"Po planu – bez plana"; "Vreme" br. 529
Osećajući obavezu kako prema članovima mobilne jedinice RTS-a sa Kosmaja tako i prema našim preminulim kolegama koji su nastradali prilikom bombardovanja zgrade u Takovskoj, dužan sam da vam skrenem pažnju na niz netačnih informacija koje u vezi sa našim radom donosi tekst "Po planu – bez plana" objavljen u vašem listu br. 529. Ispravljajući greške koje je, verovatno usled slabe obaveštenosti a istovremene opravdane revoltiranosti, učinio vaš novinar želim da istaknem kako je ono što tekst govori o našem radu upravo to što su o nama lansirali Milanović i njegova ekipa još tokom našeg boravka na Kosmaju. Cilj je bio da blateći i omalovažavajući druge skrenu pažnju sa svoje odgovornosti i nemarnosti.
Da ste se pre pisanja teksta detaljnije informisali o radu takozvane Mobilne jedinice 2, saznali biste da je prilikom polaska sa Košutnjaka ona brojala oko 150 ljudi i da sam tom prilikom bio samo jedan od novinara koji su po sili zakona upućeni na ovaj zadatak. Takođe biste znali da je jedinica upućena u napušteni neuslovni hotel Red Star na Kosmaju, koji se nalazi u neposrednoj blizini dva televizijska (Studio B, Politika) i jednog vojnog repetitora kao i da su se, u trenutku kada smo tamo stigli, i na samom hotelu nalazile dve aktivne radio antene (jedna Radio Mladenovca, druga vojna UKT). Da ste se raspitali kod članova jedinice, saznali biste da smo sve ovo shvatili tek kada smo stigli na odredište i da je tek onda organizatoru smeštaja N. Đokiću, a potom i meni u telefonskom razgovoru, Milorad Komrakov saopštio da ja treba da rukovodim i organizujem rad, a time i da snosim odgovornost za bezbednost ljudi i tehnike, i to bez ikakvih pisanih uputstava i dokumenata. Budući da su pomenuti repetitori u dva navrata bombardovani, slobodan sam čak da razmišljam da li je naša mobilna jedinica poslata na ovu lokaciju kako bi bila možda žrtvovana. Posle svega čoveku svašta pada na pamet. Ostavljeni tako bez bilo kakve pomoći, ipak smo uspeli da se, istina uz nepoštovanje daljih naređenja i uputstava rukovodstva, samoorganizujemo i sačuvamo svoje živote i skupocenu tehniku. Na svoju ruku smo uklonili najbliže antene i pronašli vrlo udaljene lokacije za smeštaj ljudi i od ovog objekta. Napominjem da smo za sve ove aktivnosti tražili rešenje od pomenutog rukovodstva, ali ne samo da ga nismo dobili već nam je rečeno da nema rešenja i da ništa ne preduzimamo. Ipak, ja sam uz pomoć ostalih članova jedinice to uradio, i kada je prvi put raketiran Kosmaj, a cilj je bio vojni repetitor u neposrednoj blizini našeg objekta, kompletno ljudstvo bilo je izmešteno na oko deset kilometara udaljenosti u selu Koraćica. Tom prilikom objekat je znatno oštećen gelerima, i mnoga stakla su polupana i veliko je pitanje šta bi se te noći desilo da su ljudi bili u njemu. Na osnovu već stečenog iskustva, a podstaknuti pretnjama da će RTS u Takovskoj biti bombardovan, predložili smo Milanoviću, Komrakovu i Perišiću da se ljudi i tehnika isele iz Takovske i da se program naizmenično emituje sa više različitih lokacija u Beogradu. Ovu poruku u ime naše jedinice rukovodiocima je preneo Slobodan Panovski, moj zamenik za tehniku, ali se u jedinicu vratio sa odgovorom: "Gledajte svoja posla." Oko nedelju dana kasnije desila se tragedija u Takovskoj.
S obzirom na to da se takav događaj mogao i očekivati, mi smo, kao dobro organizovana mobilna jedinica, brzo reagovali i već posle jedanaest minuta bili spremni da krenemo sa emitovanjem programa. Iako smo bili potpuno operativni sa uključenom tehnikom i snimljenom slikom drugih televizija sa lica mesta, nismo mogli da emitujemo program jer je nemarnošću nekoga iz beogradskog sastava isključen naš link na Avali. A kad je to osposobljeno i kada smo signal pustili u etar, Komrakov je naredio isključivanje svih uređaja i osujetio naš pokušaj da o ovoj tragediji izveštavamo. Verovatno zbog toga što nismo važili za poslušne i što nije imao direktnu kontrolu nad našim radom.
