Pun kufer marketinga >

Malo mnogo za mnogo malo

nadežda milenković

Plajvajz u šake pa računajte

Jedan isti spiker (ili dvojica, ali sličnog glasa) prvo nam u jednoj reklami egzaltirano nudi kasete za "samo dvesta dinara!", da bi nam već u sledećoj, sa istim uzbuđenjem i istim ubeđenjem ponudio "čak dvesta dinara!" na poklon ako kupimo karticu za mobilni. Vidi ti mangupa! Kad uzima, onda mu je to samo, a kad daje onda je to iha-ha! čak dvesta dinara.

Al’ šta ćete, tako vam je to u životu. Ono naše što smo davali uvek nam dođe mnogo veće i važnije od onog što smo dobijali. A i to što nam se dalo sigurno nije bilo mnogo teško da se dâ, inače nam ne bi ni dali, je l’ tako. Mislim, nije to ono i onoliko koliko smo mi davali, ma ni blizu tome. Doduše, isto to o sebi misle i oni drugi, oni koji su nama davali, al’ to je opet njihova računica u koju mi, sve i da hoćemo, nećemo da se mešamo.

A da je teško da se izračuna – teško je. Pa još kad ubacite čuvene matematičke determinante kao što su "malo mnogo", oznaka za količinu koju mi treba da damo ("ma, da ti ne bude malo mnogo, a?") i "mnogo malo" (nasuprot prethodnom uvek označava količinu koju mi dobijamo), sludeo bi se i najveći račundžija, a nekmoli mi ovako klimavi sa sabiranjem. A onda još počnu reklame, pa za njima i vesti i čovek stvarno potpuno pogubi svaki račun, osim onog iz prodavnice koji vam može doneti stan ili kaznu ako vas uhvate na deset metara od radnje (Bože, da li je taj zakon još na snazi?). No, ne verujte meni nego plajvaz u šake pa računajte. Ako je benzin poskupeo samo dva dinara (doduše, po nekoliko puta), a MTS dade onolike pare na reklamu samo da bi nam saopštili da "imamo prijatelje" koji su pojeftinili minut razgovora za čak dva dinara – je l’ to malo mnogo ili mnogo malo? Čekajte, a ako dodamo inflaciju koja je ‘oće biti neće biti jedva dvadesetak odsto, sa poskupljenjem struje koja je ipak najjeftinija u svetu, ali su nam zato plate tek na začelju, što umnogome ulazi u jednačinu sa jednom poznatom (policiji od ranije) koja će i bez poternice, ali na majke mi, doći da podigne crkavicu od penzije za sebe, muža i ostalu nejač, čime, srećom, ne opterećuje ukupnu masu od onih drugih cirka nekoliko miliona dolara koliko ćemo izgleda platiti dobrovoljnu predaju, plus ono što, protiv zakona, ali po odluci Vlade kanda već keširamo bivšim dobrovoljcima, a sadašnjim pritvorenicima od kojih se neki brane sa slobode koja ipak nije besplatna, kao što nas podučava NATO o čijem prolasku su sad svi unekoliko neobavešteni (pa kako i da budu obavešteni kad nismo čuli "šizelu"?), plus TV pretplata koja to nije (jer da se pretplaćuje na gledanje to bi značilo da možemo i da se ne pretplatimo, zar ne?) ali obavezna jeste, jer je nešto kao porez koji ćemo da plaćamo sada za neki javni servis u budućnosti, koji se ipak ne finansira iz poreza kao druge javne službe nego iz strujomera...

Kad nam se sve to lepo sabere (plus minus u budžetu i plus minus faza u kojoj smo hronično), dobijemo – pritisak. Visok. I potpunu sluđenost zbog koje naravno da ne znamo da li je nešto "čak" ili "samo"? Da li je bagatela ili čist ćar? A, kad sam već kod turcizama – kako ćemo u Evropu kad za dobit, profit, posao... i dalje koristimo reči koje su nam još od Turaka ostale (osim ako "trange-frange" nije iz nemačkog?)...?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST