---

Roman – Dok ne padne noć >

Ljuljanje, nežno

Majkl Kaningem je izvanredno transcendirao temu od koje se može napraviti doslovno sve: od nagvaždanja iz "ženskih" ili "muških" magazina, pa do "Lolite" ili "Smrti u Veneciji"

Zapravo sam mislio da u ovoj (pret)prazničnoj prigodi pišem o nekoj sasvim drugoj i drugačijoj knjizi, međutim, plan mi se izjalovio, to jest, transformisao se do neprepoznatljivosti. Kako to? Krenimo redom.

Neke vam knjige veselo pohrle u zagrljaj čim se rode, pa se onda srećno (pro)nađete i živite sa njima dugo i srećno, ili se pak ne nađete, mimoiđete se u poluuvređenom nerazumevanju i ostanete razočarani i distancirani, valjda baš zato što ste od njih premnogo očekivali, ili ste u njima tražili pogrešne stvari. Neke druge, pak, krenu k vama s turobno mizernim izgledima da se uopšte probiju do vaše pažnje, pa se obično i ne probiju; ta, nema li svaki iole ozbiljan knjigožder kod kuće na desetine, čuj desetine, na stotine takvih knjiga: ne znaš ni sam zašto si ih uopšte dovukao doma, kad ionako nikada neće stići na red, jer toliko je onih koje te više zanimaju, a čak ni njih ne uspevaš da poispročitaš...

Roman Majkla Kaningema (Cunningham) Dok ne padne noć (prevela Anika Krstić; Arhipelag, Beograd 2011) dovukao sam otoič sa Sajma knjiga uz gomilu drugih (čini mi se da je jedna od Gojkovih lepih i pametnih cura sa štanda insistirala da ga ponesem), tutnuo ga negde pri dnu jedne od "planina" knjižurina i spokojno ga zaboravio. Kakav Kaningem, kakvi bakrači – pa samo među novim Arhipelagovim knjigama ima ih bar pet-šest koje me "više zanimaju"! Na prethodne mu se knjige nisam nešto primio, zapravo sam ih slabo i iščitao, kao i većina vas, ali smo zato svi gledali ekranizaciju njegovog romana Sati o Virdžiniji Vulf – znate ono gde Nikol Kidman glumi da i nije baš nešto lepa; šta ti je velika glumica, ta odigra i nemoguće. Megjutoa, kratak prikaz drage i cenjene poznanice (nije važno koje; ako vam kažem, odmah ćete se setiti da je to V. G. P.) nekako me je zaintrigirao (a čemu drugome, molim vas, služi književna kritika?!) i tako, ne lezi vraže, jedne sam se muljave decembarske večeri ipak skeptično mašio za Kaningemovu knjigu i... sve se to završilo evo ovako. Čudo su, kažem vam, putevi kojima se knjige i ljudi (ne) pronalaze.

Mada, kad bolje razmislim, ni tada nije krenulo lako i glatko. Prvih dvadesetak, tridesetak stranica bile su neka vrsta purgatorijuma: okej, odmah vidiš da imaš posla s čovekom koji je apsolutno suveren u stvarima pripovedačkog zanata, barem na ravni onog predvidljivo visokog anglosaksonskog standarda pouzdanosti gde je neprodavanje m pod b stvar dobrog ukusa i isto takvog vaspitanja, no opet, svih mi dabrova Ontarija, koga je briga za tamo nekakvog Pitera, njujorškog galeristu u srednjim četrdesetim – uf, što mi ta životna dob zvuči nešto poznato? – i njegovu pomalo bezbojnu ženu Rebeku, to jest za neke sredovečne ljude iz više srednje klase nižeg srednjeg Menhetna, i za njihovu krizu sredovečnosti, a bogme i braka i svega što uz to ide (ili stoji)? Kako god, što sam dalje odmicao otpor je slabio, a onda sasvim prestao. Zašto? Zato jer je, podozrevam, Kaningem izvanredno transcendirao temu od koje se, "kao takve" može napraviti doslovno sve: od ovlašno "literarizovane" verzije nagvaždanja iz "ženskih" i preseravanja iz "muških" magazina pa do Lolite ili Smrti u Veneciji. Ova potonja novela, uostalom, ovde i jeste jedna od bitnijih referenci, mada vrlo znalački dozirana.

