Portret savremenika – Dragan Stojković Piksi >

Finta, volej, Francuska…

slobodan georgijev

Ako titula bude odbranjena, Stojković će ostati verovatno na čelu Crvene zvezde i pozicija će mu biti još jača pa će možda sebi kupiti još koju godinu za pokušaje da od kluba napravi nešto "evropsko". Ako se to ne dogodi, sasvim je moguće da se preseli u svoju drugu otadžbinu, u zemlju Gala i petlova. Sigurno je, kao što kažu fudbaleri, da se lako neće predati i da nije bez više opcija

U drugoj godini svog mandata na mestu predsednika fudbalskog kluba Crvena zvezda Dragan Stojković našao se pred velikim iskušenjima, posle neslavnog učešća u evropskim kupovima, rasprodaje šampionskog tima i bekstva trenera Bajevića koji je trebalo da bude osnova buduće – ponovo – evropske Crvene zvezde. Kredit koji je stekao igrajući fudbal na neponovljiv način od Pasi poljane u Nišu, preko Beograda do najvećih svetskih stadiona, kruni se sa svakim nagoveštajem neuspeha koji srpski mediji predstavljaju kao katastrofu nacionalnih razmera. Da bi ostao na mestu koje je toliko dugo bilo vezano za ime Dragana Džajića, peta "Zvezdina zvezda" moraće da ponovi neke od najboljih poteza sa terena koji su ga lansirali u orbitu najvećih fudbalera koje je ova zemlja dosad imala.

Za Stojkovića nije uvek sve išlo glatko ni kada je bio na igralištu, a stvari su se naglo pogoršale kada se preselio u "fotelju". Njegov bilans na čelu klimavog i poluvirtuelnog fudbalskog saveza zajedničeke države Srba i Crnogoraca, obeležen nikada razjašnjenom pogibijom genseka Branka Bulatovića, brojnim neregularnostima u domaćem prvenstvu ("Nismo uspeli da se izborimo sa neregularnostima", priznaće Stojković na kraju mandata), nemogućnošću da se spreči nasilje na stadionima na retkim utakmicama na kojima je bilo publike, jadnim rezultatom u kvalifikacijama za SP u Japanu i Koreji 2002. i EP u Portugalu 2004. godine. Fudbal i organizacija koja se stara o njegovom zdravlju utopili su se u opšte "društveno sivilo", toliko željeno ozdravljenje i promene nisu se dogodile čak ni pod vođstvom Piksija Stojkovića, čoveka koji je imao svu moguću podršku javnosti, ako takvo nešto postoji.

ZVEZDINA ZVEZDA: Međutim, pre nego se bacimo na dešavanja u "foramina" o kojima je i ranije bilo reči u "Vremenu", vratićemo se koju deceniju ranije na stadion Čair u Nišu na kome je zaigrao Stojković, daleke 1981. godine u prvom timu ekipe koja je igrala solidan fudbal, toliko solidan da je u Kupu UEFA, u sezoni kada je Piksi debitovao, tim stigao do polufinala u kome je poražen od nemačkog HSV-a. U timu iz Hamburga karijeru je završavao jedan od najvećih fudbalera svih vremena Franc Bekenbauer i verovatno je na supertalentovanog klinca Stojkovića prešao deo te velike aure. Da bi bio veliki, moraš da budeš u društvu velikih, moto je koji je Piksija pratio od početka karijere. Njegov debi u reprezentaciji Jugoslavije protiv Francuske 1983. godine doneće mu susret sa još jednim velikanom – Mišelom Platinijem. Početkom osamdesetih Francuzi su imali veliku reprezentaciju koju je predvodila desetka Juventusa, a Piksi je u prvom nastupu odmah postigao gol i nagovestio "velike mogućnosti". Njegovo prvo takmičenje bilo je vezano opet za Platinija – EP u Francuskoj donelo je domaćinima prvu titulu, Danci su eksplodirali, a reprezentacija Jugoslavije je te 1984. godine prošla kao "bos po trnju" i prva se vratila kući. Stojković će suze prilikom izvođenja penala na utakmici sa Francuskom (zbog smrti doktora reprezentacije) naplatiti nekoliko sezona docnije. Iste godine mladi Piksi će predvoditi olimpijsku reprezentaciju SFRJ na fudbalskom turniru u Los Anđelesu, sa kog će doneti bronzu.

