---

Raspad Jugoslavije počeo je sa ekonomskom krizom koja je uključivala visoke dugove koji su putem mehanizma jedinstvene valute delile nejednako ekonomski razvijene i uspešne države. To je postavilo rukovodstva ovih država u međusobno antagonističke političke kurseve

Specijalno za "Vreme"

Slučajem, ali ne i slučajno, poslednji koraci u stvaranju Evropske unije Ugovorom iz Mastrihta odigrali su se u isto vreme kada i rasparčavanje Jugoslavije i raspuštanje Varšavskog pakta. Tako smo se mi, koji smo studirali u Jugoslaviji pre njenog raspada, našli upetljani u perverzan obrnuti proces koji se slavio u ostatku Evrope, kraj Hladnog rata posle koga su usledili pad Gvozdene zavese i otvaranje granica u drugim delovima Evrope. Najotvorenije društvo u istočnoj Evropi zamenjeno je represivnim režimom i najuspešnija privreda u socijalističkoj Evropi raspala se u nekoliko disfunkcionalnih država. Multinacionalna Jugoslavija se raspadala dok se rađala multinacionalna Evropska unija.

Istovremeno, Evropska unija bi trebalo da bude novi oblik multinacionalnog državnog uređenja, ne baš država, a termin federacija se izbegava (kao što je Indija, usput budi rečeno, prema Ustavu Indijska Unija, čime se određuje odnos između unije i države, izbegavajući termin federacija iako je u stvari veoma centralizovana federacija).

Ali Jugoslavija je takođe bila novi oblik multinacionalne federacije zasnovane na dobrovoljnoj (u teoriji) uniji jugoslovenskih naroda, a ne država, iako je sastavljena od federalnih jedinica (republika i autonomnih pokrajna) od kojih je svaka imala sopstveni ustav (Indijske države osim Kašmira nemaju ustav). Inovativna je trebalo da bude struktura odnosa između federalne i republičkih/pokrajinskih vlada, sa moći koja uglavnom počiva bar formalno na ovim drugim, pošto su federalne jedinice mogle da stave veto na federalne zakone. Rezultat je ono što je Pedro Ramet (sada Sabrina) video kao ravnotežu sistema moći (vlasti) nezavisnih država, a srpski analitičar Slobodan Samardžić nazvao borbenim federalizmom.

Ovo je dobro funkcionisalo dok god nije bilo demokratije. Pokojni kolega Deni Rusinov govorio je da jugoslovenski eksperiment opstaje zahvaljujući jednom centru moći – Savezu komunista Jugoslavije. Standardna transmission-belt teorija državnog socijalizma (standardna u meri kao i bilo koji deo jugoslovenskog socijalizma) u kojoj je SKJ donosio odluke, prenosio ih na zakonodavna tela da ih proglase i zatim na administrativna tela da ih primene.

Međutim, mitološka priroda tog društvenog čudovišta postala je očigledna ranih osamdesetih godina XX veka na način koji nas dovodi do paralela sa Evropom danas. Jedan od ključnih elemenata jugoslovenske unije bila je zajednička valuta – dinar. Nešto poput evra, novčanice su bile na nekoliko jezika i izbegavano je prikazivanje stvarnih ličnosti u korist ideoloških simbola; na njima su bile ilustrovane slike socijalističkog prosperiteta kao što su radnik, brod, nekoliko monumentalnih skulptura i slično – postojala je jedna slika statue Nikole Tesle na novčanici od 500 dinara, ali ona je slavila nauku. Dok je novčanice izdavala Narodna banka, svaka republika mogla je da odobrava kredite i, što je još važnije, da uzima kredite od stranih banaka bez kontrole Narodne banke iako je Narodna banka bila odgovorna za vraćanje kredita.

Rezultat je bio relativni prosperitet, dok je Tito bio živ, na pozajmljenom novcu, ali i sve većem dugu, a protivoptužbe oko duga pojavile su se čim je on umro 1980. Država je bila u stalnoj krizi sa prvim potrošačkim nestašicama posle 1960. za koje kažu da su izazvane nemogućnošću da se namiri spoljni dug koji je tada iznosio oko 20 milijardi dolara. Međunarodni monetarni fond zahtevao je smanjenje budžeta i druge mere štednje što je dovelo do poremećaja na svim nivoima naročito u odnosima između vodećih struktura različitih republika. U jugoslovenskoj (kon)federaciji donošenje odluka zahtevalo je jednoglasnost federalnih jedinica, a to često nije bilo moguće. Neminovno, neke republike bile su bogatije od drugih tako da su interesi republika često bili u suprotnosti. U najboljem slučaju, rukovodstva bi se složila oko nekih privremenih mera. U međuvremenu, efekti mera štednje koje je nametnuo MMF sve više su urušavali nekada znatno brojniju srednju klasu osiromašujući mnoge koji su živeli prilično lagodno.

