Kako saopštiti dijagnozu >

Kad lekar gleda u pod

Ljudi različito reaguju kada saznaju da boluju od maligne bolesti i da ih očekuje zahtevno lečenje praćeno neizvesnošću i brojnim medicinskim procedurama

Za nekoga je maligna bolest stres, za nekoga je životna kriza, a neko dijagnozu, lečenje i sve medicinske intervencije doživljava kao traumatska iskustva. Reakcija na dijagnozu tumora zavisi od mnogo faktora – od psihičkog i mentalnog sklopa, od okoline u kojoj živi, porodice, nivoa obrazovanja, informisanosti – ali i od toga ko, kada i kako mu saopštava dijagnozu. Iskustva su pokazala da, bez obzira na to koliko se raku pristupa racionalno i bez obzira na to da li se na bolest sumnjalo ili je otkrivena slučajno, za dijagnozu nikad niko nije spreman.

"Prva linija" je odnos između pacijenta i lekara koji bi trebalo da mu saopšti dijagnozu. Pred lekarom je u tom trenutku vrlo delikatan zadatak. Mora da sačuva takozvanu "plemenitu distancu" prema pacijentu, da s njim porazgovara ljudski i da mu, osim toga da ima rak, predoči sve mogućnosti, tok i trajanje onkološkog lečenja koje je pred njim, jer to opredeljuje i stav pacijenta prema lečenju.

Za sve to vreme lekar bi trebalo da kod pacijenta sačuva realni optimizam. Dakle, niti da ga uverava da će rak pobediti očas posla, niti da ga ozbiljnim nastupom, nedorečenošću i netaktičnošću pretvori u pesimistu koji će još u njegovoj ordinaciji dići ruke od lečenja. Uz sve to, lekar bi trebalo da pita pacijenta i koga ima od porodice i ko će mu biti glavni izvor podrške tokom kompletnog lečenja.

Često možemo čuti da u razvijenim zemljama skoro svi onkološki timovi na skoro svim odeljenjima imaju psihoterapeuta koji prati pacijenta kroz sve faze lečenja, i uz njega su i u trenutku saopštavanja dijagnoze. U Srbiji, međutim, psihoonkologa praktično nema, i sve je prepušteno lekarima koje još uvek niko ne uči kako da pristupe pacijentu, na koji način da saopšte teške dijagnoze i kako da pacijenta vode kroz faze lečenja. Njihov odnos prema pacijentu zavisi od njih samih i od iskustva koje stiču tokom svog radnog veka, a oni često nemaju vremena, ili dovoljno veštine u komunikaciji da bi pored svog vrlo odgovornog posla dijagnostikovanja i lečenja, umeli da pogode senzibilitet svog pacijenta i da ga na najbolji način psihološki pripreme za bitku koja ih očekuje.

S druge strane, nema tog pacijenta koji će, ma kako mu dijagnoza bila saopštena, sve vreme lečenja ostati racionalan, psihički stabilan i optimista koji, kao na filmu, hrabri i porodicu i lekara i pritom u svakom trenutku ozbiljno veruje u srećan ishod.

Uprkos sve očiglednijim naporima medija i zdravstvenih radnika da o kanceru govore javno, kako bi razbili predrasude i motivisali ljude da bez zazora odu na pregled, rak u Srbiji još uvek predstavlja tabu i reč koja se, čak i ako se mora, čak i ako se dešava nekom drugom, izgovara sa knedlom u grlu, uz obavezno kuckanje u drvo. Da ne čuje zlo. U našem društvu, rak se još uvek vezuje za patnju, bol i smrt. Otud i ne čudi što ta bolest u svakodnevnom govoru ima više alternativnih imena od bilo koje druge. Čak i među onima koji su rak imali i s njim se uspešno izborili, ima ljudi koji nikada – ni pred sobom ni pred drugima – nisu izgovorili tu famoznu reč. Kao da će samo njeno izgovaranje značiti poraz i smrtnu presudu.

U iznimnim slučajevima, lekar dijagnozu ne saopštava pacijentu, već njegovoj porodici, prepuštajući im da sami odluče hoće li ta informacija stići do pacijenta ili ne. U želji da zaštite svoje voljene, pojedine porodice pribegavaju laganju – umesto da im kažu da imaju rak pankreasa, reći će im da imaju kolitis, ili probleme sa žučnom kesom, na primer. Naravno, uspešnost laganja zavisi i od starosne dobi, ali i od obrazovanja i informisanosti pacijenta. Danas je sve teže držati nekoga u zabludi kada je o njegovom zdravlju reč. Do informacija se lako dolazi, a s obzirom na prirodu pregleda i tretman prema njemu posle toga, pacijent i sam može da nasluti šta mu se događa. Mnogo je poštenije reći dijagnozu, ali naći pravi način za to, nego pustiti pacijenta da do tog saznanja dođe sam tako što će načuti nešto iz komšiluka, ili tako što će pročitati lekarski nalaz.

Činjenica da porodica nešto krije kod pacijenta može da izazove podozrenje i, logično, nepoverenje. Neki ne mogu da prihvate težinu situacije i oklevaju da preduzmu nešto važno. Neki se predaju na samom početku, iako su šanse za izlečenje objektivno velike. Neki potpuno negiraju činjenicu da su bolesni. Neki svesno odbijaju lečenje. Neki odlažu preglede i ispitivanja sve dok ne počne baš mnogo da boli, a onda shvate da su zakasnili. Neki stanu na pola puta – skupe hrabrost za operaciju, ali nikada ne odu na zračenje. Neki insistiraju na hospitalizaciji. Neki se zainate i ne odustaju od borbe. Neki imaju podršku porodice. Nekima se porodica rasturi.

Oni koji su preživeli i u tom preživljavanju uspeli da sačuvaju svoje porodice od sebe, ali i sebe od svoje porodice, stekli su i poseban psihološki imunitet, ali samo oni znaju kroz kakav su pakao prošli i koliko puta su imali potrebu da sa nekim koga ne poznaju, ali u koga imaju poverenje, podele svoje strahove.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---