U trenutku kada je prelazio u Crvenu zvezdu 1986. godine Stojković je u dvadeset i drugoj godini bio najbolji igrač u SFRJ i najveća fudbalska zvezda uopšte. Velika se četvorka otimala o njega, ali je Džajić, još jedna fudbalska legenda, uspeo da ga dovede u Ljutice Bogdana za sumu koja nikada nije objavljena, ali su svi znali da je predstavljala apsolutni rekord. Od prvog dana u Zvezdi videlo se da će Stojković biti glavni igrač, da mu je obezbeđena posebna pozicija i da će posle Pižona Petrovića, koji je tri sezone ranije otišao u Arsenal, biti nova "Zvezdina zvezda". Za četiri sezone provedene u Zvezdi, Stojković će utvrditi status najveće fudbalske zvezde tadašnje zajedničke države i jednog od najboljih igrača u Evropi. Ono što mu je nedostajalo bio je veći uspeh sa reprezentacijom i sa klubom na međunarodnoj sceni, što će dovesti do toga da njegov fudbalski kvalitet ne bude ovaploćen kroz trofeje. Za Zvezdu će u četiri sezone odigrati 120 utakmica i biće strelac 48 puta. U crveno-belom dresu će se proslaviti golovima protiv Milana u sezoni 1988/89, koji su njegovu slavu uvećali, ali klubu nisu bili dovoljni za dalji prolaz. Partizanu je davao spektakularne golove: jedan iz kornera i jedan sa polovine terena koji je bio iz nekog razloga poništen. Bio je igrač sredine terena koji je više gledao ka protivničkom golu nego ka svom, imao je fantastičan pregled igre koji mu je omogućavao da kontroliše prostor fudbalskog igrališta na način koji je svojstven samo igračima sa posebnim talentom. Pri tom, većina golova koje je postigao bili su spektakularni, slično onome što je u poslednjoj deceniji radio Dejvid Bekam, na primer. Stojković je bio oličenje borbenosti i spremnosti, ali je u isto vreme bio potpuno svestan svojih kvaliteta. Čuven je njegov sukob sa trenerom Brankom Stankovićem, poznatim pod nadimkom Ambasador, u sezoni u kojoj je Zvezda ispala od Milana. Stanković je insistirao da dres sa brojem deset pripadne Bošku Đurovskom, kapitenu Zvezde, a da Stojković ponese dres sa brojem sedam. Posle serije prepucavanja i Piksijevog odbijanja da se povinuje trenerovoj volji, Stanković je morao da popusti, ali je u polusezoni napustio mesto trenera što zbog ovog sukoba, što zbog najgoreg plasmana kluba u istoriji. Za trenera je stigao Šekularac i Zvezda je predvođena neverovatnim Stojkovićem na kraju sezone bila druga iako su polusezonu završili na mestu za ispadanje iz lige.

Dolazak Stojkovića bio je, na neki način, početak "projekta evropske Zvezde", koji će svoj vrhunac imati u sezoni 1990/91, kada su osvojene titule prvaka Evrope i sveta. Ono što Džajiću nije uspelo, prvo kao igraču i docnije kao prvom čoveku kluba krajem osamdesetih (sa generacijom u kojoj su igrali Petrović Pižon, Miloš Šestić i Dušan Savić), dogodilo se početkom devedesetih, ali Stojković u tome neće direktno učestvovati. Posle njegovog dolaska u klub su dovedeni Robert Prosinečki, najbolji mladi igrač sveta u tom trenutku, Dejan Savićević, Darko Pančev i Miodrag Belodedić. Taj tim će u sezoni 1989/90. superiorno osvojiti titulu, a Stojković će posle slavnog nastupa na SP-u u Italiji istog leta otići u Olimpik iz Marseja.

