---

Srbija i MMF >

Izgubljeno poverenje

Trogodišnji aranžman još nije završen i ne zna se kada će se završiti jer Međunarodni monetarni fond više ne veruje pregovaračima srpske vlade da će ispuniti ono na šta su se obavezali. Vlast u Beogradu izgubila je poverenje tako moćne međunarodne finansijske institucije posle serije prevara koja je kulminirala usvajanjem u parlamentu Zakona o penzijskom sistemu u formi kakva nije bila dogovorena sa Misijom MMF-a. Pariski klub poverilaca otpisaće nam dug od 700 miliona dolara tek kada se MMF uveri da je Vlada Srbije uradila sve ono na šta se obavezala u Memorandumu koji je potpisala sa šeficom Misije MMF-a Piritom Sorsom

"Dobro veče, ovde kancelarija Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu, sutra u 11 sati je konferencija za novinare." Telefonski poziv ove sadržine u nedelju uveče (18.30 po novom računanju vremena) napravio je pravi darmar među novinarima, a (ispostaviće se kasnije) i ozbiljan šok u poslovnim i državnim krugovima Srbije.

Kao i obično, u tom trenutku pitanja je bilo mnogo i nijednog zadovoljavajućeg odgovora. Malo kome je tada bilo jasno da li MMF odlazi iz Beograda zadovoljan rezultatom pregovora povodom šeste revizije trogodišnjeg aranžmana sa Srbijom i Crnom Gorom ili demonstrativno napušta pregovore nezadovoljan ponašanjem srpske strane. Isto onako transparentno kao što je prvog dana oktobra otkazao razgovore zakazane za 5. oktobar. I mada je u nedelju uveče potpuno zbunjujuće delovala intrigantna konstatacija kako "Misija posle konferencije za novinare pakuje kofere i leti iz Beograda", većina posmatrača bila je spremna da tipuje da će dogovor biti postignut.

Tom utisku doprinela je izjava potpredsednika srpske vlade Miroljuba Labusa, koji je samo dva sata ranije samouvereno izjavio na BK televiziji da će pregovori trajati još nekoliko dana. Intriga je postala veća kad se pročulo da je pre nego što su u nedelju u 16 sati nastavljeni dogovoreni pregovori, guverner Narodna banke Srbije Radovan Jelašić znao da je MMF za sutra (ponedeljak) zakazao konferenciju za novinare, ali nije znao šta su odlučili ljudi iz Međunarodnog monetarnog fonda. Tenzija je definitivno porasla kad je iz kancelarije MMF-a u Beogradu javljeno da će u ponedeljak biti održana pres konferencija, a u tom trenutku u Narodnoj banci uveliko su trajali pregovori.

Da se nešto "iza brda valja", videlo se dva dana ranije (petak 28. oktobar) kada je prvo Misija MMF-a otkazala konferenciju za novinare i zakazala novu za subotu 29. oktobar. Zatim su i MMF i NBS obavestili javnost da pregovori nisu završeni i najavili novu rundu za iduću nedelju. Tog istog dana (petak, u prepodnevnim satima) srpski ministar za rad Slobodan Lalović brzopleto je izjavio da je nađeno rešenje za pregovore sa MMF-om. Vicepremijer Labus (u pomenutom televizijskom razgovoru) tvrdio je da je on taj koji je u petak spasao skoro već propale pregovore tako što je, kada su već svi bili spremni na fajront, dao pauzu od 15 minuta.

Zatim je u subotu MMF otkazao obećanu konferenciju.

Ali je zato na konferenciji za novinare u ponedeljak šefica Misije Pirita Sorsa, uz nekoliko kurtoaznih reči, objavila povlačenje MMF-a iz Beograda. Vlasti su brže-bolje "pustile buvu" da pregovori nisu prekinuti i da će se nastaviti, a B92 je kontrirajući izneo svoju verziju po kojoj će se nastaviti samo telefonski i i-mejl pregovori.

