Iranska kriza >

Embargom protiv sankcija

Učesnici samita zemalja Evropske unije su 31. januara u Briselu odobrili paket restriktivnih mera protiv Irana, usvojen 23. januara. U te mere spada zabrana sklapanja novih ugovora o kupovini nafte od Islamske Republike, uz dozvolu da se postojeći ugovori izvršavaju do 1. jula, kako bi države koje uvoze naftu iz Irana pronašle druge izvore. Sankcije uključuju i zamrzavanje imovine iranske centralne banke, čime se EU pridružila Sjedinjenim Američkim Državama, koje su slične mere ranije usvojile

Prve reakcije iranske vlade bile su žestoke. Na samu najavu novog paketa sankcija, iranske vlasti su zapretile da će zatvoriti moreuz Ormuz u Persijskom zalivu. Posle razmene teških reči između Irana i SAD, koje su zapretile da neće tolerisati zatvaranje moreuza, do blokade Ormuza nije došlo. Kada je EU usvojila sankcije, sa iranske strane stigao je odgovor u vidu najave zakona kojim bi izvoz nafte u Evropu bio smesta obustavljen, uz upozorenje da će to izazvati povećanje cene nafte koju će Evropljani i te kako osetiti.

Umesto izglasavanja "kontrasankcija", u nedelju je iz Irana stigla vest da zakon nije ni stigao u parlament. Portparol komisije za energetiku Emad Hoseini izrazio je nadu da će pregovori o pripremi zakona biti okončani uskoro i dodao da je zakon, za sada, "samo ideja poslanika". Mada je iranski ministar za naftu Rostam Kasemi rekao da će ta zemlja uskoro prestati da izvozi naftu pojedinim državama, izgleda da su iranske vlasti shvatile da bi takav potez više koštao sam Iran, nego što bi naneo štetu EU.

EVROPA I NAFTA: Procena je da između 500.000 i 600.000 barela sirove nafte dnevno stiže u Evropu iz Irana, što je 18 odsto iranskog izvoza nafte. Najveći uvoznici su države južne Evrope, ionako najviše izložene krizi. Grčka trećinu svog ukupnog uvoza nafte dobija iz Irana, Italija 13 odsto. Nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele ipak je rekao da EU, koja trpi posledice teške ekonomske krize, neće dozvoliti Iranu da je satera u ćošak prekidom snabdevanja naftom, da će pronaći način da eventualni prekid nadoknadi, i da zbog pretnji Irana neće odustati u nastojanju da spreči Teheran da proizvede atomsku bombu.

Na koji način će Evropa i svet nadoknaditi eventualni prekid snabdevanja naftom iz Irana jasno je kada se pročita analiza agencije Rojters, koji kaže da će tokom 2012. svet imati više nafte i pored evropskog embarga Iranu: Saudijska Arabija, prva svetska izvoznica nafte, obećala je da će na leto proizvoditi dnevno pola miliona barela više; Irak teži da poveća dnevni izvoz svoje sirove nafte za 400.000 barela do marta, što omogućava otvaranje novog naftnog terminala u Persijskom zalivu; Libija je, nakon svrgavanja Moamera el Gadafija i građanskog rata, skoro dostigla predratnu proizvodnju, a namerava da je poveća za još pola miliona barela. Cinici bi rekli da su Libija i Irak, zemlje u kojima je režime srušio NATO, taman dobro poslužile da podrže rastući pritisak na Iran. Inače, malo ko se seća propagandnih priča sa početka rata u Libiji da Gadafi uništava naftna postrojenja kako bi napakostio Zapadu. Mnogo šta je u ovoj zemlji uništeno, baš kao i u Iraku, ali jedino naftna industrija radi punom parom.