Kako su proticale osamdesete godine, počela su da se razmatraju nova pitanja: mogućnost razbijanja monopola Saveza komunista i održavanje pravih izbora. Ekonomska kriza takođe je proizvela analize neizvodljivosti čudnog jugoslovenskog brenda samoupravljačkog socijalizma i uvidelo se da su problemi u ekonomskom i političkom sistemu povezani.

RASPAD INSTITUCIJA: Posledica svega ovoga bio je raspad institucija. Rukovodstvo svake republike radilo je samo u korist svoje izborne jedinice i usaglašavalo se jedino u slučaju podrivanja savezne (federalne) vlasti i institucija kada bi ugrožavali autonomiju republike. Međutim, rukovodstva nekoliko republika, njihovi intelektualci i druge vodeće javne ličnosti postajali su sve više neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima. Rukovodeći bogatijih republika krivili su ljude i rukovodstva manje bogatih za ekonomsku krizu koristeći terminologiju koja neverovatno podseća na retoriku koju sada koriste Evropljani sa severa o Evropljanima sa juga (uistinu, čak govore da se južnjaci i istočnjaci rađaju lenji i neefikasni samo zato što su južnjaci i istočnjaci; dobrodošli u svet simboličke geografije). Sa svoje strane, oklevetani južnjaci optužili su severnjake da su stvorili nepravedan sistem i iskorišćavali manje bogate, još jedan poznati refren koji se može čuti ovih dana.

Najbolja studija cele navedene situacije, objavljena na engleskom, jesu prvih sto ili više strana Balkanske tragedije (1995) Suzan Vudvord. Ipak mnogo njenih informacija potiče iz dela koje je početkom osamdesetih godina XX veka napisao slovenački ekonomista Jože Mencinger, koji je ubrzo posle toga postao ministar ekonomije Slovenije u vreme nezavisnosti i kasnije rektor Ljubljanskog univerziteta. Mencinger je nedavno dao nekoliko intervjua u kojima tvrdi da Evropska unija danas podseća na SFRJ oko 1983. i ovo je tačka koju želim da razmotrim (vidi intervju sa Mencingerom u prošlom broju "Vremena").

Raspad Jugoslavije počeo je sa ekonomskom krizom koja je uključivala visoke dugove koji su putem mehanizma jedinstvene valute delile nejednako ekonomski razvijene i uspešne države. To je postavilo rukovodstva ovih država u međusobno antagonističke političke kurseve u kojima je svako rukovodstvo branilo interese sopstvene države na štetu ostalih država i same federacije. Pošto su se odluke mogle donositi samo konsenzusom, zastoji su bili uobičajeni. Kontinuirana nesposobnost rukovodstava da se efektno bave ekonomskom krizom na kraju je dovela do pada ustavnog poretka i time Jugoslavije kao države.

Pa šta, neko bi mogao reći. Evropska unija se veoma razlikuje od bivše Jugoslavije, i ne samo po tome što Jugoslavija nije bila demokratska, a EU jeste. Ili su bar demokratske države od kojih je sastavljena (nedostatak demokratije u samoj EU je česta tema analiza).

Voleo bih da do kraja ove priče uporedim institucionalnu strukturu EU definisanu Lisabonskim sporazumom sa onom u Jugoslaviji definisanom Ustavom iz 1974. Ovo bi bilo validno ukoliko neko ne zauzme stav da institucionalni sporazumi nisu važni zato što će pragmatični političari pronaći rešenje uprkos onome što bi mogli reći advokati – ili će pre naći rešenja a potom reći advokatima da ih opravdaju. Ovo bi bilo slično argumentima koje sam često slušao 1989–1990. kada sam analizirao neizvodljivost ustavnog sistema Jugoslavije, to da on nije važan jer će ga pragmatični političari ignorisati; napisao sam knjigu tvrdeći upravo suprotno. Ali ako spas EU leži u elitama koje ignorišu Lisabonski sporazum zbog opšteg dobra, demokratska priroda same Unije time bi se pokazala kao iluzija.