Nekoliko pojedinosti prosto "paraju nebo" i "iz aviona" se vidi da između srpske vlade i Misije MMF-a nešto ne štima već duže vreme i da je to "nešto" eskaliralo u najgorem trenutku, na kraju trogodišnjeg aranžmana. Takvi se događaji, kao što je kraj trogodišnje saradnje, obično zalivaju šampanjcem, a srpski pregovarači ipak su morali da popiju čašu žuči. Prvi put se, naime, događa da MMF odlazi, a da se u saopštenju ne kaže da su se pregovaračke strane nešto dogovorile, ranije je obično pominjana fraza o postizanju principijelnog dogovora. Svi pregovori do ove šeste revizije obično su se završavali potpisanim dogovorom dve strane o tome šta srpska vlada treba da uradi, a sada se dogodio neugodan presedan – Misija MMF-a insistira da nema dogovora dok srpska vlada nešto konkretno ne uradi. Poruka srpskoj vladi više je nego očigledna, nema više avansiranja poverenja. Izvor "Vremena", koji je sedeo osam dana za pregovaračkim stolom, kaže da MMF više nema poverenja u ljude iz srpske vlade i u administrativni kapacitet države da sprovedu ono što je obećano Misiji MMF-a. "Srpski pregovarači debelo su zaradili nepoverenje bankara iz Vašingtona. Uostalom, kako neki pregovarač iz sveta može da ima poverenje u Vladu koja stalno tvrdi da je manjinska i da ništa ne može da progura kroz parlament bez kompromisa sa socijalistima", bio je komentar sagovornika "Vremena", koji je tražio anonimnost.

Tako je izgledala završnica velikog finala poznatijeg kao pregovori o šestoj reviziji trogodišnjeg aranžmana za koje je srpski ministar finansija Mlađan Dinkić mesec dana ranije (Vašington, 25. septembar) izjavio da "idu mnogo lakše nego što se očekivalo". Inače, posebna enimga za većinu predstavnika Misije MMF-a u pregovorima bilo je upadljivo često odsustvo upravo ministra Dinkića, koji je najveći deo pregovora proveo u Cavtatu i Tokiju dok su se u Beogradu lomila koplja upravo o onome što je njegov resor, budžet i javna potrošnja. I dok je u Beogradu teško preživljavan fijasko sa MMF-om, ministar Dinkić je po već ustaljenom modelu domaću javnost zasipao iz Tokija novim optimističkim izjavama o tome kako će nas ovog puta spasiti japanska vlada. (Usput, u novinarskim krugovima u Beogradu kruži informacija o zanimljivom finansijeru putovanja u Japan desetak novinara beogradskih redakcija koje je ministar Dinkić poveo sa sobom.)

Izjava sličnih onoj Dinkićevoj u Vašingtonu bilo je na pretek i od drugih predstavnika vlasti protekla dva meseca (neke od njih možete pročitati u boksovima ovog teksta) i one zapravo najbolje pokazuju kakva nam je vlast i kako nas predstavlja u pregovorima sa tako značajnim partnerom kao što je Međunarodni monetarni fond.

Kao jedna od pratećih karakteristika ove runde pregovora bila je ubeđenost većine upućenih analitičara i novinara u pozitivan ishod pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, iako je prvi dijalog o toj temi otkazan iz Vašingtona pet dana pred početak zakazan za 5. oktobar (navodno je MMF procenjivao fiskalni uticaj odobrenog penzijskog zakona), što je već nagoveštavalo nesporazume na relaciji Vlada Srbije – Misija MMF-a. Savetnik za strana ulaganja Milan Kovačević tada je upozoravao da je jedan od problema u pregovorima loša strategija srpskog tima, koji ne shvata da je bolje biti tvrd u pregovorima, a efikasan u sprovođenju uslova. "Teško je napraviti budžet sa trenutnom stopom infacije koja se približava nivou od 15 odsto, granici hiperinflacije i ubrzava umesto predviđenog usporavanja", ocenio je Kovačević.

Mnogi su i pored takvih upozorenja, ipak, tipovali na srećan završetak trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om, jer se mislilo da nema više te vlasti (osim valjda Miloševićeve) koja je spremna da se odrekne, na primer, dve veoma važne finansijske stavke. Prvo, otpisa 700 miliona dolara duga Pariskom klubu i još nešto "kusura" kamata što se sve zajedno približava sumi od milijardu dolara. Nije za bacanje, iako samo u najavi, ni procena Austrija kreditanštalt banke (BA-CA) da će u 2006. godini direktne strane investicije u regionu Jugoistočne Evrope premašiti deset milijardi evra, od čega je najveći deo, prema izjavi glavnog ekonomiste te banke Mariane Kager, otići u Srbiju "koja ima još mnogo interesantnih projekata za privatizaciju".

