Pošta |
Vreme broj 487, 6. majl 2000. |
Kako se samo usudio? Povodom reakcije informativne službe GVJ, "Vreme" br. 486 Reagovanje Informativne službe Generalštaba VJ na
intervju Roksande Ninčić s Draganom Vukšićem predstavljalo bi još
jedan primer vojno-političkog pesništva i duhovitosti kada nas ne bi na
zabrinjavajući način podsetilo na uvek iste stare manire. U opširnom tekstu ne odgovara se direktno ni na
jednu tvrdnju iz intervjua (na primer, postoji li u Ustavu SRJ funkcija
vrhovnog komandanta). Glavna tema je drska ličnost g. Vukšića, koji se
"usudio da ocenjuje, procenjuje, vrednuje i komentariše sve i
svakog: Ustav, saradnju vojske i policije – uopšte... vojsku, u celini,
a vojni vrh, odnosno vojnike, podo†cire i o†cire posebno, predsednika,
ministre, državne i nacionalne interese, politiku itd.". Čitalac i
svaki građanin se onda moraju zapitati šta uopšte smeju da se usude da
komentarišu i od koga za to treba da dobiju dozvolu? Vukšić, pišu
autori malo nepismeno, "ničim neodbrinu i nepomože (svoj?) srpski
narod u Hrvatskoj a roni suze nad sudbinom Srba u Srbiji". Znači,
Informativna služba zna da Vukšić ne samo da nije pomogao Srbima u
Hrvatskoj nego nije ni (dovoljno) brinuo o njima, da zato ne sme da se
brine za Srbe u Srbiji i da je, još, sumnjiv Srbin jer srpski narod
izgleda nije "njegov". Šta je Vukšić prema onima čiji je srpski narod, koji ga poseduju i koji su bili ovlašćeni
da pomognu Srbima u Hrvatskoj i da, ako već ne pomognu, brinu do
"odbrinuća" da bi jedini imali pravo i da liju suze nad Srbima
u Srbiji zbog, recimo, bombardovanja NATO-a? Još jedan ozbiljan simptom: Dragan Vukšić nema više
ime. On se, vickasto, zove "savetnik za čitanje i govorenje".
Ni Momčilo Perišić ("njegov novi šef") nema više ime. Način
mišljenja ispoljen u ovom reagovanju uvek je dovodio dotle da oponenti
postanu neličnosti još dok su živi. Roksandi Ninčić, kao novinarki
niskih "profesionalnih dometa", za sada ostaje samo prezime s početnim
slovom imena. Dr Vojin Dimitrijević Bezočan napad Čitajući tekst vašeg glavnog urednika Dragoljuba
Žarkovića odlučio sam da napišem nekolike rečenice i pokušam
unekoliko da razjasnim neke nedoumice koje se pojavljuju poslednjih dana.
Postavio bih na početku nekoliko kratkih pitanja. Zašto je baš Nenad Čanak
na meti napada u tekstu gospodina Žarkovića? Zašto je onako bezočno i
žestoko napadnut simbol otpora u Vojvodini? Zašto je napadnut čovek
koji se uvek nalazio na mestima na koja drugi nisu smeli ni prići i koji
je branio hrtkovačke, nikinačke, mitrovačke Hrvate kada su mnogi tobožnji
opozicionari raspaljivali ovo naše šovinističko ludilo? Gospodine Žarkoviću,
Vi vrlo dobro znate odgovore na ova pitanja. Ovaj nesretan tekst čitao
sam u društvu desetak mladih ljudi, mahom simpatizera Otpora i
pristojnost mi zabranjuje da pomenem makar i deo komentara upućen na račun
pisca i sadržaja teksta. Zrenjaninci vrlo dobro poznaju Nenada Čanka.
Poznat nam je kao beskomromisan borac za pravdu, bolji život i lepšu
budućnost. Nenad Čanak je jedan i ne damo ga pticama grabljivicama. Da
je u ovoj zemlji više ljudi sa shvatanjem politike Nenada Čanka, danas
bi Srbiji umesto Bangladeša i Malija prijatelji bili Francuska ili
Engleska. Gospodin Žarković je mene i mnoge moje prijatelje naveo da učinimo
jednu pametnu stvar. Postali smo članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine,
pa će i gospodinu Čanku biti lakše u obračunu sa onima koji su nas uništili.