Posle toga počinje intenzivna diskreditacija mene lično kao i čitave Mobilne jedinice 2. Počinju da se lansiraju priče o postrojavanju ljudi, jutarnjoj gimnastici, tučama i tome slično, čega naravno nikada nije bilo. Cilj je bio da se ukalja naš lični i profesionalni ugled kako bi što manje ljudi poverovalo u sve ovo što sam prethodno naveo. Stizale su i pretnje otkazima. Da ste se informisali kod članova ove jedinice, saznali biste da je na moju inicijativu broj ljudi u jedinici tokom vremena smanjen sa 150 na 50, koliko je bilo dovoljno za funkcionisanje, a sve to da ne bi bili bespotrebno izloženi riziku. Takođe, čuli biste da sam nakon drugog bombardovanja naše lokacije, koje smo opet preživeli bez posledica samo zahvaljujući pravovremenoj reakciji, ultimativno zahtevao da menjamo mesto ili da se vraćamo. Tog istog dana krenuli smo za Beograd, ali nikada nisam sreo Milanovića niti sam bilo kome drugom bio u prilici da prenesem izveštaj o boravku na Kosmaju, iako sam to zahtevao. Valjda vam je jasno kakvih sam posle neprijatnosti imao i zašto reagujem na nekorektan deo teksta vašeg novinara. Takođe smatram da je Mobilna jedinica 2 primer kako su životi naših kolega iz Takovske mogli da budu sačuvani. Najbolja potvrda svega ovoga jeste i pismo koje su članovi Mobilne jedinice 2 samoinicijativno napisali i potpisali, pa uputili tadašnjem rukovodstvu RTS-a pre povratka za Beograd, a do čije kopije sam naknadno došao i koju vam dostavljam u prilogu.
S poštovanjem,
Mirko Alvirović, novinar RTS-a
Nehaj prema činjenicama
"Glumci su stigli, ser";
"Vreme" br. 529
Prva rečenica tog teksta, izvučena u naslov, navodno je citat iz Hamleta. Međutim, Polonijeva vest glasi "The actors are come hither, my lord" – dakle "gospodaru", ne "ser".
Između "ser" i "gospodaru" postoji krupna razlika, naročito ovde. Komornik jednostavno ne može, ni u drami ni u tzv. stvarnom životu, reći princu "sir". Sve i da je Polonije pučanin a Hamlet samo plemić, golo "sir" ne bi išlo. Rečenica "Glumci su stigli, ser" na srpskohrvatskom je samo prividno logična (i, u zagradi budi rečeno, ništa bolja od ranije, hiljadu puta viđene "Glumci su stigli, sire").
Čaršijski red nalaže da sad zaspem vašeg pozorišnog kritičara drvljem i kamenjem. Neću to učiniti. On nije dužan da poznaje engleski jezik i engleske društvene norme. Dužan je jedino da, kao i svako drugi, pre citiranja proveri original.
Uostalom, taj vid aljkavosti, taj nehaj prema činjenicama, počinje bivati primetan u "Vremenu". Sećam se, između ostalog, nedavnog članka u kome se tvrdi da je koren reči "japi" (yuppie) akronim od young American professionals, iako su ti ljudi nešto drugo, naime young urban professionals.
Rupe u znanju, i dopustive i nedopustive, ne daju se popuniti nagađanjem. Otud i nelagodnost iz koje je poteklo ovo "pismo čitaoca". Da sam na sera i American professionals naišao negde drugde, ne bih se obazirao; ali u "Vremenu"...
Vlada Stojiljković, Beograd
Superkritičar
"Pun džep kriptonita";
"Vreme" br. 526
Da li je sitničavost gospodina Teofila stečena ili urođena ne znam; još bi samo Klark Kent superprožimajućim vidom mogao da utvrdi, šetajući kroz visperan palamudarski tekst gorepomenutog. Nažalost, Teofila nema ni u sopstvenim pisanijama – odavno je prestao da uživa u čitanju zamenivši tako uzvišenu delatnost seciranjem onih koji to još mogu; tj. uživati u čitanju... Sitničarnica kao stilska vežba iz precioznosti može to biti samo superkritičaru otupelom od bola, izgubljenom u samodopadanju, narcisoidno zagledanom u svoj sopstveni sud, svoje viđenje, presudu. Ako mene pitate (čisto sumnjam), priča i jeste tu da nas povede negde, da nam pruži nešto drugo, da odlutamo i na trenutak zaboravimo na svakodnevicu...