Otuda i s pravom postavljeno pitanje zaprepašćenih posmatrača – zašto su hibernirani pregovori oko šeste revizije. Generalno politički posmatrano čini se da ključni razlog leži u amaterskom i provincijalnom profilu domaćeg pregovaračkog tima. Većina tih ljudi izgleda nisu uspeli da prevladaju parohijansku svest sitnih politikanata, koji su uvek spremni da žrtvuju ekonomske interese države zarad ličnih i partijskih želja za očuvanje vlasti. Prosto je neprijatno kako pojedinci iz Vladinog tima nisu umeli da prepoznaju prezir kojim su pregovarači MMF-a dočekivali svako njihovo lažno obećanje smišljeno da bi se makijavelistički dodvorili domaćoj publici. Pa i domaćoj publici smešno su delovali pojedini državni činovnici koji su se nepristojno hvalili uspesima svoje vlade koja je, budimo iskreni, sve što je dobro uradila, uradila sto odsto pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda. Na ključno pitanje – šta bi se u ovoj zemlji valjano uradilo u ekonomskoj sferi da nije bilo MMF-a, niko od tih ministara ne bi umeo da odgovori.

A kad je stigao "sudnji dan" i kraj trogodišnjeg aranžmana, proradio je, nažalost, i virus radikalske pameti među uticajnijim srpskim pregovaračima koji nisu umeli da sakriju zadovoljstvo činjenicom da će Misija MMF-a najzad otići iz Beograda. To zadovoljstvo još proletos (u maju) glasno je formulisao jedan od najuticajnijih članova pregovaračkog tima rečenicom "a kad im vidimo leđa mogu da nam pljunu pod prozor". Prevedeno na praktičan jezik, među domaćim pregovaračima računalo se da ćemo MMF-u obećati "kule i gradove" samo da dobijemo "licencu" za Pariski klub i otpis onih oko milijardu dolara, a u martu iduće godine, pošto više neće biti Misije MMF-a možemo napraviti rebalans budžeta i vratiti sve one prohteve i troškove države koje nam MMF sada ne dozvoljava.

Provincijalni duh domaćih pregovarača zaboravio je, međutim, da se nepoverenje MMF-a kalilo skoro od trenutka kada su počeli razgovori sa ovom vladom. U Vašingtonu, na primer, kao što je to običaj svuda u normalnom svetu, srpskom ministru finansija Mlađanu Dinkuću nije zaboravljeno "fortanje" oko obećanog smanjenja budžetskog deficita za prošlu godinu, koje je trebalo da se sprovede odmah, a razvuklo se na više meseci. U Beogradu je vlast to pokušala da predstavi kao svoju još jednu tvrdu igru prema međunarodnim bankarima, a u Vašingtonu je to doživljeno kao podvala koja se ne zaboravlja.

Taj ružni manir lažnih obećanja postao je prepoznatljivi znak domaćih ovlašćenih pregovarača koji je nastavljen i u junu ove godine kad je srpska vlada potpisala MMF-u obećanje da će do kraja oktobra sprovesti reformu penzionog sistema i započeti prodaju dve rafinerije nafte. Čini se da završna agonija u odnosima srpske vlade i MMF-a (koja je početkom ove nedelje kulminirala demonstrativnim odlaskom Misije MMF-a iz Beograda) počinje 10. avgusta kada MMF pismom upozorava premijera Vojislava Koštunicu da će odustati od trogodišnjeg aranžmana ukoliko Vlada u sledeća dva meseca ne ispuni obaveze koje je prihvatila. Da se sa takvim zahtevom ne treba šaliti upozorio je, ali niko nije hteo da ga čuje, Stojan Stamenković koji je tada Vladi preporučio da ozbiljno shvati upozorenja MMF-a i ocenio da zbog nerešenih odnosa u vladajućoj koaliciji i uslovljavanja pojedinih stranaka Koštuničin kabinet nije u stanju (što bi rekao MMF, nedostaje administrativni kapacitet) da ispuni preuzete obaveze od čijeg sprovođenja zavise veoma značajne odluke.

