Svirci

Nestrpljivo iščekivani osamnaesti rođendan mog mlađeg brata završio se neslavno. Okupljena omladina naposletku se propisno napila, a štimung nije uspeo da popravi ni lokalno proslavljeni di-džej, inače moj školski drug još od vremena kada smo, pesnički rečeno, zajedno piškili u pesku.

Razočaran što u lokalnoj krčmi generaciju koja đuska samo uz video-spotove nije uspeo da razgali ni pustivši im Bouvija, Jane je, pokazujući na nas dvoje mapetovaca za improvizovanim di-džej pultom, rezignirano izjavio:

"Đuskate samo na spotove? E, čaveles, čaveles! Da je nama dvoma još samo dvoje ovaki’ kao mi, to bi već bila žurka."

Upitan nešto kasnije o upravo završenom provodu, prekrstio se pogledavši put nebesa i, pre nego što će klonule glave gromoglasno zahrkati, progunđao:

"Pravo da vam kažem, znam ja i veseliji’ daća."

Ove večeri sećam se i kao oproštajne šanse date zabavi čije smo poslednje trzaje već uveliko ćutili pred turbo-najezdom kasnih devedesetih. Moj brat se za to već odranije prilježno spremao. Tinejdžeri koji se osamljeni zavlače po seoskim šupama i nisu nekakvo čudo. Međutim, kada iz kredenca najedared krenu da nestaju drvene varjače, to se ovde smatra direktnim atakom na instituciju sui generis: na kujnu! Kada nam se jelovnik pretvorio u puke musake, gibanice, pečenja i druga jela koja se pre "slažu" nego mešaju, a u šupi se pojavile i iskezečene štrikaće igle, situacija je proglašena alarmantnom. Kratka i efikasna porodična istraga, na trenutke potpuno u Čvorovića špijunskom maniru, okončana je iznenađujućim saznanjem. Sin naslednik je u svom od šupe improvizovanom "studiju" samostalno učio da svira bubnjeve! Od kojekakvih kanti i kutija u koje je pogurao staru ćebad i neke krpe napravio je bubnjarski set, a kartonske činele postavio je starim sunđerima.

Uskoro se u našoj šupi zapatio i bend. Bratovi drugari imali su prave instrumente: električnu gitaru, bas i pojačalo, pa je onda priličilo da i on dobije svoje bubnjeve. Tih prvih bubnjeva se malo ko od nas seća, ali pamtimo kako ih je stalno popravljao i lickao dok nije nabavio elektronce. Izluđivao me je svojim porudžbinama rezervnih delova koje sam u gradu imala potrefiti i uvek pod hitno isporučiti pred svirku, a o prepirkama da i ne govorim kada umesto, ako se dobro sećam, "džezerica" (specijalnih bubnjarskih palica poput metlica), kupim "rokerice" ili nešto slično, nama laicima potpuno šecko.

Kada se familija već zabrinula da će mali "otići u svirce, al’ ne u tamburaše", usledili su i ozbiljniji pozivi za nastupe na džez svirkama, ali i tome primereno vežbanje. U početku se komšiluk dvaput nedeljno gotovo evakuisao dok ne prođe jeka velikog bubnjarskog seta iz šupe, a ostalim danima se iz momačke sobe svaki dan čulo višesatno tiho čukanje po elektroncima. Doduše, ukućani, nevični novotarijama, u početku su mislili da je u pitanju invazija glodara, pa su ceo tavan pretvorili u umetničku instalaciju druge vrste: prošarali su ga kartonima sa lepkom za miševe, naizmenično sa gomilicama nekog pacolina sumnjivog izgleda.

Svirci su u to vreme žestoko prašili od Segedina do Rume i od Sombora do Temišvara, a u Feketiću su im jednom, onako skomolalima posle svirke, mangupi iz kola ukrali i elektronce. O, sreće i veselja kada nam ih je policajac, sve posrćući i saplićući se u žice koje su visile iz stare sportske torbe, sledećeg jutra po prijavi isporučio.

Deo amaterskog entuzijazma splasnuo je višegodišnjim gažama do u sitne sate, ali i nakon što je valjalo i finansijski odrasti. Ne želeći da svoj hobi omrzne usled njegovog preteranog raubovanja u egzistencijalne svrhe, osnovna postava benda i dalje jednom godišnje, kada matorci odu na letovanje, svira u neizmenjenom sastavu. Iz šupe su avanzovali do garaže, koja kao specijalni efekat ima ona vrata što se sama podižu. Svečarske open-air tribine od blokova, colarica i krpara postavljaju se u drugom dvorištu kako bi i puzeća nejač i četvoronožni posetioci poneseni muzikom mogli nesmetano da jurcaju. Okupljanje zvanica je još prepodne. Umesto ulaznice, svako donosi svoje potrepštine za celodnevni roštilj i izležavanje po travnjaku, plivanje i pecanje u Tisi i večernju svirku. Bude tu i koji šator nasred dvorišta. Komšije nam te večeri, u zamenu za mesto u prvim redovima "nuz deru", rado ustupaju i svoje kolske prilaze za parking i već godinama nas zaverenički brane od sumnjičavih roditelja po njihovom povratku sa letovanja. Svako u ovome nađe svoj komadić sreće: roditelji budu srećni što i bez njih kuća još stoji, komšije što se nešto dešava, a svirci i publika što im je lepo, baš onako kako oni hoće.

Budući ipak masovan događaj, ova svirka se uredno "prijavljuje" i nadležnom organu u kom sada radi i di-džej Jane. Kada smo se po prvi put raspitivali u vezi sa tim, samo je začuđeno prokomentarisao:

"A mislite l’ vi da one silne svadbe i tancovanje neko prijavljuje?"

Uostalom, budno oko nadležnih ionako večeras na licu mesta nastupa na perkusijama.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---