Usput budi rečeno, to ne bi bilo loše. Sam Mencinger tvrdi da će EU preživeti upravo zato što nije demokratska i što vladajuće elite mogu da sklapaju pragmatične sporazume manje više bez obzira na to kako bi ljudi glasali da im se pruži šansa. Zbog toga im se neće ni pružiti šansa, ali ta formulacija takođe podseća na Jugoslaviju oko 1990, pa može još o mnogo toga da se diskutuje.

SLIČNOSTI I RAZLIKE: I zapravo, ono što mislim da daje najveću vrednost diskusiji jeste upadljiva sličnost u nedostatku demokratije u EU sa Lisabonskim sporazumom i u Jugoslaviji sa Ustavom iz 1974. u okolnostima kada političari zapravo moraju da brinu o glasačima u izbornim jedinicama svojih zavičajnih država. Tito, naravno, nikad nije morao da brine o takvim stvarima (Rekli su mi u Jugoslaviji 1981. "mi imamo glasanje, ali nemamo izbore"), ali njegovi naslednici jesu, naročito kako su ostajali bez novca.

Evo kratkog poređenja neobičnosti dva eksperimentalna sistema za stvaranje državnog uređenja koji usklađuju evropske nacionalne države, Ustava Jugoslavije iz 1974. i Lisabonskog sporazuma.

Počnimo sa Predsedništvom Jugoslavije i Savetom Evrope. Maršal Tito je bio predsednik Republike, ali je taj položaj nestao sa njim, ostavljajući umesto toga kolektivno Predsedništvo, sa rotirajućim predsednikom Predsedništva, prvim među jednakima, ako želite. Članove predsedništva su postavljale njihove republike/autonomne pokrajine (u daljem tekstu republike), a datum rotacije predsednika Predsedništva i uslovi pod kojim preuzima položaj unapred su određeni.

Zvuči poznato? Savet Evrope umnogome funkcioniše na isti način. Postojala su pravila glasanja kvalifikovane većine u Predsedništvu SFRJ kao i u Savetu Evrope. I dok Savet Evrope čine ministri, a ne političari najvišeg ranga, takav je slučaj bio i sa Predsedništvom SFRJ. Stvarnu moć imali su konstitutivni članovi Federacije.

Predsedništvo i Savet su uglavnom simbolični i nisu izvršna tela. Izvršna vlast u oba sistema leži drugde. U Jugoslaviji centralnu izvršnu vlast imalo je Savezno izvršno veće (SIV) sa premijerom i dva potpredsednika Vlade koje je predlagalo Predsedništvo, a postavljala savezna skupština. Oni su onda formirali Vladu koja je predlagala zakone Saveznoj skupštini i sprovodila izvršnu vlast.

U EU, postoji Evropska komisija, sa predsednikom na čelu, koga predlaže Evropski savet (ne ranije pomenuti Savet Evrope), a postavlja Evropski parlament. Komisija ima izvršnu vlast.

Imajte u vidu da do sada nijedan sistem ne obezbeđuje odgovornost prema biračima bilo države (Predsedništvo SFRJ/ Savet EU), bilo Vlade (SIV/Evropska komisija), osim kroz potvrdu politički imenovanih od strane Skupštine.

To nas dovodi do Parlamenta/Skupštine. Evropski parlament čiji su poslanici direktno izabrani, nema pravo da inicira zakone, već može da donese ili ne donese zakone koje predlaže Evropska komisija, čak i tada ovu moć deli sa Savetom na osnovu pravila o zajedničkom odlučivanju. Ovaj proces zajedničkog odlučivanja daje mu veću moć od ranijih odredbi na osnovu kojih je Savet morao da se konsultuje sa Parlamentom pre donošenja zakona, ali je mogao da se ogluši o mišljenje Parlamenta, pa ipak je još daleko od toga da bude jednak partner u Vladi.

Što se tiče SFRJ, dvodomna savezna skupština imala je pravo da predlaže zakone, ali članovi nisu birani direktno. Članove saveznog odbora birale su skupštine konstitutivnih jedinica sa lista koje je dostavljao Socijalistički savez radnog naroda, dok su članovi republičkog i pokrajinskog odbora sami bili članovi republičkih/pokrajinskih skupština povereni saveznoj skupštini. Dok je u teoriji SIV odgovarao saveznoj skupštini, u praksi SIV je predlagao zakone saveznoj skupštini. Postojale su i odredbe po kojima je savezna skupština trebalo da dobije pristanak kvalifikovane većine republičkih/pokrajinskih skupština da bi zakon prošao. U praksi, sve ovo je značilo da se od svih očekuje da prate direktive Saveza komunista Jugoslavije, ali ukoliko bi nastali problemi SIV, i Predsedništvo su mogli da nametnu privremene zakone.