Pre toga Piksi je postigao dva gola koja će učvrstiti njegov status velikana: najpre je u kvalifikacijama za SP, opet protiv Francuske, u Beogradu postigao čuveni gol iz voleja koji će Jugoslaviju lansirati na prvenstvo, a zatim će u osmini finala SP-a protiv Španije postići, sa iste pozicije, izjednačujući antologijski gol posle neponovljive finte. Samo ta dva poteza, a Piksi ih je imao prilično u karijeri, bila bi dovoljna da neko ponese zvanje majstora fudbala, ako se na takav način može i sme govoriti o jednoj igri. Uostalom, vanredni potezi i borbenost jesu ono što je obeležilo čitavo dosadašnje Piksijevo delovanje.

ZA ŽIVOTA ULICA I SPOMENIK: Kada se u jesen 1990. godine pojavio u belom dresu Olimpika na stadionu Veledrom, u gradu koji će proslaviti Žan-Pjer Paen i docnije Zinedin Zidan, Stojković je bio na samom vrhu. Imao je samo 25 godina, imao je respektabilno iskustvo, status evropske fudbalske zvezde, bio je bogat i stigao je u klub koji je imao predsednika sa najvećim mogućim ambicijama. Početak u Francuskoj bio je spektakularan i Stojković je odmah postao vodeći igrač tima. U isto vreme njegova Zvezda je krenula u osvajanje Evrope. Sreća je trajala nekoliko meseci i onda je došlo do povrede kolena koja je značila početak golgote za Stojkovića. Nekoliko meseci posle najvećih dometa nastavak njegove karije bio je doveden u pitanje. Sa terena Stojković se preselio u bolnicu, pod nož, na terapije i pokušaj da se što pre vrati na stadion. Za četiri sezone u Marseju, koje su vezane za najveće uspehe tog tima, Stojković će biti izgubljen za fudbal. Karakter je pokazao u finalu Kupa šampiona u kome su igrali Olimpik i Zvezda kada nije poslušao zahtev trenera da izvede penal protiv svog nekadašnjeg tima. Zvezda je uzela titulu i raspala se posle dve godine, a Marsej je slavio 1993. konačno, ali Stojković nije bio važan deo tog tima.

U trenucima kada je buduća karijera bila dovedena u pitanje, opet je jedan Francuz bio važan za Stojkovića. U leto 1994. godine Arsen Venger, trener gastarbajter u Japanu, doveo je Stojkovića u Nagoju (Grampus ejt), u kojoj je poslednje fudbalske dane već brojao jedan evropski velikan Gari Lineker. Taj poziv se pokazao spasonosnim za Stojkovića koji će u Nagoji provesti sedam sezona i postati najveća inostrana "legenda" u Japanu. I opet, Piksi se proslavio neverovatnim golovima, driblinzima i dodavanjima "preko pola terena", ostavio je toliki utisak da je dobio ulicu u tom japanskom gradu, podigli su mu spomenik i jedan ulaz na stadionu u Nagoji nosi njegovo ime. Međutim, Japan je daleko, ovde je bio rat i Stojković je nekako nestao iz vidokruga javnosti čiji je bio miljenik.

U drugoj polovini devedesetih, posle sankcija, reprezentacija SR Jugoslavije se vratila na svetsku fudbalsku scenu sa koje je bila nasilno izbačena pred početak EP u Švedskoj 1992. godine. Predvodnik te generacije bio je Stojković u čije se mogućnosti poprilično sumnjalo, ali je on svojim autoritetom i umećem na terenu pokazao zašto je jedan od najvećih. Sa njim kao kapitenom, reprezentacija se plasirala na SP u Francuskoj 1998. i na EP u Holandiji 2000. godine. Stojković je, na kraju, odigrao 84 utakmice za dve Jugoslavije, dao je 15 golova. Jedna mu je utakmica nedostajala da sustigne Dragana Džajića, pa je čaršija govorila da to namerno nije uradio da ne bi uvredio svog "preteču". Da nije bilo sankcija, Stojković bi daleko nadmašio Džajića i imao bi bar još jedno veliko takmičenje u nogama.