IRAN I NAFTA: Iran je peti po veličini proizvođač nafte na svetu, drugi izvoznik OPEK-a, i prošle godine je prodajom nafte i gasa zaradio 75 milijardi dolara. Zapad očito namerava da pritisak pojača tako što na svim stranama pokušava da Iranu odseče osnovne izvore prihoda, a 60 odsto budžeta ova zemlja puni izvozom nafte. U EU je do sada odlazilo 18 odsto iranske nafte. Najveći deo uvozile su azijske zemlje – Kina 22 odsto, Japan 14 odsto, Indija 13 odsto, Južna Koreja 10 odsto. Ma koliko količina nafte izvezena u Evropu bila značajna za Iran, očigledno je da bi mnogo veći udarac ekonomiji ove zemlje bio da se sankcijama pridruže pomenute azijske zemlje, ili bar neke od njih. Indija je najavila da ne može da smanji uvoz iz Irana, Kinezi se javno protive novim sankcijama ovoj zemlji, ali je Kina smanjila uvoz nafte iz Irana i čini se da se zbog stabilnosti na duže staze opredelila za druga tržišta. Američki pritisak na Japan i Južnu Koreju da potraže druge izvore snabdevanja naftom nije javan, ali postoji, i pitanje je koliko će mu se ove zemlje opirati. Japan je već nagovestio da bi tražio od Saudijske Arabije da mu nadoknadi eventualne gubitke zbog embarga na iransku naftu.

Žestok udarac Iranu su i sankcije Zapada na finansijske transakcije centralne banke ove zemlje. To će otežati posao i onima koji su voljni da kupuju iransku naftu, ali će povećati njihov ucenjivački kapacitet da od Irana traže niže cene i povoljnije uslove. Zamenik iranskog ministra energetike i direktor iranske nacionalne naftne kompanije Ahmed Kalebani najavio je da će Iran povećati kapacitet za preradu sirove nafte kod kuće, umesto da je prodaje na međunarodnim tržištima, ali to je prazna priča. Da je imao mogućnosti za tako nešto, Iran bi to mnogo ranije učinio. Ovako, Iran uvozi 60 odsto benzina koji mu je potreban i taj uvoz čini Iran još ranjivijim, a to dobro znaju i njegovi protivnici.

Mada iranske vlasti tvrde da Iranu neće naškoditi nove sankcije Zapada i da će lako naći zamenu za naftu koju izvozi u EU, sigurno im nije svejedno zbog svega što se dešava. Trenutni prekid izvoza u EU bi neke zemlje pogodio, naročito Grčku, Italiju, Španiju, ali na duži rok je to teži gubitak za Iran. Ako nafta ka Evropi nastavi da teče, Iran će bar do 1. jula sa te strane dobijati novac za već potpisane ugovore. Iranskoj ranjivoj ekonomiji je svaki dolar važan, a u bliskoj budućnosti mogao bi biti očajnički neophodan, zbog pretnji koje se nad ovu zemlju nadvijaju sa svih strana.

ATOMSKA KRIZA: Tim nuklearnih stručnjaka Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) boravio je u Iranu od 29. do 31. januara. Herman Nakerts, šef tima, izrazio je uoči polaska nadu da će Teheran sarađivati sa IAEA. Šef Agencije Jukijo Amano istakao je da prethodni napori da se proveri da li Iran zaista nuklearni program koristi samo za proizvodnju struje nisu urodili plodom upravo zbog odsustva saradnje. Iz kancelarije Agencije je saopšteno da je primarni cilj obnavljanje razgovora o spornom nuklearnom programu.

Ministar spoljnih poslova Irana Ali Akbar Salehi je povodom posete tima IAEA izjavio da Iran nikada nije pokušavao da proizvede nuklearno oružje. "To je i u skladu sa principima islama kojih se pridržavamo. Naš lider je već eksplicitno saopštio da osuđujemo kupovinu, proizvodnju ili skladištenje nuklearnog oružja. Mi nemamo šta da krijemo", dodao je Salehi. Predsednik parlamenta Ali Laridžani bio je oštriji u svojoj izjavi. On je rekao da je poseta test za IAEA i da će, ukoliko se ispostavi da je Agencija samo "oruđe inostranstva" čiji je cilj da se izvrši pritisak na Iran, Teheran preispitati svoje odnose sa kontrolorima. IAEA je u svom izveštaju novembra prošle godine navela da su obaveštajni izvori Agencije i nekih zemalja došli do saznanja da Iran sprovodi aktivnosti vezane za razvoj nuklearnog oružja.

Pitanje korišćenja nuklearne energije je inače jedno od retkih oko koga se u Iranu slažu i pristalice i protivnici vlasti. "Ako svi drugi u svetu mogu da imaju nuklearne elektrane, zašto bi to bilo zabranjeno samo nama?", pitaju se i oni Iranci koji smatraju da iranske vlasti koriste spoljašnje pritiske kao izgovor kojim skreću pažnju sa unutrašnjih problema.