Ako mene pitate, priče se ne dele na dobre i loše, stilski kitnjaste ili zanatski nesavršene, edukativne ili petparačke – one su ili stimulativne ili nisu. Nekome su Cvat lipa na Balkanu, nekome Hazarski rečnik, U potpalublju ili Sitničarnica karta za sreću (povratna ili u jednom pravcu, nije važno), i samo je to bitno. Čime je, pitam se, gospodin Pančić zadivljen; koja li knjiga nosi našeg vrlog kritičara – to bih voleo da znam. Da li postoji čista desetka ili je svaka priča samo zato napisana da je gospodin Teofil pokudi?
Slavko Gagić
Kad ćete pogoditi vreme
Uz sve dužno poštovanje prema majci prirodi i njenim ćudima, možete li mi objasniti kako je moguće da vaša ekipa koja uređuje rubriku "Prognoza vremena" ni jedan jedini put nije u stanju da predvidi vremenske prilike onako kako valja? Pogledajte samo najave snežnih padavina, koliko ih je bilo proteklih nedelja, a ovog vikenda, prvi put kad je zaista zavejalo, vi, na primer, najavljujete "promenljivo oblačno sa sunčanim intervalima". Smešno.
Ciril Cicmil, Kraljevo
Poslednji klijent
"Svedoci najavljene smrti";
"Vreme" br. 529
Nažalost, vaš novinar širi neistinu kada citira gospodina Z. Ikonića, jer on NIJE, kao ni novinar ARD-a, te večeri bio ni blizu zgrade RTS-a! Ja sam bio zadužen za nošenje i slanje materijala preko biroa za razmenu i samo ja znam kako sam se osećao te noći (i prethodnih) kada sam ulazio u zgradu RTS-a. Ja sam bio poslednji klijent te večeri, ali nije bilo ni Ikonića ni novinara ARD-a na kilometre od zgrade RTS-a! Momci koji su te noći radili nisu želeli da se previše opterećuju vestima koje su čuli i pratili su neku utakmicu (mislim Kup šampiona). Srećom, neki od njih izašli su oko 00:00.
Nikola B. Cvetković
Autistična ideologija
"Manjina i većina"; "Vreme"
br. 529
Začuđen sam, da ne kažem zaprepašćen vašom odlukom da objavite pismo čitaoca ("Manjina i većina", "Vreme" br. 529) koji ne samo da iskazuje i podstiče homofobiju, nego i poziva na linč ljudi koji imaju "drugačije" seksualne sklonosti. Da li je to pismo najava da u vašim novinama uskoro možemo očekivati tekstove u kojima će se "hendikepiranim i mentalno poremećenim osobama" proglašavati svi koji su drugačiji, da l' po rasi, da l' po veri, da l' po naciji, da li zbog toga što baš "večeras u ovom gradu uče japanski" ili, pak, što su ljubitelji barokne arhitekture?! Da li će se uskoro na meti vaših čitalaca, i vaših uređivačkih rešenja, naći i esperantisti, obožavaoci grupe Fleetwood Mac i filatelisti? Da li će i oni biti upoređivani sa nekrofilima i sodomistima? Možda tu zapravo i nema mesta čuđenju, jer je i tekst "Venčanje bez mlade" ("Vreme" br. 528), koji je podstakao autora pisma Petra Mitrovića da se "okuša sa rečima", takođe proizvod "balkanske tolerancije", oboleo od one, tipične za ove prostore, kvaziurbane, duboko prikrivene homofobije. Jednoj veoma ozbiljnoj i kompleksnoj temi prišlo se nonšalantno i s podsmehom. Možda se ne bih ni obazirao na vrlo opasne alogizme koji se nalaze u pismu "Manjina i većina" da ne znam (ovo govorim iz vlastitog iskustva) da mnogi u Srba koji hine toleranciju imaju slične stavove prema homoseksualizmu, samo, za razliku od g. Mitrovića, kao kulturni ljudi te stavove ne iznose u društvu, a pogotovo ne preko medija. Poređenje homoseksualizma sa sodomijom i nekrofilijom dobro je poznato poređenje iz novije istorije. Ono je korišćeno da bi se homoseksualci javno obeležavali (zvuči li vam to poznato?), a potom i likvidirali. Pismo i vaše objavljivanje tog pisma govori o novim (starim) oblicima iste, sužene, autistične, ksenofobične ideologije kojoj neki proglasiše kraj 5. oktobra. Ono govori o dubini bolesti koja je zahvatila ovo društvo i o tome da će lečenje, ukoliko ga uopšte bude, biti dugotrajno i veoma bolno.
