Intervju – Vladimir Gligorov, Bečki institut za međunarodne ekonomske studije >

Država mora da sačuva potrošnju

"Ne vodi se računa o tome da socijalna dimenzija ima i makroekonomsku ulogu – razlog zbog čega imate socijalni sistem nije samo da ljudi ne umiru od gladi već zato što kada se uđe u recesiju, država želi da ima ljude koji troše"

Profesor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Vladimir Gligorov kritički se osvrnuo na mere koje su najavile vlade država u regionu, kako je i bilo najavljeno. Međutim, napomenuo je da je odustao od unapred pripremljene prezentacije budući da niko od govornika na skupu nije govorio o efektima krize na stanje na tržištu rada.

"VREME": Zašto ste odustali od prezentacije?

VLADIMIR GLIGOROV: Ono što govore predstavnici vlada ne polazi od činjenica i opisa stanja, s jedne strane, dok s druge strane nije sasvim jasno koji su ciljevi i šta se želi postići. Stoga sam prvo hteo da govorim o tome, a kasnije o sredstvima koja bi mogla da se koriste. Ako posmatramo stanje na tržištu rada u zemljama u regionu, ono je vrlo rđavo – negde je katastrofalno, negde malo bolje. Ako imate stopu nezaposlenosti od 20 do 40 odsto (u Srbiji je oko 20 odsto, u Crnoj Gori oko 11 odsto, u Hrvatskoj oko deset odsto, Makedoniji 35, BiH skoro 40, na Kosovu recimo 45), onda je to rđavo stanje.

Stopa zaposlenosti u Srbiji je mala, 50-55 odsto aktivnog stanovništva, što je u poređenju sa Slovenijom koja ima stopu zaposlenosti od 75 odsto, ogromna razlika. To su dve dosta loše karakteristike. Kada gledate strukturu zaposlenih i nezaposlenih, situacija je takođe rđava – veoma je veliki broj nezaposlenih mladih ljudi i ogroman je broj trajno nezaposlenih, ogroman je broj invalidskih, privremenih penzionera. Takođe, veliki je broj ljudi koji rade za državu, nedovoljan je broj zaposlenih u privrednoj delatnosti, ogroman je broj zaposlenih u uslužnom sektoru sa niskom kvalifikovanošću itd. Kada na to dodate efekte krize koji ne mogu da budu mali, vi ne možete mnogo da uradite ako je privreda u recesiji, inače bi to bilo nauštrb produktivnosti i konkurentnosti privrede. Ako privredna aktivnost padne za pet odsto, grubo rečeno, onda će verovatno toliko biti izgubljenih radnih mesta.

Kako bi socijalnu politiku, prema vašem mišljenju, država trebalo da vodi u uslovima svetske krize?

Sistemi socijalne zaštite u Srbiji su vrlo slabi, mala su davanja za nezaposlene. Imate rđavo stanje u svim segmentima socijalne zaštite: zaštita dece, majki, starih, invalida – nije se vodilo računa o socijalnoj dimenziji. Takođe, velike su regionalne razlike između juga Srbije i Beograda, pa na to dođu manjine, razlike među polovima – u nekim krajevima zemlje stopa zaposlenosti žena je izuzetno mala, na Kosovu se o tome praktično ne može ni govoriti. U Makedoniji je stopa zaposlenosti žena relativno mala, kao i u Srbiji, gde je tekstilna industrija propala.

U tom kontekstu treba postavljati ciljeve – šta se želi postići, kojim sredstvima i koje će institucije sprovoditi te ciljeve: ministarstva, civilni sektor, socijalni dijalog i svi drugi politički, socijalni i privredni akteri. Ako hoćete da sačuvate radna mesta, morate da vodite računa o tome da trenutno zbog krize nema tražnje – poslodavac ne može da nađe kupca za svoju robu i ne može da plaća zaposlene. Postavlja se pitanje koji je smisao da država to subvencioniše.

Razmišlja se kratkoročno i popunjavaju se rupe. Ako pođete od toga da su sredstva koja se troše za ublažavanje krize jako mala, jasno je da se ulaže tamo gde bi moglo da bude nekih socijalnih problema. Ne vodi se računa o tome da socijalna dimenzija ima i makroekonomsku ulogu – razlog zbog čega imate socijalni sistem nije samo da ljudi ne umiru od gladi već zato što kada se uđe u recesiju, država želi da ima ljude koji troše. Želi da sačuva njihovu potrošnju, jer sa makroekonomske tačke gledišta ti kupci su potrebni proizvođačima. To je stabilizaciona funkcija, takozvani automatski stabilizatori zbog kojih ste napravili socijalni sistem, a ne samo zbog socijalne empatije. Makroekonomska stabilnost ne može da se očuva ako imate gomilu ljudi koji nemaju šta da kupe i šta da potroše.

Šta je rešenje, koja su sredstva za izlazak iz krize?

Mnogo je bolje sprovoditi aktivnu politiku zapošljavanja na tržištu rada, odnosno ulagati u kvalifikovanost. Ako ljudi danas nemaju posla, ne znači da ga neće imati sutra i stoga je važno sačuvati njihovu kvalifikovanost i socijalno dostojanstvo. To se može postići tako što će se oni uključiti u procese prekvalifikovanja. Na neki način, to je investicija – društvo je zainteresovano da ne izgubi strukturu kvalifikovanih ljudi, jer treba živeti i posle krize i biti konkurentan.

