| Pošta |
Vreme broj 492, 10. jun 2000. |
|
Otkud mu pravo "Muka mi je od podržavanja", Vreme br. 490 Voleo bih da mi neko objasni po kom je to osnovu g. D. Đilas kompetentan da odlučuje koga bi, a koga ne bi trebalo isključiti iz udružene opozicije!? Možda zato što je dotični bio "lider studentskog protesta '92"? Pa svi mi vrlo dobro znamo kako su posle završetka svih dosadašnjih studentskih protesta njihovi lideri završavali. Prodali bi se prvom koji bi hteo da ih kupi. Strah od nasilnog metoda smene vlasti g. Đilas, kao i mnogi, krije iza rečenice: Dosta je bilo ubijanja. Slažem se da je dosta bilo ubijanja, ali da li nam Đilas i ostali (pacifisti!?) nude neko drugo rešenje!? Ne. Oni samo kritikuju i osporavaju predloženo a sami ne predlažu nešto konkretno. I za kraj: Gospodine Đilas, nije u redu da cirkusantom nazivate čoveka zbog ideje iza koje stoji još i 22 odsto Vojvođana. Zoran Hajtl, Sombor Spor oko "j" Poštovani lektori nedjeljnika "Vreme", da li ste ikada (u osnovnoj školi, u srednjoj školi, na fakultetu) učile glagolski način, koji se zove imperativ? Vjerovatno ste ga učile, ali koliko vidim, niste ga i naučile! I u prošlom broju "Vremena" (dakle, nije prvi put!) imala sam "zadovoljstvo" da pročitam: "Slobodane, Slobodane/ Spasi Srbiju i UBI se!" (u članku "Čelično polje", Ljubomira Živkova). Pa dobro, ako se već pola Srbije (+Ljubomir Živkov) misli da treba da se kaže (i piše) ubi (se), umjesto ubij (se), zar ne možete bar vi, lektori, da znate šta je pravilno, a šta i kako nije pravilno govoriti i pisati?! Gdje je slovo "J" u tom imperativu? Možda su ovo nekome sitnice, ali takve greške me izuzetno iritiraju (vjerujemo i ne samo mene), jer se te "sitnice" zapravo zovu nepismenost! S. Nikolić, Novi Sad (odgovor sledi u idućem broju) Otpor podržava "Vreme" Otpor u potpunosti podržava vašu inicijativu da se naš istaknuti košarkaš, veliki sportista i dokazani humanitsta Vlade Divac naknadno uvrsti na listu kandidata za Sportsku komisiju Međunarodnog olimpijskog komiteta – MOK-a. Otpor podseća da su problemi oko kandidature nastali posle neshvatljivog nepoštovanja rokova od strane nadležnih sportskih predstavnika i institucija. Nadamo se da će demokratska javnost Srbije uspeti da ispravi bar jednu od nepravdi učinjenu od strane sadašnjeg režima. Otpor ne sumnja da će Vlade i svetska sportska javnost pokazati razumevanje za opravdanost ove akcije. Narodni pokret Otpor vam stoji na raspolaganju za svaki vid forme ŠIRENJA ove inicijative. Otpor, elektronskom poštom Neizmerna tuga Čitam Vaš cenjeni list sa interneta, pa su me inspirisali vaši tekstovi daVam napišem ovo pismo. Naročito me je ponukao Vaš tekst iz zadnjeg broja "Porodični Otpor". Živim ovde od 1986. godine, dakle od vremena kad još i nije bilo tako tužno u Jugoslaviji. Po profesiji sam elektroinženjer i pre dolaska imao sam čak svoju inženjersku kompaniju. Dakle, nisam bio prisiljen da bežim, već sam pokušao da se dokažem i u ovoj zemlji. S obzirom na to da egzistiram i da su mi deca uspešno završila dobre škole i dobila dobro zaposlenje, trebalo bi da znači da nisam pogrešio što sam došao ovde. No, ja i nisam deo ove priče već mlada generacija naših divnih devojaka i momaka koji su prisilno morali napustiti zemlju, od rata pa do današnjeg dana. Veliki deo te mladeži doselio se ovde u San Diego, koji je odnedavno novi američki centar za razvoj i proizvodnju digitalnih komunikacija. Zaista je lepo biti u društvu takve generacije mladih, zdravih i nadasve pametnih ljudi. Svi koji su došli sa završenim fakultetima već su za kratko vreme magistrirali, a većina je i doktorirala. Najbolje pozicije na razvoju digitalne mobilne telefonije u trenutno najvećoj američkoj firmi Qualcum drže naši mladići i devojke. Slična situacija je i u biotehnologiji, koja je jedna od najrazvijenijih nauka u Americi. Ne mogu a da ne iskažem tugu za mladim ljudima koji su još ostali tamo, koji moraju da se bore za