Inicijative >

O građanima i urbanistima

tanja jovanović

Serija otvorenih razgovora "Ko gradi grad" u Rexu pokušala je da sagleda proces razvoja grada u uslovima dominacije pravljenja profita nad zajedničkim dobrom

Uprkos nesvakidašnjem fizičkom preobražaju koji su gradovi u regionu doživeli tokom protekle dve decenije, ozbiljnijeg dijaloga između predstavnika gradskih vlasti, građevinskih investitora, stručnjaka iz oblasti urbanističkog razvoja i samih građana do sada nije bilo, a sam proces razvoja grada najčešće se odvija po logici tržišnih odnosa praćenih klijentelizmom, što je rezultiralo dramatičnom dominacijom "pravljenja profita" nad poštovanjem "zajedničkog" i "javnog". Prethodnih godina formirano je nekoliko građanskih inicijativa koje su se suprotstavljale pretvaranju gradskih parkova, parkinga ili delova gradskih šuma u gradilišta. Međutim, ove inicijative ostaju marginalizovane i krajnje lokalne i ne uspevaju da dugoročno utiču na donosioce odluka, građevinske investitore, planere i arhitektonsku praksu.

Grupa mladih profesionalaca, Ana Džokić i Mark Nilen iz grupe Sealth.unlimited, i Marko Aksentijević iz grupe 484, inicirali su seriju razgovora "Ko gradi grad" sa stručnjacima različitih oblasti, predstavnicima javnog sektora, privatnog kapitala, konsultantima, aktivistima, u nameri da se takvo stanje promeni, nadovezujući se na slične inicijative u regionu: "Poprišta neoliberalizma" u Zagrebu, "Foruma" Skoplje, skupa "Grad postkapitalizma" u Puli i "Dijaloga" u Tirani. Skup je održan u Kulturnom centru Rex od 17. do 19. juna. "Vreme" se odlučilo da čitaocima predstavi nekoliko pojmova iz Rečnika gradskih dilema, jednom od tema skupa, i rad na jedinom projektu u kome uspešno sarađuju građani i institucije.

PETI PARK: Prvi participativni projekat u Srbiji ostvaren je na beogradskom Lionu. Ivan Kucina, docent Arhitektonskog fakulteta, svrstava ga u sistemske probleme. "Bio je to nedovršeni prostor posle gradnje stambenih zgrada na Lionu, i slučajno je nastao park. Na njemu je bio košarkaški teren i dvadesetak stabala kedra. Urbanizam je nekada bio normativan pa je deo prostora morao da se predvidi za zelenu površinu. Sada je to neverovatan luksuz i gotovo nezamisliva situacija, jer svaki kvadrat ima cenu. Sve se dešava u saradnji sa institucijama koje favorizuju tržišnu ekonomiju.

Priča počinje ovako: jednog jutra u junu 2005. godine pojavili su se kamioni Gradskog zelenila sa radnicima, i veoma brzo isekli stabla kedrova i odneli ih. To je naravno izazvalo revolt. Tako počinje borba građana sa čovekom-investitorom, koji je imao dozvolu za gradnju stambenog prostora od 6000 kvadrata, platio promenu regulacionog plana, ušao u posao legalno u odnosu na zakon, ali nelegitimno sa stanovišta pravednosti razvoja grada.

Kada sistem upada u nebranjenu teritoriju, javljaju se njeni branitelji tj. građani, koji su ugroženi. Odbrana je u početku fizička, građani su u više navrata onemogućili početak kopanja temelja, rušili postavljenu ogradu i organizovali dvedesetčetvoročasovna dežurstva. To traje sve do 2008. godine. Od onda se ne dešava ništa i to postaje pravo vreme da se uključe stručnjaci. Od slučaja Peti park nastao je projektni zadatak i prvi participativni projekat u Srbiji, ali još uvek nije završen. Ivan Kucina objašnjava da je napisan projektni zadatak na koji su se prijavili studenti.

PREDLOG ZA BUDUĆNOST: Projekat Petog parka

Prvi korak projekta je anketa u kojoj učestvuju zainteresovani građani, iz čega su proistekli projekti studenata. Oni nisu bili konačni, već alati za javnu diskusiju u Mesnoj zajednici Lipov lad, između stanara i studenata, gde stanari nisu birali najlepši projekat, već su iz svakog od četiri birali elemente, dovodili ih u sistem odnosa, sa pokušajem da se dođe do zajedničkih elemenata cele grupe. Diskusija je bila burna, učestvovalo je pedesetak ljudi, zapisivali smo primedbe i dobili, na razočaranje mladih, projekat koji nije nimalo spektakularan. Građani su tražili da im se vrati ono što im je nekada, pre rušenja bila svakodnevica. Tražili su košarkaški teren. Trebalo je da bude jednako udaljen od zgrada i ulice. U raspravi je jedna grupa građana, ona najmlađa, postala najtvrdoglavija, i bez većih razloga tražila da se teren vrati u prvobitno stanje bez obzira što zbog blizine ugrožava stanare jedne od zgrada. Na drugoj strani bila je srednja klasa, solidno obrazovana, koja pamti i neke normative. Sastanak je završen kada je jedan rekao: ‘Biće onako kako ja kažem ili toga neće biti.’ To je bilo pre mesec dana. Sad pregovaramo sa jednom i drugom stranom i insistiraćemo da se dogovor postigne zato što postoje realne šanse da se ovaj projekat i realizuje.

