---

Od Pirota do Čoke, i dalje, nižu se bizarni detalji koji sačinjavaju sliku jedne namerne civilizacijske degradacije

Ima na ovogodišnjem Festu jedan dokumentarac, kažu odličan, koji se zove "Put za Karabah". Pogledaću ga, baš me zanima kako li taj put izgleda – da li je moguće da je gori od provlačenja kroz Sićevačku klisuru?! Bez sve šale, prošle sam nedelje putovao izvesnim poslom u Pirot: sve je lepo i lako dok ne dođeš do ulaza u narečenu Klisuru – prelepu koliko i zastrašujuću – sa njenih famoznih trinaest tunela koje su kadgodašnji neimari probili ne bi li i ovaj naš Duboki Balkan video asfalta... Elem, tu počinje nešto kao agonija: od asfalta su ostale još samo rupe, nešto se radi na putu ama se ne zna tačno šta, tek, policija vozila pripušta u klisuru naizmenično, redovi su ogromni, iz pravca Bugarske ogromni šleperi i hladnjače tutnje u beskrajnoj koloni, a ti čekaš i veneš, kasniš i nerviraš se. Kad smo, Bogu hvala i Allahu Akbar, ipak srećno stigli na cilj, prijatelj nam kaže: "tih sedam kilometara su ubedljivo najgora deonica na vasceloj trasi od Londona do Bombaja". Baš se čudim što se ta i takva deonica baš kod nas zapatila...

Ako ste mislili da sam rešio da pišem putopis, pa... niste u pravu, na žalost. Prisećam se te klisure iz drugog razloga: kroz nju je morao proći i onaj već famozni turistički autobus koji je Vlada Holandije poklonila opštini Pirot, a lokalni radikali srbski – kao deo vladajuće opštinske koalicije – se popišmanili da Danajski Dar tih odvratnih, hripavih, crvenkasto-bledunjavih severnomorskih protestanata nipošto ne treba slobodarskom i pravoslavnom Pirotu, kao ni vaskolikom srpskom narodu od Caribroda do Karlobaga, štaviše, daleko mu lepa kuća! To jest, garaža. Neko je, naime, neoprezno obavestio pomesni Šešeljev fan-klub da se glavni grad Kraljevine Holandije vika baš den Haag, a ovo im se ime učinilo odnekud poznatim; najpronicljiviji među njima u momentu se nadahnjujućeg prosvetljenja (ili je ipak bilo prosvetljujuće nadahnuće?) dosetio da je to baš ona mnogo daleka čaršija u kojoj je zasužnjen njihov Vođa, i to je za tužni autobus bilo nešto poput simboličke smrtne presude. Ili, bolje, poput odbijenice za nevestu: hvala lepo, nesuđena rodbino, vraćamo vam je kući, i to neraspakovanu! Doduše, kad bi autobus počem bio svesno biće, zbog tog se bizarnog zapleta sigurno ne bi potresao, naprotiv: prolazeći kroz The Klisuru ionako bi zapanjeno pomislio "jebote, gde me ovo vode!? Hoću kući!", pa mu ne bi bilo mrsko da prođe kroz klisuru još jednom, čim prije, i da se tamo više nikada ne vrati.

Šalu na stranu, u nedelji u kojoj smo "saznali" da je Zoran Đinđić bio mafijaš a da je Boris Tadić istaknuti pripadnik (takoreći aktivista) "elitne" banditske formacije NDH zvane ustaše – a i jedno i drugo doviknuto nam je iz istog, radikalskog legla – meni je ova uvrnuto-idiotska priča o holandsko-pirotskom autobusu najindikativnija slatka, sićana prateća nuspojavica nedelje u kojoj su radikali dokazali nepopravljivim optimistima i naivcima (kao i politanalitičarskim lažnim naivcima, na srpskom: političkim pokvarenjacima) da nisu nikakav "legitiman demokratski subjekt" koji se "ubrzano transformiše" već su i dalje bespogovorno verni svojoj prirodi, mentalnom sklopu i kulturalnom okviru, da su, dakle, samo najobičniji moralno-civilizacijski dezorijentisani šešeljoidi. Obrni-okreni, ono što je na nivou "visoke" politike izrečeno na jedan način, kroz pirotsku Megabudalaštinu izrečeno je suštinski još upečatljivije. I otuda nam ova nadrealna epizoda iz Čudesne Istorije Mozga savršeno portretira taj svet, ne ostavljajući nikakvog prostora za trule i štetne iluzije. A šta se iz tog portreta da videti? Kad dobro pogledaš, fakat je da ti ljudi uistinu još nisu ni primili hrišćanstvo. O prosvetiteljstvu je besmisleno nagvaždati: do toga će im trebati oko 1500 godina nakon hristijanizacije, i to samo ako budu pazili na časovima. Put do njihove depaganizacije i detribalizacije biće vrlo dug i posut trnjem; u poređenju s tim, taljiganje kroz Sićevačku klisuru izgleda lako kao šetnja po vlastitom balkonu.

Da ipak ne bismo završili u ovako turobnom tonu, teleportovaćemo se daleko na sever, čak u Čoku, da vidimo kako to zapravo izgleda Srbija iz radikalskih vizija, ona koja će odvažno i dosledno rakrstiti sa svim tim suvišnim artefaktima mrske zapadne civilizacije koje nam Imperijalisti ionako (pro)daju samo zato da nas omekšaju njenim lažnim i površnim udobnostima, ne bi li nas onda lakše porobili (kao što su Indijance uništili pomoću Vatrene Vode). U narečenom banatskom gradiću, naime, ne postoje lokalne novine, radio ili TV stanica. Jedino što postoji je nešto propalih firmi i gomila ljute srpske i mađarske sirotinje, koja se čerez svog socijalnog očaja teši domaćim vinom i lepo zaobljenim visuljcima šunke sa tavana (sve dok joj ne dojadi te se ne obesi međ' iste). Ipak, ovo ne znači da u Čoki nema Javnih Medija, taman posla: postoji dobošar. Štaviše, dvojica! Nemojte misliti da zbijam šale: dva nešto vremešnija veseljaka zaista rade na poslovima & radnim zadacima javnog službenika – dobošara: idu od šora do šora (ta-ta-ra-ta-ta-raam!) i obznanjuju lokalne i svetske vesti i druge neophodne informacije: daje se na znanje, daje se na znanje... I to je zapravo to, pravi zvuk i slika jedne izgubljenosti u kosmosu, bilo u Pirotu, Čoki, ili koekude po ovoj nesrećnoj zemlji: uska je, a golema i dugačka Klisurina kroz koju nam valja proći, sve sa ovim tipovima koji će sve vreme merkati najpogodnije mesto da nas pobacaju u kanjon.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---