Mesec dana kasnije, 6. septembra guverneru Narodne banke Srbije Radovanu Jelašiću u Vašingtonu su zamenik direktora MMF-a En Kruger i direktor sektora za Evropu Majkl Depler jasno rekli da Međunarodni monetarni fond u tom trenutku "ne vidi kako će biti moguće da se uspešno završi program koji je Srbija sa njim dogovorila, da od Srbije zavisi da li će taj program uspešno biti okončan i da očekuju da preuzete obaveze budu ispunjene u dogovorenom roku". Želeći da to upozorenje učini javnim dobrom guverner Jelašić je (saopštenje Narodne banke Srbije) poslao poruku Vladi Srbije da je "na taj način još jednom dat jasan signal svima od čijih odluka zavisi sprovođenje aranžmana sa MMF-om da preuzete obaveze moraju da se ispune, bilo da je reč o privatizaciji NIS-a ili izmenama Zakona o penzijskom osiguranju". Guverner je Vladi poslao još dve šifrovane poruke: "Poručili su vam iz MMF-a da će dogovaranje o novom programu zavisiti od toga da li ćete i kojom brzinom ispuniti preuzete obaveze iz tekućeg finansijskog aranžmama i to će biti test iskazane opredeljenosti Srbije za uključivanje u evropske ekonomske integracije, za šta je postojanje programa sa MMF-om od presudnog značaja."

Za slučaj da ljudi iz Vlade nisu ozbiljno shvatili poruke guvernera Jelašića, ponovo se kroz dvadeset dana (26. septembra) oglasila potpredsednica Međunarodnog monetarnog fonda En Kruger i upozorila "da je veoma važno da se izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju usvoje u obliku koji je bio dogovoren sa MMF-om". Dakle, ponavljamo – u dogovorenom obliku, jer će to upozorenje biti jedna od ključnih odrednica iskazanog nepoverenja MMF-a prema Vladi Srbije.

U Beogradu niko nije hteo ni da je čuje, ni da ozbiljno shvati En Kruger.

Vlast je ignorisala i ocenu bivšeg eksperta Međunarodnog monetarnog fonda (valjda zato što je bila i guverner Narodne banke Srbije) Kori Udovički, koja je upozorila da MMF neće odobriti Srbiji dalji otpis dugova sve dok ne budu sigurni da je Vlada u Beogradu ozbiljno krenula u restrukturiranje privrede. "Naša obaveza je da makroekonomski okvir dovedemo do nivoa za koji MMF veruje da je održiv na duži rok. Samo tako ima smisla Srbiji oprostiti dodatni deo njenog spoljnog duga, jer će u narednom periodu biti sposobna da servisira nove obaveze", izjavila je Kori Udovički.

Posle tolikih upozorenja i onoliko prevara, a naročito posle mućke sa usvajanjem u parlamentu verzije penzionog zakona koja nije dogovorena posle pete revizije, MMF se u pregovorima oko ove šeste revizije opredelio za bitno dugačiju taktiku. Pošto više ne veruje ljudima s kojima pregovara i njihovoj vladi da će uraditi ono što su obećali (da u idućoj godini smanje javnu potrošnju, da obore inflaciju i nastave sa privatizacijom javnih preduzeća), MMF je tražio model osiguranja s čvrstim garancijama kako bi se zaštitio od novih podvala i prevara srpske strane. Dakle, nije više bilo sporno da li će Vlada i Misija MMF-a usaglasiti predlog budžeta države Srbije za iduću godinu. MMF je rekao da on samo traži da se troškovi države (javna potrošnja) usaglase sa mogućnostima privrede i poreskih obveznika u Srbiji, a da njegov posao nije da kaže gde će se te uštede ostvariti. To je posao Vlade i MMF je samo jasno stavio do znanja da će obezbediti čvrste garancije kako bi naterao srpsku vladu da ispuni ono što je obećala.

Zato je Pirita Sorsa u ponedeljak, pre nego što je sela u avion za Vašington, poslala Vladi Srbije Memorandum, u kome je taksativno pobrojano šta je srpska strana sve obećala da će u narednih mesec dana usvojiti u parlamentu i u kojim rokovima (a vezano je za ekonomsku politiku u 2006. godini) da bi bio okončan trogodišnji aranžman sa MMF-om i otpisano 700 miliona dolara duga Pariskom klubu poverilaca. "Kad ovo što ste potpisali usvojite, javite se da nastavimo pregovore", poručila je Pirita Sorsa srpskim pregovaračima.