Po dosadašnjim zbivanjima, čini se da će se pritisak nastaviti kakav god bude izveštaj tima Agencije po povratku iz Irana. U većini zapadnih zemalja se kao gotova stvar odavno prihvata da je Iran na pragu posedovanja atomskog oružja. "Želimo da sprečimo širenje nuklearnog oružja na Bliskom istoku, jer postoji opasnost da u regionu nastane trka u naoružavanju, što bi dovelo u pitanje Ugovor o neširenju atomskog oružja", rekao je britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg. Hejg je jedino zaboravio da kaže da pomenuti ugovor, donet 1968. godine, do sada nisu poštovali Izrael, Pakistan, Indija, i to bez ikakvih posledica, dok se Iranu preti ratom.

SUPERBOMBA: "Vašington post" piše da američka vojska planira da u region Bliskog istoka uputi ploveću bazu za svoje komandose. Američki ratni brod "USS Ponce" mogao bi da bude prepravljen u takvu bazu, u koju bi bili smešteni manji, brzi brodovi i helikopteri koje uglavnom koriste desantne američke jedinice. Američki nosač aviona "Abraham Linkoln" prošao je pre nekoliko dana bez incidenata kroz Ormuski moreuz, i pored ranijih upozorenja iranske strane, a drugi nosač aviona "Džon Stentis" je već u Arapskom moru.

Pozivajući se na vojne izvore, "Vol strit žurnal" objavio je da američka vojska pojačava napore na stvaranju bombe sposobne da uništi iranska podzemna postrojenja. "Bomba za razbijanje bunkera teška 13,6 tona, sa više od 2,5 tona eksplozivnog materijala, koja može da raznese betonske zidove debljine do 18 metara, poznata je kao ‘masivni eksplozivni penetrator’ (MOP) i napravljena je posebno radi uništenja utvrđenih fortifikacija koje su izgradili Iran i Severna Koreja kako bi sakrili svoje nuklearne programe", piše list. Ministarstvo odbrane je do sada potrošilo 330 miliona dolara na izradu 20 takvih bombi, a sada traži još 82 miliona za njeno usavršavanje, jer prema prvim testovima bomba neće moći da uništi neka iranska postrojenja, poput kompleksa za obogaćivanje uranijuma Fordou koji je ukopan u planinski masiv u blizini grada Koma. Do sada je potpisan ugovor o kupovini 20 bombi, dok se veća isporuka očekuje u 2013. godini, nakon dodatnih testova. Kompanija Boing je još 2009. godine dobila zadatak da prilagodi to oružje američkom nevidljivom bombarderu B-2.

Američki sekretar odbrane Leon Paneta izjavio je ponovo da SAD ne isključuju vojnu akciju protiv Teherana kao jednu od opcija i ocenio da bi Iran mogao da razvije nuklearnu bombu u roku od godinu dana, kao i da pronađe način da je lansira u roku od dve do tri godine. Američki predsednik Barak Obama je prošle nedelje u obraćanju naciji rekao da je "Amerika odlučna da spreči nuklearno naoružavanje Irana."

"Ove mere nisu usmerene protiv iranskog naroda", rekao je predsedavajući EU Herman van Rompej objavljujući uvođenje novih sankcija, mada je od tih reči u Iranu, koji je zbog unutrašnjih problema na rubu eksplozije i bez spoljašnjeg pritiska, malo kome bilo lakše. Van Rompej je "potvrdio posvećenost Unije nastavku traženja diplomatskog rešenja", i naglasio da su Iranu "otvorena vrata za angažovanje u ozbiljnim i značajnim pregovorima", ali pitanje je šta bi uopšte mogle da urade iranske vlasti da bi sprečile sankcije i šta bi zadovoljilo zapadne zemlje. Način na koji se razgovara sa Iranom nije dijalog, već serija ultimatuma kojima se kraj ne vidi. I iranskim vlastima i zapadnim silama izgleda prilično jasno da je nuklearni problem izgovor, a da je pravi cilj svega što se dešava rušenje režima u Teheranu. Način na koji je to učinjeno u Iraku i ono u šta se Irak posle toga pretvorio, dovoljan su razlog da i unutrašnji protivnici režima u Teheranu sa jezom misle o bilo kakvoj stranoj intervenciji. Položaj Irana u regionu, nepredvidljivost posledica lančane reakcije kakvu bi takva intervencija mogla da izazove, trebalo bi da izazovu jezu i u ostatku sveta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---