elementarne uslove življenja i studiranja, a i ne pomišljaju da kad završe mogu naći pristojan posao. Ne mogu da iskažem tugu za tim mladim ljudima koji umesto da svoju pamet koriste da se obrazuju i da misle na svoju budućnost moraju da se bore sa kriminalnim režimom koji je trenutno na vlasti. Svaka država u najrazvijenijem i nerazvijenom svetu dužna je da mladoj generaciji obezbedi elementarne uslove življenja kao i da pruži šansu svima onima koji su u stanju da unaprede svoje znanje, koje će upotrebiti za dobrobit svoje domovine. Radomir Plavšić, Izvinjenje i upozorenje Moje je mišljenje da su svi oni koji su doneli odluku da se na Jugoslaviju bace bombe, koje su osim vojnih postrojenja rušile i civilne objekte i pri tom ubijale uglavnom srpske, ali i albanske civile, zločinci i da im treba suditi, isto kao i onima koji su im svojom politikom omogućili da tako nešto urade. Sa takvima lideri opozicije, ukoliko žele da dobiju izbore (moral namerno ostavljam po strani), ne bi trebalo da se susreću. U potpunosti prihvatam kritiku g. Rojea da mi za iznošenje ovakvog stava nisu bile potrebne floskule tipa "svetski zlikovci" i slično, te se zbog toga i njemu i svim ostalim čitaocima "Vremena" izvinjavam. Što se tiče drugog dela kritike, nesporno je da sam ja bio jedan od lidera protesta '92. i pri tome privukao simpatije jednog broja ljudi. Nesporno je da mi je to ponekad bilo od pomoći u životu, isto kao što je nesporno da su me mnogi tada gledali sa antipatijama, da sam zbog toga imao dosta problema u svom poslu, da je zbog toga moja supruga postala jedini student u posleratnoj istoriji Ekonomskog fakulteta koji je oboren na diplomskom ispitu ... Nesporno je da sam ja danas relativno uspešan poslovni čovek koji 80 odsto svog posla obavlja u svojim firmama u Makedoniji, Bosni i Češkoj, a da tamo ljudi baš i ne znaju da sam ja bio "Gospodin Lider" . Nesporno je da u svakom svom tekstu ja posebno istaknem da u opoziciji ima puno časnih i poštenih ljudi, isto kao što je nesporno da svi mi koji nismo članovi nijedne stranke nismo automatski svi časni i pošteni. Zbog svega toga najiskrenije molim g. Rojea da me ne trpa u isti koš sa onima koji su vlast unovčili kroz stanove, kioske, dozvole, zaboravivši da su do te iste vlasti došli zahvaljujući glasovima i šetnjama stotina hiljada ljudi, među kojima smo, siguran sam, bili i ja i g. Roje. Takva poređenja, bila ona slučajna ili namerna, najveća su uvreda koju mi neko može naneti. Dragan Đilas, Beograd Pamet i hrabrost Naravno da me je kao bivšeg profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, sada u penziji, obuzeo živ sram i da mi se povraćalo, kada sam prošle noći na Internetu pročitao da je na protestnom skupu koji je studentski pokret Otpor organizovao na Medicinskom fakultetu, ispred Instituta za patologiju, učestvovalo jedva DVADESETAK studenata i NIJEDAN od hiljadu nastavnika tog navodno uglednog fakulteta, a da profesore članove Medicinskog odeljenja SANU i ne pominjem. Bila je to sramota i nacionalna veleizdaja da veće ne može biti! Zašto? Zato što je svakom normalnom čoveku i srpskom patrioti jasno da je prisustvovanje tom skupu značilo patriotski čin davanja javne podrške borbi za građanske slobode uopšte a posebno borbi za slobodu informisanja, kao i podrške zahtevu za raspisivanje izbora i na taj način otvaranju mogućnosti da se sruši sadašnja i konstituiše nova vlast, što bi bio najlogičniji i najpametniji potez koji u ovom trenutku građani Srbije mogu i moraju učiniti. Neprisustvovanje ovom protestu, međutim, usled kukavičluka, maloumne indiferentnosti ili zločinačke apatije navodnih pripadnika srpske intelektualne elite može se tumačiti, a tako ga i vlast tumači, samo kao bezuslovno prihvatanje svega što se NARODU SRPSKOM DESILO tokom proteklih deset godina otkako je Milošević na vlasti, iako je srpski narod mogao da je imao pameti i hrabrosti već davno to da spreči. Miroslav Simić, |
|