Pa gde leži moć?

U SFRJ je bilo lako: U osnovnom načelu VIII u Ustavu od 1974. Savez komunista Jugoslavije proglašava se "osnovnim pokretačem i nosiocem političke aktivnosti". Ovo je bio jedini "krug vlasti" iako oni koji su formulisali Ustav nikad nisu naslutili da će sam SKJ propasti što se i dogodilo u januaru 1990.

Što se tiče EU, član 15.1. Lisabonskog sporazuma kaže da Evropski savet daje Uniji podsticaj potreban za njen razvoj i definiše opšte političke pravce i prioritete. Setite se da ovaj Evropski savet predlaže predsednika Evropske komisije i videćete strukturu sličnu Savezu komunista Jugoslavije.

Naravno, s velikom razlikom u tome što Evropski savet čine predsednici Vlada država članica pa imaju demokratski politički legitimitet, ali svaki od njih odgovoran je samo jednoj državi članici koja ga i bira, a ne čitavoj populaciji. I evo još jedne sličnosti između SFRJ i EU: nijedan politički akter nikad nije odgovoran čitavoj populaciji. EU, poput SFRJ, sastoji se od država i politički je predstavljena posredstvom države, a nikad direktno nekim telom evropskih građana.

PUTUJUĆA DRUŽINA: Zapravo, kada se raspao Savez komunista Jugoslavije 1990. Jugoslavija je dobila putujuću družinu, ono što je u stvarnosti, mada nezvanično, jugoslovenski ekvivalent Evropskog saveta u okviru kog su se predsednici republika redovno sastajali kao telo, da pokušaju da reše osnovna pitanja. Ovo nije funkcionisalo jer kao izabrani političari, svaki predsednik odgovarao je isključivo svom biračkom telu na račun Jugoslavije kao entiteta.

Naravno, moglo bi se reći da nije funkcionisalo jer su pomenuti predsednici u Jugoslaviji bili Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, dok Evropa ima uglednije političare kao što su Nikola Sarkozi, Silvio Berluskoni i moj favorit, premijer Mađarske od 2004. do 2009. Ferenc Đurčanj, koji je snimljen kako o svojoj vladi govori: "Lagali smo poslednjih godinu i po, dve. Bilo je potpuno jasno da ono što govorimo nije tačno. Ne možete da citirate nijednu vladinu meru na koju možemo biti ponosni sem što smo na kraju uspeli da je vratimo sa ivice propasti. Ništa. Ako ćemo morati da objasnimo građanima šta smo radili četiri godine, šta da kažemo?" A opet je ostao na vlasti još tri godine.

Podvlačeći ove paralele između SFRJ i Evropske unije, ne sugerišem da će se EU raspasti u ratovima poput Jugoslavije. Ali osnovni razlog za to je što su prisilna preseljenja stanovništva i teritorijalna homogenizacija nacionalnih država/etnička hegemonija, sada poznati kao "etničko čišćenje", bili izvršeni u zemljama EU do 1945, odnosno 1946. (osim u slučaju Kipra 1974; kod proterivanja Turaka iz Bugarske osamdesetih, a kada se pridruži i Hrvatska – situacija u Hrvatskoj 1995). Nacionalistička politika u zemljama EU može kao mete da ima dežurne krivce poput Roma (na primer u Češkoj, Francuskoj i Bugarskoj) ili gastarbajtere, ne samo Turke i Arape već i "poljske vodoinstalatere" i druge, a naravno, jedan od ranih secesionističkih pokreta u Sloveniji eksploatisao je i produbljivao neprijateljstvo prema Jugoslovenima u Republici koji nisu bili etnički Slovenci i koje su učtivo zvali gastarbajteri (iako su imali državljanstvo), a manje učtivo gomilom drugih naziva. Ali takve situacije nisu naročito opasne za države da bi se one njima bavile, jer manjine nemaju teritorije za koje bi mogle da traže autonomiju.

Možda je potrebno malo realizma u oceni "evropskih" ideja, istorije i kultura, umesto zapadnjačkih pretpostavki da je Evropa kruna stvaranja. To bi moglo dovesti do formiranja efikasnijih evropskih institucija ili bi se izbeglo uvođenje evra bez mehanizama vlada potrebnih da se podrži zajednička valuta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---