---

U najpoznatijoj pomorskoj nesreći svih vremena, pre tačno sto godina, 15. aprila 1912, "nepotopivi" RMS Titanik je na dno Atlantika za sobom odvukao 1514 putnika i članova posade. Međutim, jedan vek kasnije, broj izmišljenih junaka koji tonu u knjigama, filmovima i stripovima o Titaniku prevazilazi za celih 17 broj ljudi koji su zaista nastradali kada je stvarni brod potonuo na liniji između Sauthemptona i Njujorka.

Ceo slučaj je odavno postao arhetip, a sam naziv broda, Titanik, prerastao je u sinonim za potonuća svih vrsta. Uopšte, ova tragedija je ostavila takav trag na kulturu i istoriju tehnološkog razvoja kakav se ne može uporediti gotovo ni sa jednom nesrećom sličnog, srednjeg obima. I koji u kolektivnoj svesti prevazilazi gotovo sve druge pomorske incidente zajedno.

Uostalom, obični ljudi danas o tom slučaju znaju podjednako ili čak više nego o bombardovanju Hirošime ili žrtvama bitke u Staljingradu, događajima sa kojima se dramatično menjala istorija i gde je broj žrtava bio neuporedivo veći. Jer, očigledno da se snaga neke priče ne meri samo brojem žrtava i njenim direktnim političkim posledicama.

No, kako se ovaj događaj toliko urezao u kolektivno pamćenje i tako snažno se izdvojio od drugih sličnih što pomorskih, što drugih saobraćajnih nesreća? Činjenica je da sama priča o brodu obiluje brojnim primamljivim kontrastima koji su neposredno nakon tragedije nedeljama i mesecima punili naslovne strane u to doba izuzetno uticajne štampe u Americi i Engleskoj. I koji su potom bili vrlo zanimljivi za dalju umetničku obradu, pa su tako postepeno oblikovali i opšte interesovanje prema ovom slučaju.

Titanik ima sve elemente dobre priče, od kojih su gotovo svi s vremenom postali opšta mesta. Ovaj za svoje doba zaista fantastičan brod, uzgred proglašavan za "nepotopiv", tone bukvalno na svom prvom putovanju od Evrope do Amerike. Kapetan Edvard Smit odlazi na dno zajedno sa brodom za koji je verovao da mu led ne može ništa. Dok brod tone u severni Atlantik, grupa od osam muzičara na palubi svira "Nearer, My God, to Thee".

Osim jedne od prvih upotreba Morzeovog pozivnog signala SOS, koji se koristi od 1909. godine, slučaj već u svoje vreme šalje i brojne druge poruke, a najpre onu o aroganciji industrijskih magnata i moći koja je očas otišla na morsko dno nakon gotovo bezazlenog sudara sa jednim ledenim bregom.

Pre svog zloglasnog imena, brod je nosio radni naziv Brod 401. Sa kasnijom oznakom RMS, Royal Mail Ship, brod Titanik je bio jedan od onih koji su sa Kraljevskom poštom imali ugovor o prenosu pošte. No, on je, pre svega, luksuzni putnički brod. Izgrađen je u Belfastu između 1909. i 1911. u brodogradilištu "Harland i Vulf". Ovo je brodogradilište imalo ugovor sa kompanijom "White Star Line", inače u vlasništvu magnata J. P. Morgana, koja je u prevozu putnika vodila trku sa u to doba sve većom konkurencijom.

Titanik je brod iz serije koja predstavlja zenit upotrebe parnih mašina u pomorskom transportu. Sa idejom da se poveća broj putnika na uštrb brzine koju su nudile druge kompanije kao svoju prednost, "White Star Line" je u seriji Olimpik izgradio tri gigantska broda, a pored Titanika u ovu klasu spadaju RMS Olimpik i RMS Britanik. Ovi brodovi su imali ogromnu snagu, od čitavih 46.000 konjskih snaga, nosili su okeanom hiljade tona i bili pokretani ogromnim parnim cilindrima.

Među tri broda iz Olimpik serije, Titanik je uz to bio najkomforniji. Zapravo, on je bio najluksuzniji brod svoje ere. Po enterijeru je, sa namerom, podsećao na čuveni Hotel Ric, a putnik se u potpalublju osećao kao da se nalazi na kopnu. U opremanju kabina i prostora kombinovani su imperijalni stil i drugi dekorativni stilovi, od renesanse do viktorijanskog doba. Putnici, pre svega oni iz prve klase su imali na raspolaganju telefone, biblioteku, gimnastičku dvoranu, terene za skvoš, bazen, tursko kupatilo, a na palubama se nalazilo više otvorenih kafea.

Od samog početka, priča o Titaniku nosi jaku socijalnu komponentu. Na njemu su tokom njegove prve i jedine plovidbe putovali neki od najbogatijih ljudi na svetu tog doba. Između ostalih, milioneri Džon Jakob Astor, Bendžamin Gugenhajm i Isidor Štraus. No, dok su na gornjim od 11 paluba Titanika boravili najveći industrijski magnati, u drugoj i trećoj klasi su okean prelazili ubedljivo najsiromašniji emigranti iz Irske, Norveške i drugih delova Evrope, tragajući za srećom u Njujorku, gradu nade.

Na kraju, tokom potonje tragedije, priču o socijalnom udesu je začinio i selektivni način spasavanja, koji je osim po geslu "prvo žene i deca" sprovođen i logikom "prvo bogati po siromašni", što je dovelo do toga da nastrada mnogo više putnika u trećoj (24 odsto preživelih) nego u prvoj klasi (62 odsto preživelih).

Titanik je isplovio iz Sauthemptona u Engleskoj 10. aprila 1912, da bi istog dana u Šerburu u Francuskoj pristao i ukrcao putnike. Dan kasnije, 11. aprila, pristao je i u Irskoj, u luci Kvinstaun, a potom je zaplovio na višednevnu plovidbu ka Halifaksu i na kraju ka Njujorku u Americi. Ploveći ledenim, ali kristalno mirnim severnim Atlantikom, proveo je pet bezbrižnih dana na otvorenom okeanu. No, nikada nije stigao u Njujork.

Ono što potonuće Titanika čini tako upečatljivim nije samo njegova priča, već i to što on predstavlja – simbolički završetak jedne epohe. Kao što je eksplozija cepelina Hindenburg najavila kraj međuratne ere, a tragedija u Černobilju ukazala na krah komunizma, Titanik je, u osvit Prvog svetskog rata, najavio novu eru.

Sam brod je, po svojim karakteristikama, veličini, snazi i opremljenosti bio bukvalno tehnički vrhunac industrijske revolucije. Istovremeno, dva veka tehnološkog razvoja i nepokolebljive vere u naučni napredak doveli su svet pred raznovrsne izazove u ogromnim razlikama između društvenih klasa, sela i gradova, kolonijalnih i nekolonijalnih sila. Sa Velikim ratom svi ovi sukobi izbijaju na površinu, u Rusiji izbija Oktobarska revolucija, ekonomija kreće novim tokom, a civilizacija globalno postaje bitno drugačija.

Slučajno ili ne, nakon Titanika, jedan do tada poznati svet doživeo je ogromno potonuće. Pored tako velikog broja žrtava, brod iz flote putničke kompanije "White Star Line" odneo je na dno Atlantika sećanje na epohu koja se nikada neće vratiti. I naivno verovanje da je prost razvoj novih tehnologija i slobodno tržište vode sami od sebe ka boljem svetu. Danas, sto godina kasnije, olupina Titanika mirno leži na morskom dnu, u vodenom ambisu dubokom 3784 metra.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---