Intervju – Milica Simić, direktorka Dečijeg romskog centra >

Roditeljski strah u kontejneru

"Problem je i u tome što se romski roditelji boje za svoju decu. Problem je u ranim brakovima i to što se devojčice od 12-13 godina povlače iz sistema obrazovanja zbog udaje, i o tome se nerado govori"

Neuslovna romska naselja na istaknutim beogradskim lokacijama raseljena su akcijom gradskih vlasti. To je, po nekim mišljenjima, bilo neophodno, iako zakasnelo i iznenadno, a gradske vlasti su nastupile hrabro u potrazi za rešenjem prihvatljivim za prestonicu koja se širi i traži prostor za rast. Osim toga, deca iz tih romskih naselja, dosad van sistema obrazovanja, krenula su u školu.

"Unazad par godina imamo trend povećanja upisa romske dece u osnovnu školu, što je veoma dobro", objašnjava za "Vreme" Milica Simić, direktorka Dečjeg romskog centra. "Ministarstvo prosvete i Beograd prepoznali su neke probleme i radili na njihovom rešavanju. Ono što je problem prilikom upisa u osnovu školu jeste nedostatak potrebne dokumentacije za upis dece ili, čak, nedostatak bilo kakve dokumentacije, ako roditelji nisu upisani u matične knjige rođenih. To su ‘nevidljiva’ deca bez ikakvog prava na obrazovanje, zdravlje ili socijalnu pomoć." Prema njenom mišljenju, nešto se zaista menja, postoji politička i svaka druga volja, ali se to ne dešava dovoljno brzo i kvalitetno. Uključivanje romske dece u pripremne programe za školu, u tzv. nulti razred, naša sagovornica ocenjuje kao odlično dok, s druge strane, ne preporučuje upis romske dece u škole za obrazovanje odraslih, zato što je njihovo dalje školovanje faktički nemoguće. "Nije cilj da stvorimo armiju ljudi koja će raditi u Gradskoj čistoći, već romskoj deci treba stvoriti uslove za ostanak u redovnom sistemu."

Milica Simić je učiteljica u penziji, dugo je radila u školi u Ripnju i seća se kako su u neko bolje vreme, pre raspada Jugoslavije, gotovo sva romska deca redovno pohađala školu.

"VREME": Da li se povećao trend upisa romske dece u srednje škole u odnosu na prošlu godinu?

MILICA SIMIĆ: I tu postoje neki pomaci, ali ne onakvi kakve očekujemo. Dugogodišnja afirmativna akcija pomoći prilikom upisa dece u srednje škole koju je vodilo Ministarstvo prosvete neuspešno se sprovodi. Naime, Ministarstvo je omogućilo romskoj deci da prilikom polaganja prijemnih ispita za srednje škole dobiju dodatnih 30 bodova na broj bodova koje nose iz osnovne škole kako bi lakše stigli do određenih zanimanja. Ta akcija nije bila dobro prihvaćena i realizovana – govorim kao predsednica Odbora za obrazovanje Dekade Roma i u svoje lično ime. Veliki broj nastavnika u osnovnim školama nije to dobro prihvatio, ispalo je da romska deca dobijaju nešto za džabe. Bilo je veoma neprijatno objašnjavati da je to akcija Ministarstva, a ne naše lične želje i prohtevi. To je nespretno realizovano, to je trebalo zvanično da uđe u sistem obrazovanja, a ne da bude poluzvanično, tretirano kao neka inicijativa. To bi onda dalo veće rezultate.

Kako ocenjujete akciju raseljavanja neuslovnog naselja ispod mosta Gazela sa aspekta obrazovanja romske dece?

Ova akcija nije u potpunosti dobro realizovana zato što su u škole upisani prerasli osnovci ili deca koja nikad nisu bila uključena u obrazovni sistem. Ta deca nemaju nikakvo predznanje i nisu sposobna da prate nastavu u onom razredu kome pripadaju. Imamo more problema: dete od 12 godina koje nikad nije bilo u školi sedi u prvom razredu zato što je Ministarstvo odlučilo da ono mora da se uključi u sistem redovnog obrazovanja. To je prosto nemoguće, i ta će deca brzo ispasti iz sistema i nastave. Osim toga, dete od 12 godina koje sedi sa prvacima imaće probleme i sa neromskim roditeljima (ja im na tome ne zameram), i neće moći da izdrži u okruženju kom ne pripada ni po uzrastu, ni po znanju, ni po socijalnom statusu. Pored toga, ima puno socijalno i vaspitno zapuštene dece koja bi trebalo najpre da prođu program socijalizacije, gde bi se na pravi način pripremila za proces obrazovanja.

Da li su roditelji romske dece problem, mnogi veruju da oni ne žele da njihova deca idu u školu?