Institucije, kao što je Opština Zvezdara, Urbanistički zavod Beograda, prate ovaj rad, interesuje ih kako će participativni projekat uspeti prvi put u Srbiji, gde ništa ne uspeva. Pozvani smo da sa Petim parkom učestvujemo u Of programu ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala. Ovakvim projektima svi dobijaju, građani, institucije, stručnjaci na akademskom nivou, a i mogući investitor."

URBANIZAM U SLUŽBI JAVNIH INTERESA: Prema rečima Žakline Đorđević, direktorke Urbanističkog zavoda Beograda, "urbanizam ne sme da se bavi stvaranjem uslova za privatnu inicijativu. Suština urbanizma je bavljenje javnim dobrom i javnim interesima. Kako građanin koji nije profesionalac može da učestvuje u izgradnji grada? U vreme samoupravnog socijalizma imali smo nešto što se uči na zapadnim fakultetima kao participativni proces. Mi smo taj proces vežbali, mi taj proces znamo, i mi taj proces treba da vežbamo ponovo, sada na drugim principima. U gradovima Srbije postoji samo jedan trenutak kada građanin može nešto da kaže o građevinskim planovima, a to je javni uvid. Javni uvid je formalno mesto, ali često ne i dovoljno efikasno. Kao građanin, možete da napišete primedbu, ali će se vaše učešće kao građanina veoma brzo završiti dobrim obrazloženjem nas urbanista, profesionalaca, uz izgovor da je određeni plan, na primer, interes grada. Građanin može da se zadovolji odgovorom ili da uradi ono što su uradili kolege okupljene oko Petog parka, da lobira za određene interese koje ima lokalna zajednica. To je legitiman proces i time se bavi nevladin sektor.

Ne postoji recept, nađite svoju formu kako da lobirate za izgradnju grada ili za interes lokalne zajednice. Idealan kraj participativnog procesa je kompromis između javnih interesa koje zastupa urbanistički zavod, privatnog sektora, to su investitori koji imaju prava na dodeljenom zemljištu i građani koji žive u nekoj zajednici."


 