A u tom memorandumu srpska vlada se obavezala da će do decembarske sednice Borda direktora MMF-a (kada će biti razmatran završetak trogodišnjeg aranžmana sa Beogradom) pripremiti paket makroekonomske politike čiju će suštinu činiti smanjivanje troškova države i obaranje inflacije i time faktički naterati parlament da proguta (usvoji) mnogo gorče pilule nego što je penzijski zakon.

Ako iz demagoških razloga vladajuća koalicija nije htela u septembru da lomi "tranziciona kola" preko leđa dragih joj penzionera, sada se pred MMF-om obavezala i potpisala nekoliko važnih i težih stavki. Prvo da će dogodine skresati državne troškove za oko 25 milijardi dinara (budžet) tako što će smanjiti broj zaposlenih učitelja, nastavnika, profesora, lekara, medicinskih sestara... Zatim da će smanjiti plate svima koji žive "na budžetu", dakle nastavnicima, lekarima, policajcima, državnim činovnicima, zaposlenima u javnim preduzećima... Vlada će, ako računica pokaže da u budžetu nema para za to, morati da odustane i od isplate starog duga penzionerima i da to obećanje odloži za 2007. godinu. I najzad, Vlada će morati za oko milijardu dinara (sa pet na 3,8 milijardi dinara) da smanji subvencije propalim društvenim preduzećima.

Ima u Memorandumu još stavki koje Misija MMF-a smatra značajnim izazovima koje treba prevazići, a koje će uticati na makroekonomsku politiku iduće godine. Pre svega, ti izazovi vezani su za tekući platni bilans, smanjivanje inflacije i dalje sprovođenje strukturnih reformi. Ovogodišnji neuspeh Vlade u kontroli inflacije i skoro stoprocentni rast troškova života u odnosu na planirani, veoma su iritirali pregovarače MMF-a. To što su Labus i Dinkić planirali da inflacija dogodine bude 9,3 odsto stručnjacima iz MMF-a nije i dokaz da će ona zaista biti tolika, pa zato teraju guvernera NBS-a Radovana Jelašića da merama monetarne politike, na primer, hladi pregrejane želje stanovništva za potrošačkim kreditima. Dakle, stezanja kaiša biće na sve strane, ne samo da će država morati da prištedi u budžetu, nego će i građani morati da se ponašaju po principu "koliko para, toliko muzike", odnosno da ne žive na kredit jer im veličina plate to još ne dozvoljava. Što se tiče tekućeg platnog bilansa, dinar će morati da se prilagođava snazi svoje privrede, zapravo moraće još da se (u plivajućem kursu) udalji od evra i dolara.

Ništa manje bitan biće i izazov daljeg sprovođenja strukturnih reformi u okviru kojih je najvažniji posao privatizacija javnih preduzeća. MMF je oko traljavog rešavanja tog pitanja poslao ozbiljno upozorenje Vladi koja se uporno trudi da pobegne od privatizacije Telekoma, Elektroprivrede, JAT-a, Železnice, pa i Naftne industrije. Pri tome, u javnosti stvara pogrešnu predstavu kako je MMF kriv što će Srbija morati da proda rafinerije nafte. Ne, MMF samo traži da Vlada pokaže volju i spremnost da započne obećane strukturne reforme.

Ključni sigurnosni ventil koji je Misija MMF sada ugradila u Memorandum veoma je jednostavan. Za razliku od penzionog zakona čije su dogovorene stavke sa MMF-om menjane u parlamentu kad god se to prohtelo socijalistima, u Memorandumu koji je Pirita Sorsa ostavila srpskoj vladi ne smeju se menjati ni tačke, ni zapete, ukoliko Srbija želi da joj Pariski klub poverilaca otpiše 700 miliona dolara duga. MMF traži samo to, a Vlada Srbije je ta koja će da kaže u kojima će društvenim oblastima da uštedi ono što je obećala. Ni Labus, ni Dinkić, ni Bubalo, ni Lalović neće više moći da kažu da je MMF kriv za sve loše što se događa u ekonomiji, a da je za sve što je dobro zaslužna Vlada. Ta demagogija i prevara najzad će biti prošlost. Misija MMF-a se opredelila za taj model po cenu da Vlada izgubi podršku u parlamentu i padne. Toliko, naime, Vlada mora da "plati" izgubljeno poverenje MMF-a.