Čovek koji dolazi da, kao tipična figura nezvanog ili neželjenog gosta (kako to odlično primećuje Dženet Vinterston u "Njujork tajmsu") koji unosi haos u zadati red stvari, pomuti ionako odavno prividnu harmoniju pre svega Piterovog unutrašnjeg života je Itan, naočiti zgubidan sa zavidnom ovisničkom karijerom i pomalo dvosmislenom seksualnošću, Rebekin dvadesetak godina mlađi brat; Itan se rodio mnogo kasnije od svojih triju sestara, sasvim neplanirano, kao "greška", pa ga u familiji tako od milja i zovu (u originalu Mizzy od Mistake; Anika Krstić ima neodoljivo prevodilačko rešenje: Grele!). Elem, Grele je svojom pojavom zamajac ljuljanja i temeljitog preispitivanja Piterovog "stabilnog" života, njegovih nazora, na koncu i braka. Međutim, ne radi se ovde (ili se tek marginalno radi o tome) o onoj već banalnoj i izanđaloj matrici – koja je kadgod, u striktno i represivno "heteronormativnom" svetu, i imala smisla, dočim je danas tek kliše i linija manjeg otpora – po kojoj se, je li, pokaže da je nekakav hetero veteran zapravo latentni gej, sa iskušenjem da trajno prestane da bude latentan... Ma jok: koliko god Piter pomalo panično preispitivao svoj identitet (ne samo seksualni) zatečen činjenicom flerta sa Greletom, stvar je zapravo mnogo složenija: kroz tu se mladu i skladnu figuru koja ga najviše podseća na Rebeku kad je bila mlada (pa je i njegova želja za njom bila mlada...) Piteru zapravo ukazuje sublimat Mladosti i Lepote, koja se mogla pojaviti i u ženskom obličju. Jer, ono što Pitera ovde apsorbuje na koncu i nije seks – do kojeg ionako ne dođe! – nego žudnja sama, (n)agon koji bespogovorno upravlja bićem sve svesnijim svoje neminovne smrtnosti (njen je više metafizički no fizički simptom nejasna, potmula bol u stomaku) terajući ga da posegne za nedohvatnom Slatkom Pticom Mladosti. Koja je, pak, nehajna, surova, samoživa i manipulativna – uglavnom tim redom. I poslužiće se sopstvenim seksepilom onako kako joj odgovara; ona drugo oružje i nema (a bogme joj i ne treba). No, ni to nije sve, daleko od toga; Kaningem u priču i u porive i motive junaka upliće još niz usložnjavajućih – a opet ne prenapadno "psihoanalizujućih" – slojeva, od rane smrti Piterovog starijeg brata od AIDS-a (geja, omiljenog, naočitog, pametnog... svega onog što "obični" i "prosečni" Piter nije) preko zamršenih odnosa u Rebekinoj familiji, ali i frustrirajuće nedovršene Piterove relacije sa "odbeglom" kćeri.

A sve se to dešava u recesijskom Njujorku i USA (roman je izvorno objavljen 2010) i Kaningem izvanredno, no ipak ne preopširno i docirajuće, portretira kako umetničko-galeristički svet savremene Amerike, tako i njen opšti recesioni weltschmerz. I šta biva na kraju? Hm, nešto kao katarzični paradoks slobode, gde nikad ne znaš, tragajući za njom, nisi li i sam tlačitelj tuđe slobode. I ostaje, naravno, neprolaznost čežnje za Lepotom, ili kako to kaže g. Goribor: "I ništa me više ne inspiriše sem lepote što se u nadi nazire".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---