Samit EU o sudbini evra >

Polufinale Angele Merkel

milan milošević

Koliko nadležnosti nacionalnih država treba prebaciti na Brisel. Zašto Nemačka neće beskonačno da servisira "transfer-uniju evrozone", mada bi u slučaju da evro krahira ona bila na gubitku oko 700 milijardi evra. O čemu će se razgovarati na još jednom kriznom samitu Evropske unije posvećenom spasavanju evra

Nekoliko dana pre nego što je trebalo da položi zakletvu novi grčki ministar finansija Vasilis Rapanos prevezen je u petak 22. juna u atinsku bolnicu Higija nakon što je osetio slabost, vrtoglavicu i jak bol u abdomenu. U ponedeljak je stigla njegova ostavka. "Posle savetovanja s lekarima zaključio sam da mi zdravstveno stanje ne dozvoljava da u potpunosti obavljam svoju dužnost..." To bi mu preporučio i neko ko nije lekar.

Jer, Rapanosova ostavka došla je nakon što je Nemačka bez mnogo samilosti potopila grčka očekivanja da bi samit EU u četvrtak i petak 28-29. juna mogao da donese neko olakšanje za Grčku. Tom samitu trebalo je da prethodi boravak u Atini predstavnika Trojke (Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda), ali je odložen – dok se ne oporavi grčki premijer Antonis Samaras, koji je u ponedeljak izašao iz bolnice posle operacije oka. Lekari mu zabranjuju da leti avionom, pa on neće otići u Brisel. Delegaciju će predvoditi 83-godišnji predsednik Grčke Karoljas Papuljas, mada je predsednička funkcija u Grčkoj uglavnom ceremonijalna... Tamo će odleteti dosadašnji ministar finansija Jorgos Zanias, jedan od glavnih pregovarača o grčkom dugu, koji još obavlja dužnost, jer Rapanos nije položio zakletvu.

KIPAR, ŠPANIJA...: U međuvremenu, Kipar, teško pogođen grčkom krizom, pokušava da rekapitalizuje svoju najveću banku uz pomoć evropskog fonda za stabilnost (EFSF) i bilateralnih zajmova od Rusije i Kine.

Španija, na čije državne obveznice je kamata porasla na čitavih sedam odsto, formalno je zatražila i hitno dobila od zemalja evrozone zajam od 100 milijardi evra, od toga 62 milijarde da bi rekapitalizovala banke opterećene lošim kreditima.

Francuska, Italija i Španija, Evropska komisija, MMF i Obamina administracija pritiskaju Nemačku da prihvati evro-obveznice, veće fondove za sanaciju i za intervenciju na tržištu novca.

Nevoljna da potpiše blanko čekove pred nemačke savezne izbore 2013. godine, kancelarka Angela Merkel je ponovila svoje protivljenje formiranju pula za saniranje dugova evrozone: "Mora da postoji balans između garancija i kontrole..." Kritika koju su uputili francuski predsednik Fransoa Oland i italijanski premijer Mario Monti učinili su je još tvrđom.

"Ko ima mogućnosti da troši novac na račun drugih, taj će to i da čini", kaže i nemački ministar finansija Volfgang Šojble. To tržišta znaju i zato evro-obveznice pre reforme Evropskog ugovora nisu rešenje. Tako nešto je moguće i za Nemačku prihvatljivo tek po stvaranju fiskalne unije. "Neka se gospodin Obama bavi redukovanjem američkog deficita koji je veći nego u zoni evra", izjavio je Šojble u razgovoru za nemačku državnu televiziju ZDF, iznerviran učestalim opomenama predsednika SAD, da Evropa mora ozbiljnije da se uhvati u koštac sa svojom dužničkom i finansijskom krizom, koja sve više negativno utiče na svetsku privredu i uznemiruje finansijska tržišta.

STRAŠNE POSLEDICE: S druge strane, nemački njuzmagazin "Špigel" piše kako finansijski eksperti upozoravaju na katastrofalne posledice eventualnog kraha evra i po samu Nemačku. A činjenica da ni doskora optimistični šef Evropske centralne banke Mario Dragi više ne odbacuje mogućnost povratka na nacionalne valute, pokazuje koliko je situacija ozbiljna.

Nemačke kompanije ispituju da li je u njihovim ugovorima evro precizno pomenut, ili će njihovu robu plaćati u drahmama, lirama, pezetosima ili eskudosima, valutama koje bi devalvirale 20 do 25, a možda i 40 odsto. Nemački izvoz u Italiju i Španiju iznosi oko 100 milijardi godišnje. Automobili, mašine, elektronika i optički uređaji bi se i dalje prodavali, mada u smanjenom obimu, jer kupci u Južnoj Evropi ne bi mogli sebi da priušte nemačke proizvode. Nemački industrijski konglomerat Tisen-Krup (ThyssenKrupp), na primer, prihoduje 1,6 milijardi evra u Španiji, u kojoj zapošljava 5500 ljudi, uglavnom u proizvodnji liftova. U Italiji, ta kompanija prihoduje 2,3 milijarde godišnje, najviše u produkciji nerđajućeg čelika... U Italiji, Španiji, Portugalu, Grčkoj, Irskoj i Kipru nemačke kompanije prodaju robe za 218 milijardi evra, a samo italijanske filijale nemačkih preduzeća donose 96 milijardi. Nemačke kompanije bi mogle da izvuku i neku korist od kraha evra, zbog toga što bi pojeftinila radna snaga u njihovim fabrikama u Portugalu ili Španiji, ali ukupne konsekvence bi bile negativne.