Možda ima i nečeg dobrog u plaćanju tog ceha baš sada, na početku pregovora o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. Jer, proces pregovaranja sa EU-om još čvršće se zasniva na principima koje je u pregovorima sa Beogradom promovisao MMF, dakle da nema laganja, populizma i "fortanja", nego ako nešto obećaš i potpišeš, onda moraš da (kao ozbiljna vlast) iza toga staneš i to sprovedeš bez obzira na cenu koju ćeš platiti u biračkom telu. Po tome se merilo političko liderstvo i reformski kapacitet vlade u državama koje su postale članice Evropske unije i gde je tranzicija uspela.

U Srbiji se, nažalost, trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom prilično neslavno privodi kraju, gotovo da je doživeo fijasko, iako su njegovi ciljevi bili mnogo ambiciozniji. Mada to nije bila njegova početna želja, Međunarodni monetarni fond ipak se pretvorio u jedinog pokretača srpskih ekonomskih reformi i istovremeno je postao i njihov jedini kontrolor. Takvo iskustvo gotovo da nije poznato ni u jednoj postkomunističkoj zemlji koja je ozbiljno ušla u tranziciju jer je svaka od njih imala u Vladi markantne reformiste-vizionare (Poljska – Lešek Balcerovič, Mađarska – Lajoš Bokroš, Češka – Vaclav Klaus), koji su bili motori ekonomskih reformi. Jedna neambiciozna, populistička i raznim kompromisima sklona koalicija interesnih grupa, kakva je srpska vlada, nije imala ni viziju, ni politički kapacitet da osmisli, sprovodi i kontroliše brze i radikalne ekonomske reforme. Za svoj moto, srpska vlada mogla bi da uzme onu orvelovsku misao "ništa nisam ispunila jer ništa nisam obećala".

Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta i saradnik Centra za liberalno-demokratske studije, lucidno je primetila na promociji studije "Četiri godine tranzicije u Srbiji" da u ovoj zemlji ne postoji politička saglasnost o ciljevima i metodima tranzicije zbog čega su vođenje tog procesa preuzele međunarodne institucije, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. "U Srbiji ne postoji jasno definisan reformski paket", izjavila je profesor Danica Popović.

Ključno pitanje na kraju trogodišnjeg školovanja (aranžmana) Srbije o trošku Međunarodnog monetarnog fonda jeste da li je njena vlada naučila da napravi i da vodi konzistentnu ekonomsku politiku reformske orijentacije bez pomoći "učitelja" iz Vašingtona. I da li već danas ima takvu ekonomsku politiku za sutra kad Misija MMF-a ne bude sedela u Beogradu?

Ovo pitanje, međutim, otvara još jedan ozbiljan problem pred kojime će se naći Vlada Srbije. Prema kredibilnim informacijama sagovornika "Vremena", koji je učestvovao u ovoj neuspešnoj rundi pregovora sa MMF-om, nijedna od strana uopšte nije spominjala novi sporazum vlasti u Beogradu sa Međunarodnim monetarnim fondom. Iako je ova vlada jedva čekala da vidi leđa Misiji MMF-a, Srbiji je taj novi sporazum i te kako potreban. S tim što će "šargarepa" (nagrada za dobro skrojenu i vođenu ekonomsku politiku) biti još manje vidljiva jer više neće biti otpisa 700 miliona dolara duga Pariskom klubu. Ali će zato "batina" biti mnogo transparentnija nego sada. Ta "batina" (kazna) biće zapravo broj poena koje će svetske rejting-agencije dodeljivati Srbiji kao poželjnoj investicionoj destinaciji. A Međunarodni monetarni fond je kredibilna institucija koja snabdeva podacima one rejting-agencije čije indekse s pažnjom čitaju svi ozbiljni investitori. I utoliko bi bilo važno i neophodno da srpska vlada ubuduće ima još bolje odnose sa tim Međunarodnim monetarnim fondom.

Ali, građanima Srbije nije važan samo taj spoljni aspekt odnosa Vlade i MMF-a. Postoji i onaj unutrašnji element koji je možda najbolje formulisao jedan od učesnika u dijalogu povodom propasti pregovora sa MMF-om na sajtu Radija B92 sledećim komentarom: "Majko mila, da nije međunarodne zajednice, šta li bi ovi radili narodu?!" (Aca, 28. oktobar 2005. 13.55)

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---