"Ćeranje do Stambola" jedan je od retkih tekstova koji tako precizno pogađaju u sam nerv srpskog košmara. Ne radi se samo o analizi srpskog trojstva (pesnik, sveštenik i ratnik), nego i o odgovoru na pitanje o uzroku naše tragedije.

Se dok postoje ljudi koji ne samo odbijaju da prodaju dušu đavolu već mu se i svom snagom suprotstavljaju verovaću da postoji nada za ovu zemlju.

Biljana Srbljanović čini čast generaciji 1977-1985. OŠ "Radoje Domanović".

Dragan S. Jovanović, Beograd

Kao predsednica organizacije koja se bavi ljudskim pravima gospođa Sonja Biserko je u par navrata do sada olako posegla za bombama. Prvi put je zahtevala da se bombarduju Srbi u Bosni. Zahtev je stigao skoro istovremeno sa emitovanjem vesti da je bačena bomba na Markale, i do danas je ostalo nerazjašnjeno kako je gospođa Biserko tako brzo znala ko je odgovoran za taj varvarski čin (poznato je da je kasnije bilo nedoumica oko toga). Posle je gospođa Biserko zagovarala bombardovanje Srbije. Ona, naravno, ima pravo na takve stavove, ali čini mi se da nekome ko smatra da na nasilje valja odgovoriti nasiljem nije mesto u tako renomiranoj organizaciji za zaštitu ljudskih prava kao sto je Helsinški odbor. Žao mi je što sam iz intervjua mogla da zaključim kako se gospođa Biserko ni trena nije zamislila nad tim.

Osim toga, ako je glavni problem Srbije nacionalizam, žao mi je što gospođa Biserko nije dobila priliku da kompetentno objasni sledeću enigmu: kako to da je Srbija - u kojoj su, po njenim rečima svi, sem malobrojnih i neuticajnih izuzetaka, nacionalisti - ipak ostala država sa najviše predstavnika drugih nacionalnosti u odnosu na sve ostale države nastale raspadom SFRJ? I kako to da je iz Srbije, u kojoj je glavni problem nacionalizam, pobeglo nekoliko stotina hiljada Srba? A ako je tačno da je među 200.000 izbeglih sa Kosova tek 70.000 Srba, kako to da tih 130.000 koji nisu Srbi beži u nacionalističku Srbiju?

Vesna Kostić, novinar iz Beograda

Drago mi je da objavljujete i napise o stripu. Potpuno se slažem sa autorom teksta Nebojšom Grujičićem da se na domaćoj sceni strip nalazi na margini percepcije i duboko u andergraundu. Razloge za to Grujičić obrazloženo iznosi. On, međutim, stvari sagledava implicitno a povremeno eksplicitno u "nacionalnom ključu", što ne znam da li mnogo pomaže razumevanju kulture stripa. Pitam se da li bi to "hermeneutički" pomoglo čak i kada bi se pisalo na temu ivanjičkog krompira?

Ali ne javljam se samo zbog toga nego pre svega zbog materijalne greške koja se potkrala u tekstu. Enki Bilal se nikada nije zvao Enes Bilalović nego Enes Bilal. Ta greška se povremeno pojavljivala i u nekim drugim novinskim tekstovima tokom osamdesetih i devedesetih godina.

I još nešto.

"Hrvatica" Helena Klakočar, koja se takođe pominje u tekstu povodom dve nagrade koje je dobila u Angulemu, sa svojim mužem (srpskog porekla, ako je to baš važno?) i kćerkom napustila je tadašnju Jugoslaviju i Zagreb 1991. godine. Posle neobičnih pomorskih putovanja katamaranom, već godinama živi, sa svojom sada četvoročlanom porodicom, u Tilburgu u Holandiji. Otišla je iz sličnih razloga iz kojih sam ja te iste 1991. godine otišao iz tadašnje Jugoslavije, Srbije i mog rodnog Beograda. Inače, kad smo već kod opredeljivanja i "kako se ko oseća", nisam Srbin, nisam ni Crnogorac. Imam holandsko državljanstvo ali nisam ni Holanđanin. Jednostavno sam, ako dozvolite: Zoran Đukanović. Kada primetim da se "osećam", uzmem pa se istuširam. Pomaže.