Hvala vam na tome, gospodine Žarkoviću. Na kraju bih istakao da nisam
imao nameru da branim Nenada Čanka, zna on vrlo dobro sa takvima kao što
su: Slobodan Milošević, Voja Šešelj, Koštunica, Ištvan Čurka, Anto
Đapić ili Dragoljub Žarković. Sreten Bodiroga, student iz
Zrenjanina Farbanje rampi Poštovani gospodine Žarkoviću, iskreno sam
zaprepašten načinom na koji ste se obrušili na Nenada Čanka i njegov
govor na mitingu udružene opozicije. No, ostavimo ovaj put po strani procenu
produktivnosti govora; ostavimo po strani neke vaše argumente koji su,
bez sumnje, na mestu; ostavimo po strani i dosadašnji angažman Nenada Čanka,
i pozabavimo se Vašim krajnje nekorektnim stilom, koji se jasno
manifestuje na dva mesta u tekstu. Prvo – ko Vama daje za pravo da se stavljate u
ulogu kadrovskog komesara udružene opozicije i dajete preporuke o isključivanju
iz "svetog mnoštva"? Ja sam pismo mogao započeti zahtevom da
Vas vaše kolege otpuste iz redakcije zato što se meni nije svideo Vaš
tekst – ali nisam jer, prirodno, nisam ja taj koji može da se meša u
vašu redakcijsku politiku, ma kako visoko cenio svoje mišljenje. Osim
toga, Vi niste prvi koji to zahteva. Pre Vas, isključenje LSV-a iz
"opozicione udruge" zahtevali su Bogoljub Pejčić i Vojislav Koštunica,
i tako ste se Vi, kao novinar kojeg izuzetno cenim, našli u tom, nimalo
prijatnom, korupcionaško-autističnom društvu. Drugo – da li se to meni čini ili ste Vi u
pomenutom članku aminovali relaciju Mi u Beogradu – Vi u
Vojvodini/Ostatku Sveta? I ne čini li Vam se da iz tog stava pomalo
smrducka elitistička †lozo†ja "kruga dvojke"? Ako je tako,
onda Vojvođanima (i ostalima) ne preostaje ništa drugo nego da počnu sa
farbanjem rampi za granične prelaze kako više ne bi dovodili u
neprijatne situacije komšije iz metropole, koje su naumile da "oštrim"
kabinetskim saopštenjima izazovu grižu savesti kod ratnih zločinaca,
sve dok zločinci ne uvide svu težinu svojih zlodela i ne narede šoferima
svojih službenih "A8" da ih, umesto kući, odvezu u istražni
zatvor. Naravno da se to neće desiti, gospodine Žarkoviću.
I to znate i Vi, a znam i ja. Sve u svemu, nadam se da ćemo obojica doživeti
da vidimo pomenute zločince kako prilježno održavaju proizvodne pogone
mitrovačke ili požarevačke kaznione, a tek onda ćemo i znati da li je
Nenad Čanak bio u pravu 14. aprila 2000. godine u Beogradu. Dotle, ostajem s "Vremenom". S poštovanjem, Dragan Bosiljkić, Sremska Mitrovica Zaobilaženje "Vremena" Poštovana redakcijo, verovatno vam je beznačajno
što ste izgubili jednog istrajnog kupca vašeg lista sa nekoliko čitalaca. Sa tugom sam gledala naslovnu stranu sa slikom izrešetanog
Lainovića, kao da ste petparački, senzacionalistički list. A šta da kažem
kao prava Vojvođanka na tekst iz br. 485 str. 7 "uostalom Čanak je
zakleti autonomaš pa, ako mu je do radikalizma, nek se vežba i neka ga
praktikuje po Novom Sadu i nek zaobiđe Beograd". Mogu samo da zaobiđem
vaše novine. Marija Nedeljkov, penzioner i
autonomašica, Novi Sad Crkva i obredi Srpska pravoslavna crkva na nekim stvarima insistira
u skladu s kanonskim pravilima, a u nekima – ne. Uskraćuju babicama i
lekrima tajne pričesti, zbog abortusa, a samoubice sahranjuju uz crkvene
obrede, kao što se vidi u slučaju nesrećnog Vojislava Živkovića. Znam
da je tema delikatna, ali bi vaši novinari mogli njom da se zabave. Milun Živković, Beograd Ima li Tomić ujaka U odličnoj rubrici Teofila Pančića, povodom
bestijalnog govora i optužbi Dragana Tomića na račun Zorana Đinđića
i njegove familije, ima više teksta nego što je potrebno. Oštrica Pančićeve
kritike otupljena je eksploatacijom opštih mesta, pa neki pasaži otežavaju
čitanje. Zanima me ima li Tomić ujaka i ko je njega, uopšte,
vaspitavao? Ivica Ćulibrk, Pančevo |