor na postavljenu dilemu glasio bi: značaj dela Sare Kejn nalazi se u tome što je ona, da bi plasirala radikalne stavove, radikalno redefinisala dramsku formu.

U predstavi Beogradskog dramskog pozorišta, rediteljka Đurđa Tešić je veoma plastično i jasno scenski artikulisala spomenuti „rascep forme". Dekor Igora Vasiljeva realistički dočarava hotelsku sobu, dok se u igri Borisa Komnenića (Jan) i Pauline Manov (Kejt), koja se zasniva na sporom ritmu i zloslutnim pauzama, vrlo verodostojno razvija neka unutrašnja, psihološka napetost. Komnenić gradi, svedenim glumačkim sredstvima, lik jednog ciničnog, rezigniranog, uzdržanog (gotovo otmenog), opasnog, nasilnog i na trenutke čeznutljivog tipa, dok Paulina Manov igra Kejt kao prpošno, iskreno i pomalo jurodivo derište. Kao što se iz prethodnog vidi, u ovom delu predstave građen je dosledno realistički scenski izraz.

Analizirani antirealistički zaokret rediteljka je sprovela na promišljen i radikalan način: umesto na vratima, kao što je u komadu predviđeno, Vojnik se pojavljuje, uz jako svetlo i rušenje zavese, na prozoru. I njegovo dalje kretanje odgovara ovom inicijalnom „efektu začudnosti": za razliku od drugih likova, on slobodno izlazi iz scenskog prostora, zagleda iza kulisa, proviruje napolje kroz vrata za publiku i sl. Danijel Sič igra Vojnika u maniru ubice s dečijim licem; on prepričava svoje monstruozne zločine s nekim gotovo detinjim ponosom i radošću... Prateći tematsko-stilsku orgijastičnost i zaumnost drugog dela komada, rediteljka se opredeljuje za još veći stepen stilizacije u nekim od narednih prizora: završna scena sa sahranjivanjem a zatim konzumiranjem bebinog tela prikazuje se tako što Kejt i Jan stoje frontalno, ispred mikrofona, i naizmenično govore svoj tekst (iz lika) i tekst didaskalija (ravno i neutralno). Metaforičnost ovog scenskog rešenja nije baš pregledna, ali ono ima funkciju stilizovanja jednog prizora koji bi, u naturalističkom ključu, sigurno delovao neuverljivo i parodično.

Međutim, između početnog (pojava Vojnika) i završnog prizora (jedenje bebe), u drugom delu se javlja još nekoliko scena koje zahtevaju ili uverljivo realističko rešenje ili efektnu stilizaciju; to je prevashodno scena u kojoj Vojnik prvo siluje Jana, a zatim mu isisava oko. Za razliku od prethodnih slučajeva, u postavci ovih scena Đurđa Tešić nije našla odgovarajuće rešenje; najveći problem je u tome što ovi prizori nisu bili dovoljno provokativni, žestoki i uznemirujući. Strategija šoka nije, kao što smo videli, najbitnija odrednica ovog dramskog pravca, ali to ne znači da je i potpuno nebitna; naprotiv, ovde se baš ide na snažnu emocionalnu konfrontaciju gledaoca i scenske radnje... Trebalo bi nekako ispraviti ovoj propust jer on nepotrebno kvari utisak o predstavi koja je uspela da ubedljivo scenski artikuliše složenu i originalnu dramsku formu Sare Kejn.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---