"NEŠTO EVROPSKO": Ubrzano nakon "oktobarskih promena" 2000. godine Stojković je postao prvi čovek fudbalske organizacije, nasledivši na tom mestu večitog Miljana Miljanića. Stojković je stvar oko dolaska na tu poziciju izveo na svoj način istisnuvši Velibora Vasovića iz trke, čoveka koji je u doba kada je vodio Crvenu zvezdu značajno doprineo Stojkovićevoj inauguraciji u "Zvezdinu zvezdu". Završetak mandata na čelu fudbalske organizacije poklopio se sa kadrovskim promenama u Crvenoj zvezdi sa čijeg se čela povukao Dragan Džajić u jesen 2004. godine. U međuperiodu klub su vodili advokat haških optuženika Milan Vujin i Miša Marinković. U leto 2005. Stojković dolazi na mesto predsednika FK CZ-a, formira novu upravu i dovodi čuvenog Italijana Valtera Zengu na mesto trenera prvog tima, što mu na početku mandata donosi novu naklonost javnosti. Sa Stojkovićem i Zengom na čelu Zvezda je opet "u modi" na način na koji je to bila od svog osnivanja pa do "klonuća" sredinom devedesetih godina prošlog veka. Piksi je u upravu i klub vratio svoje saigrače Mrkelu, Stojanovića, Jugovića, Vasilijevića, velikog sponzora Tojotu i u prvoj sezoni vratio titulu i kup.

Rezultatski uspeh na domaćem terenu nije pratio uspeh u poslovanju kluba, što zbog nasleđenih dugova, što zbog nekonsolidovane uprave. Najmanje dve velike kompanije su "ispale" iz Upravnog odobora CZ-a posle "neslaganja" sa Stojkovićem, što mu nije donelo podršku u javnosti. Mediji su jedva dočekali da se upitaju kako to Piksi vodi klub, a kada je prošlog leta prodao sedam prvotimaca, izgledalo je da više niko ne može da se seti ko je taj čovek i šta je sve postigao u karijeri. Iako je često "u medijima" Stojković je zapravo prilično kanalisao način izlaska informacija iz uprave kluba, čime je samo svojim protivnicima otvorio novi prostor za kritike. Poslednji loši rezultati i jadna igra tima, uprkos vodećem mestu u prvenstvu koje je možda regularnije nego ranije, ali svakako najslabije u poslednjih petnaestak godina, doprineli su jačanju pritiska na Stojkovića koji dolazi iz krugova koji su zainteresovani da se njegova "moć" umanji i da njihovi predstavnici dobiju mesto u upravi. Javnost je iznova bila zatrpana pričama o "dolasku Delte", o načinima potencijalne privatizacije kluba i tome slično. Posle Bajevićevog bekstva, treneri Zvezde bili su Kamačo i Hektor Kuper.

Stojković je opet, snagom svog karaktera, umirio glasine. Otišao je u Francusku da odigra pola sata na humanitarnoj utakmici koju su organizovali Ronaldo i Zidan, ambasadori dobre volje UN-a, vratio se i ukazao podršku svom nekadašnjem kapitenu Bošku Đurovskom. Umirio je navijače, odbranio se od domaćih tajkuna, ekipa koristi pauzu u prvenstvu da se dodatno konsoliduje pred finiš prvenstva. Najava sednice UO CZ-a bila je bogata glasinama o velikim promenama, ali se ništa spektakularno nije dogodilo. Dovedena su dvojica poreznika i jedan bivši sudija. Predstavnicima Mitala, jedne od najvećih kompanija za preradu i proizvodnju čelika na svetu (prisutni u Makedoniji i u Bugarskoj), predočene su mogućnosti ulaganja u klub. Zdravku Čoliću će biti omogućeno održavanje koncerta na stadionu u julu. Možda to doprinese poboljšanju sveukupne finansijke situacije za koju se kaže da je napokon povoljna, odnosno da je klub poslovao sa dobitkom.

Ako titula bude odbranjena, Stojković će ostati verovatno na čelu Crvene zvezde i pozicija će mu biti još jača pa će možda sebi kupiti još koju godinu za pokušaje da od kluba napravi nešto "evropsko". Ako se to ne dogodi, sasvim je moguće da se preseli u svoju drugu otadžbinu, u zemlju Gala i petlova. Sigurno je, kao što kažu fudbaleri, da se lako neće predati i da nije bez više opcija.

Dribling, prolaz, volej, Francuska...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST