Vreme broj 487, 6. majl 2000.

Reagovanje Informativne službe Generalštaba VJ na intervju Roksande Ninčić s Draganom Vukšićem predstavljalo bi još jedan primer vojno-političkog pesništva i duhovitosti kada nas ne bi na zabrinjavajući način podsetilo na uvek iste stare manire.

U opširnom tekstu ne odgovara se direktno ni na jednu tvrdnju iz intervjua (na primer, postoji li u Ustavu SRJ funkcija vrhovnog komandanta). Glavna tema je drska ličnost g. Vukšića, koji se "usudio da ocenjuje, procenjuje, vrednuje i komentariše sve i svakog: Ustav, saradnju vojske i policije – uopšte... vojsku, u celini, a vojni vrh, odnosno vojnike, podo†cire i o†cire posebno, predsednika, ministre, državne i nacionalne interese, politiku itd.". Čitalac i svaki građanin se onda moraju zapitati šta uopšte smeju da se usude da komentarišu i od koga za to treba da dobiju dozvolu? Vukšić, pišu autori malo nepismeno, "ničim neodbrinu i nepomože (svoj?) srpski narod u Hrvatskoj a roni suze nad sudbinom Srba u Srbiji". Znači, Informativna služba zna da Vukšić ne samo da nije pomogao Srbima u Hrvatskoj nego nije ni (dovoljno) brinuo o njima, da zato ne sme da se brine za Srbe u Srbiji i da je, još, sumnjiv Srbin jer srpski narod izgleda nije "njegov". Šta je Vukšić prema onima čiji je srpski narod, koji ga poseduju i koji su bili ovlašćeni da pomognu Srbima u Hrvatskoj i da, ako već ne pomognu, brinu do "odbrinuća" da bi jedini imali pravo i da liju suze nad Srbima u Srbiji zbog, recimo, bombardovanja NATO-a?

Još jedan ozbiljan simptom: Dragan Vukšić nema više ime. On se, vickasto, zove "savetnik za čitanje i govorenje". Ni Momčilo Perišić ("njegov novi šef") nema više ime. Način mišljenja ispoljen u ovom reagovanju uvek je dovodio dotle da oponenti postanu neličnosti još dok su živi. Roksandi Ninčić, kao novinarki niskih "profesionalnih dometa", za sada ostaje samo prezime s početnim slovom imena.

Dr Vojin Dimitrijević

Bezočan napad
"Kako je Nenad prevrnuo čanak"; "Vreme" br. 485

Čitajući tekst vašeg glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića odlučio sam da napišem nekolike rečenice i pokušam unekoliko da razjasnim neke nedoumice koje se pojavljuju poslednjih dana. Postavio bih na početku nekoliko kratkih pitanja. Zašto je baš Nenad Čanak na meti napada u tekstu gospodina Žarkovića? Zašto je onako bezočno i žestoko napadnut simbol otpora u Vojvodini? Zašto je napadnut čovek koji se uvek nalazio na mestima na koja drugi nisu smeli ni prići i koji je branio hrtkovačke, nikinačke, mitrovačke Hrvate kada su mnogi tobožnji opozicionari raspaljivali ovo naše šovinističko ludilo? Gospodine Žarkoviću, Vi vrlo dobro znate odgovore na ova pitanja. Ovaj nesretan tekst čitao sam u društvu desetak mladih ljudi, mahom simpatizera Otpora i pristojnost mi zabranjuje da pomenem makar i deo komentara upućen na račun pisca i sadržaja teksta. Zrenjaninci vrlo dobro poznaju Nenada Čanka. Poznat nam je kao beskomromisan borac za pravdu, bolji život i lepšu budućnost. Nenad Čanak je jedan i ne damo ga pticama grabljivicama. Da je u ovoj zemlji više ljudi sa shvatanjem politike Nenada Čanka, danas bi Srbiji umesto Bangladeša i Malija prijatelji bili Francuska ili Engleska. Gospodin Žarković je mene i mnoge moje prijatelje naveo da učinimo jednu pametnu stvar. Postali smo članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, pa će i gospodinu Čanku biti lakše u obračunu sa onima koji su nas uništili. Hvala vam na tome, gospodine Žarkoviću. Na kraju bih istakao da nisam imao nameru da branim Nenada Čanka, zna on vrlo dobro sa takvima kao što su: Slobodan Milošević, Voja Šešelj, Koštunica, Ištvan Čurka, Anto Đapić ili Dragoljub Žarković.