Preduzimač

Latinski naziv homo praktikus. Preduzimač je biće koje izgledom podseća na ljudsko. Hoda na dve noge koristeći prednje ekstremitete za jelo, brojanje para, pričanje mobilnim telefonom, samoodbranu i eventualno pričanje stranih jezika. Nastanjuje se u staništima bliskim ljudskim, samo mu zbog njegovog praistorijskog egoizma još iz vremena kada je čitavu planetu naseljavalo svega nekoliko hiljada ljudi, treba mnogo više prostora za život. Mrzi zelenilo, čistu vodu, sve ono što ga podseća na vukojebinu iz koje je došao. Obožava beton i zvuk mešalice. Neurotičan je i nasilan, stalno razapet između ambicija i tesnih mogućnosti koje pruža savremeno društvo. Na zakon se poziva samo kada mu u retkim situacijama to odgovara. Zašto se zove preduzimač: zato što pare uzima unapred, pred-uzima. Proceduru naplate usvojio je od protagonista najstarijeg zanata. Koristi se tehnikama manipulacije, laž, potkupljivanje, lažna obećanja, pretnje, ucene, eskiviranje poverilaca. Voli čvrstu ruku, naročito svoju, mada je veoma poslušan kada naleti na jačeg, veličajući Vujaklijinu definiciju balkanizma, poltronišući onima iznad, kinjeći one ispod sebe. Njegova neutaživa žeđ za profitom i vasionski egoizam misle da je milionski grad samo poligon za njegovo bogaćenje. Radnici koji rade za njega nemaju socijalno osiguranje ni HTZ opremu, jer su radnici za njega samo stoka koja služi za postizanje cilja. Druge visoke primate istog pola prezire, smatra ih neprijateljima, deli ih na one kojima zavidi, zazire i plaši se i na one koje prezire... Homo praktikus je neobrazovan jer obrazovanje smatra nepotrebnim opterećivanjem mozga, koji usporava donošenje odluka. Mozak mu radi brzo, ali čvrst, nezgodno izgrađen karakter mu ne dozvoljava da bude dosledan pa zato uleće u nepredviđene gluposti u poslu od kojih su tipični sledeći primeri: zaduživanje, mnogoženstvo. Megalomanija i netrpeljivost – građevinske mašine kupuje na lizing, preko veze bez jasnog biznis plana. Svakog prvog kad stigne račun iz banke za lizing, on se sekira i nervira kao da je prvi put čuo za svoju obavezu. Sledećih petnaest dana ucenjuje i preti zemljacima koji su na vlasti da mu daju neki tender, posao, avans, dozvolu da kopa, ruši, buši, cementira, ne bi li tako zaradio za ratu. Homo praktikus je galantan, jer ga to u sopstvenim očima čini još većim. Naravno, pošto ima velike troškove reprezentacije, mašine moraju danonoćno da rade, u tri smene, da bi sve svoje megalomanske obaveze izmirio. Grad to sve junački trpi i mi obični smrtnici u njemu. Voli adrenalinske šokove, ali izbegava adrenalinske sportove. Ulazi u sukobe sa ljudima, sukobe sa zakonom, taji porez, vara ženu, folira ljubavnice, ulazi u rizične investicije, kocka se, ne koristi prezervativ izlažući se riziku od spolnih bolesti, što mu sve daje neophodnu dozu adrenalina. Hrani se uglavnom mesom pečenim na ražnju ili ispod sača. Pije alkohol da bi mogao da svari to meso od koga se opet otvara apetit, obezbeđujući tako kompletan žderački ciklus... Pošto je odrastao na kozijem mleku i zdravoj hrani, odličnog je zdravlja, ali ipak umire relativno mlad, između pedesete i pedeset pete, kada se njegove mladalačke želje još nisu ugasile, a krvni sudovi nisu u stanju da upumpaju i ispumpaju svu ambiciju koja kola njegovim nervnim sistemom. Naslednici mu se uglavnom sude i mrze između sebe pokušavajući da jedan drugom preotmu ono što je hiperaktivni predak za života uspeo da otme. Staništa homo praktikusa, preduzimača, prepoznajemo po sledećim elementima: alarm, visoka ograda i kuća koja izlazi iz propisanih gabarita nesrazmerno je velika u odnosu na plac. Garaža zauzima počasno mesto, park je potpuno nov sa tek zasađenim tujama. Tuđe prosto obožava jer se pored patuljastog čempresa oseća još većim u sopstvenim očima. Pošto mu savest nije čista, fetiš mu je lična higijena, odnosno, sve ono što ga na ličnu higijenu podseća, tako da u kući ima faraonska kupatila,i talijansku i špansku keramiku, đakuzije, bidee, slavine od plemenitih metala. Preduzimač je glavni neprijatelj održivog razvoja, njegova neutaživa žeđ za profitom i vrhunski egoizam misle da je milionski grad samo poligon za njegovo bogaćenje. U policiji ima zemljaka pa se ne plaši saobraćajnih prekršaja. Naročito je štetan kada ovlada sposobnošću mimikrije, nauči da se kupa, oblači, školuje, pregovara, lobira, stvara saveznike, glumi elegantnog gospodina u skupom odelu, spletom nesrećnih okolnosti dobije neku značajnu političku funkciju. Slepo povlačeći poluge vlasti u cilju svog bogaćenja i jačanja svog praistorijskog ega, postaje štetočina kosmičkih razmera.

Rambo Amadeus, muzičar, iz Rečnika gradskih dilema


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA

Deca ulice

"Poruka Beogradu je da treba sve da nas bude sramota, jer deci koja žive i rade na ulici treba stvarno malo. Na evidenciji Svratišta za decu ulice je 565 maloletnika, na ulici ih je mnogo više. U Svratište nam dolaze deca koja nisu znala da govore zato što roditelji nisu s njima govorili, ili nisu znali srpski, zato što su roditelji došli sa Kosova i nikada se nisu trudili da decu integrišu u novu sredinu. Imamo decu od pet-šest godina, koja od kada dolaze u Svratište žele da idu u školu. Oni idu u školu zato što mi znamo dobre nastavnice i dobre učiteljice koje im dozvoljavaju da sede na času iako ne mogu da se upišu jer nemaju matični broj, nemaju dokaza da su živi.

Nisu sva deca onakva kako ih Beograđani doživljavaju: ‘rade na semaforima, pa kupuju drogu’. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu ne postoji politička volja da se reguliše problem dece sa ulice. Naša velika dilema je da li Svratište treba da postoji. Mi uspemo decu da naučimo da peru zube, da peru ruke, da kažu ‘dobar dan’, da biraju odeću koju hoće, da se samostalno okupaju, da koriste WC šolju, da operu tanjire nakon obroka, da vode računa o prostoriji u kojoj provode vreme. Kada se neko svađa, oni znaju da to nije lepo. Mi tako gajimo mlade Beograđane za koje se nadamo da će ići u školu, pa onda biti frizeri ili policajci, ali ta deca na kraju dana ostanu u romskom naselju, ili na ulici. Na ulici je mnogo važnije da znaš da se tučeš, i da znaš da kažeš ne, i da znaš kako da prevariš, ali tako je na ulici. Nisu oni lošiji zato što to znaju, jer da ne znaju ne bi mogli da prežive nijedan dan na ulici. Dilema je da li Svratište treba da postoji i da ih uči veštinama koje oni nemaju gde da primene, ili im možda podižemo nivo frustracije za život na pozicijama na kojima ostaju. Možda postaju slabiji zato što se znanja i veštine koje su dobili u Svratištu ne cene na mestima na kojima oni žive."

Milica Đorđević, Centar za integraciju mladih, iz Rečnika gradskih dilema