Važnije je ulagati u ljudski kapital nego u radna mesta gde posla nema. Devedesetih godina Slobodan Milošević je uveo zabranu otpuštanja radnika, bez obzira na to da li oni dobijaju platu ili ne; radnici su bili vezani za neko radno mesto i čekali da se nešto promeni, a jedino što se dešava jeste da oni stare i gube na kvalifikovanosti. To je jedan od razloga zašto u regionu postoji ogroman broj penzionera i starih za kojima ne postoji tražnja na tržištu rada. To je izgubljena generacija. Da li vi želite da stvorite još jednu takvu?

Kako će izgledati privreda zemalja u regionu kad prođe kriza?

Srbija i druge zemlje u regionu su male, da biste imali valjan privredni rast i razvoj morate da imate značajnu konkurentnost u inostranstvu. Morate da izvozite puno, jer lokalno tržište ima svoja ograničenja. Potrebne su one mere koje obezbeđuju sutrašnju konkurentnost: bolji poslovni ambijent, bolje institucije, infrastrukturu i bolji ljudski kapital. Za zemlje koje su u EU, kao što je Slovenija, jedan deo tih odluka donosi se u Briselu, pa vi možete da delegirate nešto od tih problema tamo gde se razmišlja o agregatnoj tražnji u EU. Bio sam prekjuče u Briselu gde se razgovaralo o tome šta treba uraditi da EU bude konkurentna 2020. godine. Znači, Brisel razmišlja, ne mora Ljubljana. Vi ste izvan toga, morate sami da razmišljate o tome. Postoji i filozofski problem, koji tip socijalne strukture želite da imate i u tom smislu priča o socijalnom dijalogu ima smisla.

Obeshrabrili ste pojedine učesnike konferencije koji i dalje pripremaju teren za dolazak stranih investicija.

Nije realno očekivati da će se ono vreme vratiti, bar na srednji rok. Teško je očekivati ono obilje novca i agresivnost stranih ulaganja. Uslovi su takvi da će se finansijski sektor suziti, a pored toga oporavak agregatne strane neće biti tako brz. Posebno to nije realno očekivati u zemljama koje su ostale izvan EU, budući da je u Srbiji proces integracije tek na početku. Jedno pitanje se stalno postavlja i ima privredne posledice – zašto regionalna zajednička volja i saradnja ne postoje, kao ni razumevanje i zajednički nastup? Srbija ima rđavu institucionalnu strukturu, lošu fizičku infrastrukturu, loše socijalne i druge indikatore i malo tržište. Jedan od razloga zašto je strani kapital došao, pored ostvarenja profita, jeste što su ljudi računali s tim da će čitav ovaj prostor relativno brzo ići ka EU.

Postoji bojazan da će procesi integracije zemalja u regionu biti usporeni ili zaustavljeni zbog krize. Kakvo je vaše mišljenje?

Neće biti zaustavljeni, naprotiv. Komisija je zainteresovana za integracije, dok zemlje članice trenutno imaju pametnija posla. Kada nekome iz zemalja članica sada govorite o integraciji Srbije u EU, ne možete da zaokupite njihovu pažnju jer je to perspektiva od deset godina. Ali, one nisu relevantne. Komisija je nešto drugo, ona na tome mora da radi. Crna Gora je uložila veliki napor da ubedi i sebe i komisiju, i taj proces funkcioniše. Imate suprotan proces u Makedoniji, koja nije u stanju da ubedi ni sebe ni Komisiju, taj proces stoji i pre i posle krize. Ista stvar je i sa Hrvatskom koja je mislila da je skoro važnije EU da ona uđe u zajednicu, nego obrnuto. U jednom trenutku su shvatili da to nije baš tako i da moraju da se dogovore sa Slovencima kako će zajedno živeti.

Ukoliko biste omogućiti Komisiji da razume da inicijativa za evropske integracije u Srbiji ima izgleda na uspeh, to bi bilo dobro za komisiju i za vas. Kada dođete na dnevni red, bolje da budete spremni. Sve te priče o zaustavljanju procesa zbog krize su samo priče. Nema nikakvog zastoja budući da se ništa ne kreće.

Dokle će trajati kriza?

Prosečno kriza traje oko dve godine, kada se uzmu u obzir najgore i najblaže krize u raznim delovima sveta. Ova kriza ima elemente izuzetnosti, ne može se lako porediti sa drugim krizama, osim sa velikom krizom tridesetih godina. Pitanje je kako računate početak krize – avgust 2007. ili septembar 2008. Ako računamo da je krah počeo u septembru-oktobru prošle godine, onda imamo pred sobom još godinu dana. S druge strane, nikad nije bila ovolika koncentracija volje i aktivnosti raznih institucija da se tome suprotstave. Ova količina aktivnosti, novca i mera je bez presedana, tako da ne možemo da znamo koji će biti njihov uticaj. U Americi se stvara utisak da je dno blizu, posle čega je samo pitanje brzine oporavka. Američka administracija, za razliku od drugih, razmišlja srednjoročno i planira preduzimanje mera koje će im u narednih tri do pet godina obezbediti jačanje i konkurentnost. EU razmišlja na nivou Brisela, planovi se prave i u Kini, dok ovi drugi čekaju da vide kako će se stvari odvijati.

Problem na Balkanu, osim možda u Bugarskoj i Rumuniji koje su u EU, jeste što će zemlje ući u period stagnacije, kao osamdesetih godina. Kada dođe plima, nije izvesno da će svi brodovi početi da plivaju, neki možda ostanu nasukani.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---