Sreten Bodiroga, student iz Zrenjanina

Farbanje rampi
"Kako je Nenad prevrnuo čanak"; "Vreme" br. 485

Poštovani gospodine Žarkoviću, iskreno sam zaprepašten načinom na koji ste se obrušili na Nenada Čanka i njegov govor na mitingu udružene opozicije.

No, ostavimo ovaj put po strani procenu produktivnosti govora; ostavimo po strani neke vaše argumente koji su, bez sumnje, na mestu; ostavimo po strani i dosadašnji angažman Nenada Čanka, i pozabavimo se Vašim krajnje nekorektnim stilom, koji se jasno manifestuje na dva mesta u tekstu.

Prvo – ko Vama daje za pravo da se stavljate u ulogu kadrovskog komesara udružene opozicije i dajete preporuke o isključivanju iz "svetog mnoštva"? Ja sam pismo mogao započeti zahtevom da Vas vaše kolege otpuste iz redakcije zato što se meni nije svideo Vaš tekst – ali nisam jer, prirodno, nisam ja taj koji može da se meša u vašu redakcijsku politiku, ma kako visoko cenio svoje mišljenje. Osim toga, Vi niste prvi koji to zahteva. Pre Vas, isključenje LSV-a iz "opozicione udruge" zahtevali su Bogoljub Pejčić i Vojislav Koštunica, i tako ste se Vi, kao novinar kojeg izuzetno cenim, našli u tom, nimalo prijatnom, korupcionaško-autističnom društvu.

Drugo – da li se to meni čini ili ste Vi u pomenutom članku aminovali relaciju Mi u Beogradu – Vi u Vojvodini/Ostatku Sveta? I ne čini li Vam se da iz tog stava pomalo smrducka elitistička †lozo†ja "kruga dvojke"? Ako je tako, onda Vojvođanima (i ostalima) ne preostaje ništa drugo nego da počnu sa farbanjem rampi za granične prelaze kako više ne bi dovodili u neprijatne situacije komšije iz metropole, koje su naumile da "oštrim" kabinetskim saopštenjima izazovu grižu savesti kod ratnih zločinaca, sve dok zločinci ne uvide svu težinu svojih zlodela i ne narede šoferima svojih službenih "A8" da ih, umesto kući, odvezu u istražni zatvor.

Naravno da se to neće desiti, gospodine Žarkoviću. I to znate i Vi, a znam i ja. Sve u svemu, nadam se da ćemo obojica doživeti da vidimo pomenute zločince kako prilježno održavaju proizvodne pogone mitrovačke ili požarevačke kaznione, a tek onda ćemo i znati da li je Nenad Čanak bio u pravu 14. aprila 2000. godine u Beogradu.

Dotle, ostajem s "Vremenom".

S poštovanjem,

Dragan Bosiljkić, Sremska Mitrovica

Zaobilaženje "Vremena"
"Kako je Nenad prevrnuo čanak"; "Vreme" br. 485

Poštovana redakcijo, verovatno vam je beznačajno što ste izgubili jednog istrajnog kupca vašeg lista sa nekoliko čitalaca.

Sa tugom sam gledala naslovnu stranu sa slikom izrešetanog Lainovića, kao da ste petparački, senzacionalistički list. A šta da kažem kao prava Vojvođanka na tekst iz br. 485 str. 7 "uostalom Čanak je zakleti autonomaš pa, ako mu je do radikalizma, nek se vežba i neka ga praktikuje po Novom Sadu i nek zaobiđe Beograd". Mogu samo da zaobiđem vaše novine.

Marija Nedeljkov, penzioner i autonomašica, Novi Sad

Crkva i obredi
"Prećutkivanje smrti"; "Vreme" br. 485

Srpska pravoslavna crkva na nekim stvarima insistira u skladu s kanonskim pravilima, a u nekima – ne. Uskraćuju babicama i lekrima tajne pričesti, zbog abortusa, a samoubice sahranjuju uz crkvene obrede, kao što se vidi u slučaju nesrećnog Vojislava Živkovića. Znam da je tema delikatna, ali bi vaši novinari mogli njom da se zabave.

Milun Živković, Beograd

Ima li Tomić ujaka
"Dno života"; "Vreme" br. 485

U odličnoj rubrici Teofila Pančića, povodom bestijalnog govora i optužbi Dragana Tomića na račun Zorana Đinđića i njegove familije, ima više teksta nego što je potrebno. Oštrica Pančićeve kritike otupljena je eksploatacijom opštih mesta, pa neki pasaži otežavaju čitanje. Zanima me ima li Tomić ujaka i ko je njega, uopšte, vaspitavao?

Ivica Ćulibrk, Pančevo

prethodni sadržaj naredni