Cena kraha evra za Nemačku bi iznosila oko 500 milijardi evra, četvrtinu godišnjeg BDP-a. To nije sve: nemačka Bundesbanka akumulirala je oko 700 milijardi potraživanja od centralnih banaka Grčke, Španije i Italije. To je pet puta više od njenog kapitala. Evropska centralna banka (ECB) je otkupila oko 200 milijardi suverenog duga i u slučaju da evro krahira, to stvara gubitak najvećem akcionaru ECB-a, Bundesbanci. Grčka je irelevantna za Dojče bank, ali Italija i Španija čine deseti deo njenih evropskih poslova u privatnom i korporativnom sektoru... Velike nemačke osiguravajuće kompanije su aktivne u Italiji i Španiji: Alianc, na primer, drži 31 milijardu italijanskih vladinih akcija, a takođe drži i neke direktne investicije u bankama prezaduženih južno-evropskih zemalja.

Izlaskom iz zone evra Irske, Portugala, Španije, Italije i Grčke, 29 najvećih evropskih banaka bilo bi suočeno s manjkom kapitala od 410 milijardi evra.

Nemačka se, ipak, suprotstavlja tome da bude serviser tzv. transfer-unije i da godinama šalje dvocifrene sume milijardi evra u zemlje Južne Evrope. Pitanje je šta ko kome transferiše: dug Nemačke, najvećeg uterivača finansijske discipline u Evropi, dosegao je, inače, krajem prvog kvartala 2012. godine rekordnih 2042 milijarde evra (82 odsto BDP-a), to je za 42,3 milijarde, tj. 2,1 odsto, više nego prošle godine. Ali, dok je kamata na španske desetogodišnje obveznice oko sedam procenata, na nemačke ona iznosi 1,52 odsto, a na godišnje 0,09 odsto... Šta bi ostalo od nemačkog rejtinga, ako bi njena privreda i njene banke pretrpele štetu od kraha evra?

PARIZ–BERLIN: Britanski "Gardijan" piše da je priča o evru zapravo priča o francusko-nemačkom dilu. U predvečerje EU samita preovlađuju izveštaji o tome da je velika francusko-nemačka nagodba sada nemoguća, ne samo zato što su Pariz i Berlin politički udaljeni, već i zato što Merkel i Oland ne veruju jedno drugom. Istorija francusko-nemačkih odnosa pokazuje, pak, da čak i kad dva lidera inicijalno krenu loše (kao Žak Širak i Gerhard Šreder, ili Nikolas Sarkozi i Angela Merkel), oni na kraju nađu način da rade zajedno.

"Moramo ići korak po korak. Novi instrumenti, dodatna solidarnost, ojačano jedinstvo. O tome smo razgovarali danas, pre nego što je Angela Merkel otišla na fudbalsku utakmicu." Očito je da u ovoj Olandovoj rečenici posle samita tzv. Četvorke (Nemačka, Francuska, Španija i Italija) ima i izvesnog prezira prema Merkelovoj, zbog toga što je tako važan razgovor arogantno ograničila na nekoliko sati – zbog utakmice Nemačka–Grčka na Evropskom prvenstvu 2012, u petak 22. jula. (4:2, Merkelova skakala sa stolice i podizala obe pesnice u vazduh posle svakog nemačkog gola, prim. red.).

Nacrt dokumenta pripremljenog za EU samit ipak govori o postepenom progresu ka bankarskoj uniji. Pominje se da jedno regulatorno telo, moguće Evropska centralna banka, nadgleda najveće banke na kontinentu, a da drugi kontrolor nadgleda svakodnevne operacije svih banaka, o fondovima i akcijama itd. Ali, kako zapaža Stefani Flanders, ekonomska urednica BBC-ja, Nemci dramatično smanjuju očekivanja o tome šta bi moglo da bude zaključeno u petak 29. juna.

Za razliku od pesimističkog tona koji preovlađuje u izveštajima i analizama, američki "Kriščen sajens monitor" piše da je dogovor ipak na vidiku: mada se mnogi detalji još razrađuju, dobar znak predstavlja fakat da je nemačka kancelarka na samitu "velike Četvorke" (dva velika dužnika i dva velika poverioca), pristala na francuski predlog o stimulativnom paketu za rast privrede, što vodi ka izgradnji konsenzusa na samitu EU. Ako bi se Oland 29. maja vratio iz Brisela sa sporazumom o većem paketu, on bi verovatno morao da zatraži podršku parlamenta za odredbe o povećanoj budžetskoj disciplini, zajedničkoj bankarskoj superviziji, kao i fiskalnoj i ekonomskoj politici – i da prihvati Angelinu desetogodišnju "mapu puta" ka dubljoj političkoj i fiskalnoj integraciji 17 zemalja evrozone...

U slučaju Nemačke za tako nešto je potreban referendum za promenu Ustava, a situacija nije drugačija ni u drugim državama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST