Avijacija >

Leteći vitez Koja

Bugari su lansirali i dva "volhova", a gosti, pogotovu iz Srbije, sa nestrpljenjem su očekivali da vide dejstvo PVO sistema ruske proizvodnje S-300 (to je onaj toliko pominjan i željen 1999. godine tokom sukoba sa NATO). Sugerisano je da nema nikakve indikacije iz kojeg će od dva raketna silosa na međusobnoj udaljenosti od oko tridesetak metara izleteti raketa. "Čuje se jedno ‘klap’, to raketa razbija poklopac silosa, i odmah izleće, ispaljena katapultom, gore pali raketni motor ‘zalomi’ u stranu i ispaljuje se ka cilju. Nema stabilizatora, upravlja se vektorisanim potiskom raketnog motora. I pogađa – nema greške"

Za "Vreme" iz Šable, Bugarska

"VITEZ ZERO TWO, SWITCH БЛИЖНИЙ БОЙ" i "VITEZ ZERO TWO, GLAVNI ON, CLEAR FOR FIRE" (vitez 01, uključi glavni, odobreno lansiranje) – ovako su, na engleskom sa ponekom srpskom i ruskom reči, zvučale komande za prvo dejstvo bojevim naoružanjem iznad druge države iz aviona sa oznakama srpske avijacije u istoriji – onoj modernoj, da se ne ogrešimo o pripadnike Srpske avijatike u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Sve se dešavalo iznad poligona Šabla, na krajnjem severoistoku Bugarske i iznad Crnog mora, ovoga puta zajedno i partnerski sa domaćim oružanim snagama, za razliku od pomenutog istorijskog perioda od pre bezmalo jednog veka gde su odnosi dve susedne države bili drugačiji, najblaže rečeno. Tog prepodneva 26. avgusta, kada je major Milomir Miljković, pilot 101. lovačke avijacijske eskadrile ‘Vitezovi’, iz aviona MiG-29 ispalio ‘istorijsku’ raketu R-60MK na metu iznad Crnog mora, i pripadnici 250. brigade za protivvazduhoplovno dejstvo Vojske Srbije, jedinice koja jedina na svetu može da se pohvali obaranjem "nevidljivog" F-117, imali su željno isčekivano bojevo gađanje, na zajedničkoj bugarsko-srpskoj vežbi "Esen 2011" ("Jesen 2011").

O samom trenutku ispaljenja pričaju bez previše uzbuđenja, "to je sve ono što smo godinama vežbali, svi isti postupci i radnje, osim ta dva poslednja pokreta rukom kojima se ispaljuje raketa", kaže major Miljković. Komandant eskadrile potpukovnik Brane Krnjajić pogodio je svoju metu istog dana po podne pred zvanicama, tako da je njegovom kolegi ostalo da sa obe rakete ispod krila proleti ispred svečane lože u znak pozdrava. "Pokušao sam da nešto zahvatim od fragmenata nastalih eksplozijom, ali već je sve bilo gotovo", kaže major Jokić a slično se "proveo" i Miljkovićev pratilac pre podne, takođe major, Pipovski. Naime, na jednu padobransku metu poleću dva aviona MiG-29, u razmaku od po tri minuta, svaki naoružan sa dve rakete. Ukoliko prvi ne pogodi, ili otkaže bilo iz kog razloga, nastupa na scenu drugi avion.

PRVI PUT NAPOLJU: Srpski MiGovi, zajedno sa bugarskim, leteli su iz baze Graf Ignativo nedaleko od Plovdiva gde je "kampovalo" šest pilota i 23 tehničara 204. vazduhoplovne brigade, od ponedeljka do subote. Kažu da su radili u prilično teškim uslovima, po velikoj vrućini, a i da je saradnja i komunikacija sa bugarskim pilotima i tehničarima bila odlična. "Pilot mora i do petnaestak minuta da sedi u kabini kompletno obučen, sa kacigom na glavi, pre nego što poleti, a temperatura može da se popne i do 50 stepeni Celzijusa u zatvorenom prostoru, na suncu", pojašnjava potpukovnik Krnjajić. Bugari su ispalili za dva dana osam raketa, i to svih tipova kojima su opremljeni njihovi MiGovi-29: R27, R60 i R73, neke "na prazno", a neke u mete. Nezvanično se moglo saznati da je samo jedna promašila, u petak. Za pilote srpske lovačke avijacije nije bilo samo lansiranje raketa iz MiGa-29 nešto što do sada nisu radili već i snalaženje u međunarodno kontrolisanom vazdušnom prostoru. "Transportna leti svuda po svetu, lovačko-bombarderska je bila u Rumuniji, a mi smo prvi put van zemlje." Inače, poslednja vežbovna lansiranja iz MiGa-29 bila su neposredno po nabavci ovog tipa aviona, 1989, iz sovjetskih aviona, na poligonu u SSSR. Dva pilota, koja su ispalila dve rakete, možda se ne čini mnogo ali za pukovnika Predraga Bandića, komandanta 204. brigade koji je kolege uz zagrljaje i zdravicu dočekao na Batajnici, su više nego dovoljno: "Možemo da kažemo da su postavili novi parametar uspeha za sve kolege u avijaciji. U ovom trenutku svi pripadnici 204. brigade koji lete na MiGu 29 imaju kompletirano osposobljavanje za sve zadatke koji su vezani za kontrolu i zaštitu vazdušnog prostora."

"Pre nego što ste vi došli imali smo jedno eksperimentalno gađanje i gađanje padobranske mete. Oba su bila uspešna. Eksperimentalno smo gađali raketu-metu ‘volhov’, čija je brzina 700 metara u sekundi, što je na granici mogućnosti raspoložive tehnike pa time i ljudi koji je opslužuju. Kada ju je naša raketa ‘neva’ sustigla i pogodila, svega 150 metara iznad mora, nastalo je rasterećenje, jer kad smo to uspeli, sve ostalo se činilo lakše", kaže poručnik Draško Živković, oficir za odnose sa javnošću 250. raketne brigade Vojske Srbije i pojašnjava da je ‘volhov’ gađan i prošle godine, isto na Šabli, ali da je to bilo "nužno gađanje, zbog oblaka nisu mogle biti korišćene planirane padobranske mete, pa smo gađali rakete ‘volhov’ kao alternativu. Tačnije fragmente koji su nastali po detoniranju. Ove godine smo ciljano išli na obaranje rakete, u gonjenju ‘blago susretnom kursu’ i uspeli smo", priča poručnik sa samohodnog sistema "kub". Inače bugarski raketaši su ranije pokušali obaranje rakete raketom ali im nije pošlo za rukom. Gađana je – sa četiri rakete – i oborena i radio upravljana meta RUM koja "izgleda kao umanjeni avion MiG-29, ima na zadnjem repnom delu kameru i na ekranu na zemlji lepo smo videli kako prilazi raketa i onda ništa – sivi ekran – znači pogodak". Najpopularnija je SPM-100 (svetleća padobranska meta), bugarske proizvodnje, koju su sa visine od 7000 metara izbacivali bugarski avioni "suhoj 25". Meta je težine 120 kilograma i ima i toplotni i radarski odraz. Desilo se i da meta zakaže, odnosno ne otvori se padobran: "pokušali smo da je gađamo ali ipak prebrzo pada i presitna je", kažu srpski raketaši.

A NA ZEMLJI: O političko-vojnom značaju zajedničke vežbe "Esen 2011" govori prisustvo na danu visokih zvanica predsednika Srbije Borisa Tadića, premijera Bugarske Bojka Borisova, srpskog i bugarskog ministra odbrane Dragana Šutanovca i Anja Anglelova, generala Miloja Miletića, načelnika generalštaba VS, i njegovog bugarskog kolege generala Simeona Simonova, komandanta oba vazduhoplovstva brigadnog generala Ranka Živaka i general-majora Konstantina Popova, ambasadora Srbije u Bugarskoj Aleksandra Crkvenjakova i drugih visokih zvanica. Predsednik Boris i Premijer Boris došli su na poligon zajedno u specijalnom VIP helikopteru Mi-8PS (putnički-salon) odeljenja bugarske avijacije zaduženog za prevoz najviših državnih funkcionera (28. detašman) a ministri Šutanovac i Angelov helikopterom bugarskog vazduhoplovstva "eurokopter kuguar" nekoliko trenutaka ranije.

Prvi deo "Esen 2011" vežbe – bar onaj pred visokim gostima – gađali su pripadnici bugarske vojske, odnosno vazduhoplovstva (VVS) iz lovca MiG-29 i 1. zenitno-raketne brigade. Za to ‘zenitno’ mi je sugerisano da se ne prevodi i da je pojam koji označava dejstva sa zemlje po ciljevima u vazduhu, nešto poput srpskog PVO-a, odnosno PVD-a po najnovijoj terminologiji. Po ispaljivanju jedne bugarske "neve" – rakete su inače zajedno na lansirnim rampama, odnosno vozilima u slučaju kuba, ali su se pripadnici VS potrudili da svoje adekvatno označe državnim zastavama, grbom i oznakama brigade – plamen koji ostaje iza rakete zapalio je ionako suvu travu i rastinje na poligonu, što nije ništa neočekivano kada lete rakete pa pomalo čudi relativno spora reakcija vatrogasaca i širenje požara skoro do samog položaja raketnog sistema S-300. Požar, vest o kome je stigla do Beograda i pre vesti i uspešnom gađanju, je malo izmenio redosled dešavanja, pa da bi "popunili vreme" pripadnici bugarskih oružanih snaga dejstvovali i lakim prenosnim raketnim sistemom "strela" na svetleće metke, protivavionskim topovima, lakim samohodnim sistemom "osa" ("ma, to je prcvoljak, to nije ni raketa", dobaci neko sa jačeg raketnog sistema). Bugari su lansirali i dva "volhova", a gosti, pogotovu iz Srbije, sa nestrpljenjem su očekivali da vide dejstvo PVO sistema ruske proizvodnje S-300 (to je onaj toliko pominjan i željen 1999. godine tokom sukoba sa NATO). Sugerisano je da nema nikakve indikacije iz kojeg će od dva raketna silosa na međusobnoj udaljenosti od oko tridesetak metara izleteti raketa. "Čuje se jedno ‘klap’, to raketa razbija poklopac silosa, i odmah izleće, ispaljena katapultom, gore pali raketni motor ‘zalomi’ u stranu i ispaljuje se ka cilju. Nema stabilizatora, upravlja se vektorisanim potiskom raketnog motora. I pogađa – nema greške", objašnjava oficir 250. brigade dok čekamo na najmanjem bezbednom rastojanju od bližeg silosa. Gore opisana sekvenca lansiranja traje mnogo kraće nego što je potrebno da se opiše rečima – izveštaču "Vremena" se činilo da je u pitanju manje od sekunde pre nego što će raketa biti negde daleko iznad mora a nebo prošarano belim tragom. Ono što – uz efikasnost sistema, naravno – posmatrača impresionira je trenutak kada ogromni projektil izleti katapultiran iz cevi i stane u vazduhu na trenutak pre nego što će ga raketni motor usmeriti prema cilju. Taj trenutak – kada se nalazite blizu rakete koja visi ni o čemu u vazduhu i čijih se sedam metara čini mnogo veće – subjektivno može biti veoma dug i podsvesno kroz glavu prolazi misao "šta ako padne unazad?". Bilo kako bilo, obećano – urađeno: S-300 je nepogrešivo usmeren ka cilju koji je očekivano i pogodio, i to već pomenutu radio-upravljanu metu vrednosti oko 80.000 evra.

GREŠKA I POKUŠAJ: Srpski deo prikaza počeo je dejstvom jednog i naletom drugog lovačkog aviona MiG-29 opisanim na početku. Zbog otkaza " elektronike na radaru", pripadnici 250. raketne brigade nisu u petak imali prilike da svoje umeće prikažu obaranjem meta pred visokim gostima. Pomalo razočarani zbog toga, priznaju "da tehnika može da otkaže – da su Bugari došli kod nas, moglo je nešto slično da se desi". Ovde treba napomenuti da je gađanje izvedeno na bugarskoj tehnici (lansirne rampe, radari, stanice za vođenje), ali sa srpskim raketama. U pitanju je skoro identična oprema sistema "neva" i "kub" i radari kakvi su u upotrebi u VS. Naime, procenjeno je da je iznajmljivanje bugarske tehnike ekonomičnije od transporta domaće. Rakete za MiG-29 avione su putovale vazduhom, u transporteru "antonov" An-26 transportne eskadrile sa Batajnice. Dve "anuške" i njihove posade su za prebacivanje pripadnika VS i tehnike napravile čak 18 letova između aerodroma u Batajnici i Balčik, odnosno Graf Ignatijevo i nazad.

Sutradan pre podne pripadnici 250. raketne brigade pogodili su sve mete. Ispalili su ukupno 6 raketa sistema "neva" i šest raketa "kub". Ne zameraju bugarskim kolegama, sa kojima su imali odličnu i ljudsku i profesionalnu saradnju. Poklonili su im, povodom 50 godina postojanja jedinice, viteški štit sa srpskim heraldičkim obeležjima, delo studenta arheologije Miloša Nešovića. A komandant 1. zenitno-raketne brigade general Vanjo Slavejev "čovek sa viteškim osobinama, pravi raketaš, koji je sposoban za munjevite a ispravne oduke", na poklon je dobio od svog kolege brigadnog generala dr Miodraga Gordića i njegovih raketaša – spartanski šlem!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---