Predrag Savin, homoseksualac, Novi Sad
Mržnja prema manjinama
"Manjina i većina"; "Vreme"
br. 529
Prozaičnost života, koja nas svakodnevno susreće u srbijanskom društvu, pojavila se još jednom, i to u svoj svojoj vulgarnosti, i na stranicama vašeg uvaženog nedeljnika. Manifest homofobije jednog vašeg čitaoca dobio je taj ekskluzivitet da gotovo zatvori 529. izdanje "Vremena".
Banalnost ideja ili mišljenja najbolje se pokazuje u primerima ili relacijama kojima se one pokušavaju iliustrovati. A vaš čitalac upravo, upoređujući homoseksualizam sa ubijanjem, dokazuje izopačenost svoje ličnosti, a verovatno i seksualnosti. Takve ljude TREBA tretirati "kao druge hendikepirane ili mentalno poremećene ličnosti". Na osobenu šizofrenost ukazuje i opsednutost globalnom kataklizmom koju će proizvesti jedva dva odsto stanovništva, i još globalnijom zaverom kojom bi se uništili i Zemlja i ljudi, a među njima i vaš čitalac.
Odavno liberalna severnoatlantska društva i njihove, još liberalnije, političke, kulturne i intelektualne elite ne raspravljaju o seksualnoj orijentaciji kao o "bolesti" ili izboru, već o putevima integracije seksualnih manjina u svoja društva. Teško mi je, kao protivniku braka, koji smatram samo ugovorom o poreskim i finansijskim olakšicama i osiguranju imovine u slučaju razlaza, da govorim o potrebi da se dozvoli registracija homoseksualnih parova. Ali paradoksalno je da se muškarac i devojka koji se upoznaju u baru i popiju malo više mogu venčati bez problema, nekoliko sati kasnije, i onda plaćati manji porez i zdravstveno osiguranje, a da to nije dozvoljeno istopolnim partnerima koji zajedno žive desetak godina. Čudno je i da ta prava nisu dostupna vanbračnim parovima koji ne žele da se venčavaju. Govori se i o manipulacijama decom koju bi odgajali homoseksualci. Jesu li vas roditelji vaspitavali da budete heteroseksualci? Takva deca bi, okružena straight drugovima i profesorima u školi, na primer, imala pravo na izbor. Upravo je razvijena duhovnost ono što čoveka razdvaja od životinja, a emocije one koje ga rukovode, nasuprot niskim afektima koji rukovode životinjama (u prostoj reprodukciji), ali i vašeg čitaoca u plasiranju mržnje prema manjinama.
Dragan Stojanovski, sto odsto homoseksualac i samo
pedeset odsto Srbin
I dalje bez uvida
Kao što je u poslednjem broju "Vremena" vaš novinar napisao, ja i dalje ne mogu da dobijem sudske spise K 679/99 kako bih mogao da odgovorim na pismo sudije Nevenke Važić objavljeno u "Vremenu" br. 528 a u kome se pominje moje ime. Bez uvida u te spise ne može se dati ozbiljan komentar na tvrdnju sudije Važić i posebno odgovoriti na pitanje kako je njeno Veće rešavalo predmet K 64/99 (o čemu gospođa Važić piše u odgovoru), a po žalbi koju sam uložio i koja u gornjem desnom uglu nosi broj K 679/99. Ovakva "greška" je doduše moguća, ali samo ako sudija Važić nije ni pogledala sudski predmet po kome je rešavala, što je inače nedopustivo s obzirom na njenu vrtoglavu sudijsku karijeru. No moguće je da je sudija izvestilac gospođu Važić, kao predsednika Veća, obmanula ne obavestivši je da žalba nosi broj K 679/99. Inače, začuđujuće je ponašanje sudije Ilije Simića u odeljenju Sudske prakse, koji i dalje drži pomenute spise već petnaest dana iako je uobičajeno da se radi evidencije tamo zadrže svega nekoliko časova. Ako mi ikada bude omogućen uvid u spise K 679/99, opširnije ću odgovoriti sudiji Važić.
Radivoj Paunović, advokat