Ne, nisu. Postoji veoma raširena predrasuda da romski roditelji ne žele da školuju svoju decu, i to jednostavno nije istina. Toliko mali broj Roma ne želi da školuje decu da je to minorno i na to ne treba obraćati pažnju. Problem je u tome što je škola skupa. Deca raseljena ispod Gazele dobila su patike, trenerke, najčešće neadekvatne njihovom uzrastu, nešto malo pribora i poneki ranac. Ne možete očekivati da deca koja se ne uklapaju u sistem vrednosti i nisu adekvatno obučena budu prihvaćena od vršnjaka. Pored toga, nastavnici u tim školama nisu obučeni za rad sa romskom decom i nemaju pojma kako treba raditi s njima.

Problem je i u tome što se romski roditelji boje za svoju decu. Problem je u ranim brakovima i to što se devojčice od 12-13 godina povlače iz sistema obrazovanja, i o tome se nerado govori. Najveći broj romske dece napusti osnovnu školu u trećem i petom razredu. Naše osnovne škole generalno nisu po meri deteta, a naročito nisu po meri manjinske dece. Zatim, gomilaju se predrasude: ne vole da idu u školu, roditelji im ne daju, prljavi su, smrde...

Zašto mislite da se deca ispod Gazele, sada na drugim lokacijama, neće uklopiti u školski sistem?

Mislim da ta deca nemaju šanse ako ostanu u redovnim školama, a i škole će imati velike probleme s njima. Imaće problem i roditelji jer su potpisali pristanak da deca idu u školu da bi ostvarili pravo na kontejner. To je, s jedne strane, dobro. S druge strane, u konkretnom slučaju u Boljevcima, gde oni sada žive, oko kontejnera nema ničega, ni prodavnice, a roditelji nemaju mogućnost da se bave skupljanjem sekundarnih sirovina što im je bio primarni posao. Dobijaju po jedan obrok dnevno iz neke kuhinje. Da li je to način da prežive i da im se deca školuju? Kako, od čega? O tome niko nije razmišljao.

Šta je, po vašem mišljenju, bolje rešenje?

Politika ove države je takva da, ako imate 20 romskih prvaka, podeliće ih u četiri odeljenja smatrajući da je to inkluzija. Ne mislim da je to dobro, smatram da je bolje da postoje tzv. romska odeljenja u kojima bi ta deca očvrsnula i ojačala u shvatanju svog nacionalnog identiteta (ne bi se stideli toga što su Romi), da bi u petom razredu mogli da krenu dalje. Ako u trećem razredu postoje "sačekuše", deca pobegnu iz škole i više se ne vraćaju jer ne žele da ih tuku i maltretiraju. Nije tačno da oni ne žele da idu u školu, ima ispadanja zbog teškog siromaštva ili je dete bilo maltretirano. Najveći problem je i u tome što srpski roditelji nisu pripremljeni na to da će njihova deca imati romske drugare u razredu, što nije njihova, već krivica škole. Romska deca uglavnom nemaju ni problem jezičke barijere, sa izuzetkom dece ispod Gazele koja su mahom došla s Kosova, gde su koristili isključivo svoj maternji jezik.

Koliko nevladine organizacije mogu da utiču na sistem obrazovanja romske dece?

Stvar se pomera nabolje, iako postoji dosta nerazumevanja. Pre desetak godina niste mogli da uđete ni u jednu školu i da razgovarate sa direktorom, a sada to ide. To je proces koji traje, i on treba da bude podržan u kontinuiranoj saradnji ministarstava. Od početka Dekade Roma, sva sredstva slivaju se u fondove Ministarstva i nevladin romski sektor ima manji uticaj na državu. Smatrali smo da raseljavanje nije dobro urađeno, ali naši javni istupi nemaju tu težinu.

Ušlo je toliko novca, urađene su tolike strategije i svi ti akcioni planovi na kojima smo radili mesecima, a rezultat nije velik. Postoje pomaci, primera radi, ove godine smo desetoro dece upisali u dobru školu, ali ne postoji sistem koji sada prati tih desetoro: da li su završili srednju školu i da li su se upisali na fakultet. Praćenje dece postoji na nivou projekata, koji traju šest ili devet meseci kada se donator povlači jer smatra da usavršen model treba da preuzme država. Sve je to sporo: dok mi usvojimo strategiju, akcioni plan, dok izaberemo članove komisije... – deca su već ispala iz sistema.

Proces ipak teče, treba strpljenja, zar ne?

Mi smo najbrojnija nacionalna manjina u Srbiji, bez obzira na to što smo se na popisu izjasnili da nas ima oko 108.000. Ima nas, bez preterivanja, 350.000-400.000, najmanje ostvarujemo svoja prava (ne znamo kako to možemo da uradimo) i imamo najmanje obrazovanih. Brzo se povlačimo i plašimo, jer imamo malo znanja i moći. Ponekad kažemo jedni drugima da ovo nije inkluzija, već iluzija...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---